Kineska pesnikinja Su Hui živela je u četvrtom veku. To vreme, poznato kao doba šesnaest kraljevstava, bio je turbulentan period kineske istorije, kada se severni deo carstva raspao na više kratkovečnih, zaraćenih državica. O Su Hui danas ne znamo mnogo: da je rođena u staroj porodici visokog staleža, i da se udala sa šesnaest godina (ili, po zapadnjačkom računanju, petnaest, jer se u Kini računalo i vreme provedeno u maminom stomaku). Muž joj je bio državni službenik. Ostala je upamćena po tome što je napisala pesmu kakvu niko nije napisao, ni pre ni posle. Osim podataka o rođenju i udaji, istorijski izvori su škrti: deluju manje kao logičan sled događaja, a više kao a posteriori objašnjenje motivacije za nastanak pesme. Po jednoj verziji, muž joj je otputovao u daleku provinciju, a ona je, da bi lakše podnela samoću, počela da piše. Po drugoj, posvađala se sa mužem, i kada je on dobio premeštaj, odbila je da pođe sa njim; on je tada prekinuo svaki kontakt, a ona mu je napisala pesmu ne bi li ga vratila....

Pročitajte Mašina zvezdane poezije

Izuzetno interesantno. 🙂

Moj tata je imao tendenciju da kad priča, očekuje od sagovornika da ovaj već ima tj. razume kontekst. Razgovor sa njim je uglavnom podsećao na ovaj o vremenu ručka u subotu. Ja sam to nasledila od njega, ali odrastajući u porodici gde sam često služila kao prevodilac između tate i ostatka, istrenirala sam sebe da opširnije pričam. I sad razmišljam kako li izgleda kineska verzija mog tate, tj. da li bi tako nešto uopšte bilo moguće? Da li u jednom takvom jeziku, ima dodatnog mesta za skraćivanje rečenica?