Na ovoj planeti, koju svakim danom gazimo, oremo, bušimo, zagađujemo, postoje mesta dalja ili bliža, lepša ili ružnija, ta ili neka druga, koja su drugačija od onih prethodnih. Nije to moja umisao proistekla iz lične znatiželje, interesovanja ili dokolice, već je to svim čulima vidljiva istorija, kao lava izlivena na jednom toponimu...

Autor: Milan Krstanović




Pročitajte ceo tekst

Lepo

Odlično napisano!  Stresla sam se čitajući...

epski... nadam se da ste sad dobro...

Divno napisano!!!

Копирао сам мали дио из слободне енциклопедије. Не бих да кварим утисак, али ншо да научимо..

Za Mađare je poraz kod Mohača doživljen kao kod Srba boj na Kosovu. Posle bitke, grupa mađarskih parlamentaraca je išla da potpiše mir sa Turcima. Kao parlamentarci bili su kulturno primljeni u glavnom turskom šatoru. Naravno, uslovi koje su kao pobeđena strana morali da prihvate, su bili ponižavajući. Na kraju su bili posluženi i crnom kafom. Mađari, koji dotle nisu nikada videli, ni probali crnu kafu, su to smatrali dodatnim poniženjem, pa su po povratku u svoj logor rekli "... i na kraju kao vrhunac poniženja smo morali da popijemo crnu čorbu!"

I danas u mađarskom jeziku "popiti crnu čorbu" je simbol najvećeg poniženja.

Istorijski podaci tako surovi, a tekst predivan!

Vrlo zanimljiv tekst, krajnje nadahnjujuce napisano

Lep opis jednog atmosferičnog mesta... Baš za putoskop. Nisam siguran da bih voleo da posetim to mesto... ali sam uživao u čitanju.

Stvarno lepo napisan tekst. Ponekad kad gledam neki istorijski film pokušam da zamislim u glavi kako bi izgledalo biti na takvom polju, okružen hiljadama ljudi koji, pretpostavljam, često ni ne znaju ko je sa njima, a ko protiv. Iako znam da je sve to tako bilo, zaista mi je teško da poverujem kako desetine hiljada ljudi vitla mačevima u nekom haosu, na omalenom polju

Milane, hvala na odličnom tekstu! Sticajem okolnosti, bio sam na potpuno istom mestu pre oko mesec dana! Atmosfera je preneta izvrsno ;-)

Posebno mi se dopada ovo zapažanje:

"Najgora su takva mesta koja se i dalje ne smiruju, gnoje se, ne daju mira ljudima, vraćaju ih stotinama, hiljadama godina unazad, stvaraju im emotivnu bol, nelagodnost, strah, mržnju prema drugome, dovode ih do patriotskog zanosa i osećaja legitimnosti osvete."

Sticajem drugih okolnosti -- o kojima će možda biti reči i na ovom sajtu ;-) -- trenutno živim u Vankuveru, milionskom gradu koji gotovo da nije postojao pre 150 godina, gradu kome se populacija učetvorostručila u poslednje tri decenije. Posle prvobitne nelagode, te zbunjenosti, shvatam da me osećaj snažnog nedostatka istorije ovde zapravo puni neverovatnom lakoćom i svežinom. Ništa ti ne pritiska teme. Sve je lako, sve kao da lebdi. Sve je prozračno.

Istorija je teška, mokra, i -- baš kao što si rekao -- ume lako da se "zagnoji". Možda Evropi, a posebno Balkanu, pre treba kolektivna amnezija nego ozbiljno proučavanje prošlosti.