Algarve. Foto: Emanuela Penđer Mendes.
Autor: Migel Soza Tavareš
Algarve, jun 2025.
Kada sam se probudio, još uvek pun mesec koji mi je pravio društvo prethodne noći nije potpuno nestao na istoku. Međutim, na horizontu, sunce je već izašlo na vedrom nebu i vladao je nestrpljivi mir, trenutak koji je ranom zorom visio u vazduhu i koji su prekidale samo ptice ranoranilice. Sve je ukazivalo da će jutro biti praćeno letnjim danom -- još uvek ne previše intenzivnim i zagušujućim, već samo blago toplim. Ipak, sunce je probudilo sve neverovatne boje bugenvilija u vrtu: ljubičastu, lila, raskošno crvenu. I one manje upadljive, ali meni najdraže: belu, žutu, stidljivo narandžastu. U lejama, plavičasto-ljubičasti snopovi lavande prizivali su isto tako ljubičaste cvetove jakaranda, šepureći se u svojoj kratkotrajnoj raskoši pre nego što nestanu na godinu dana.
Tamo u daljini, gde možda počinje Sredozemlje, na skandalozno plavom moru, crna linija na horizontu obaveštavala me je da japanske jedinice za pecanje tune love svoj sašimi: svako se brine o svom, a ako ne brine, drugi će se pobrinuti za ono što je bilo njegovo. Ali zbog ovoga sam pre nekoliko godina i došao da živim ovde – da gledam kako se rađaju ovakva jutra. I ovog junskog jutra, još bunovan i srećan, pokrenuo sam se.
Gotovo u minut u osam sati ujutru, ušao sam na pijacu u Taviri — nekim čudom još uvek očuvanom gradu Algarvea. Otišao sam pravo do tezgi sa ribom, koja je izgledala kao da je upravo iskrcana sa brodova. Neke sardine, u tom trenutku življe od mene samog, odmah su završile u korpi i te večeri biće žrtvovane: mučene na žaru, servirane uz paprike za salatu i konačno, sahranjene na kriški hleba; što je jedini civilizovan način da se jedu sardine. Zatim, barbuni, list, bele skuše, neizostavni trio za riblju čorbu: grdobina, ugor, raža, i još poneka školjka. I, kao što je neko jednom napisao o sličnom jutru, i ja sam „zahvalio nevidljivom bogu na sjaju vidljivih stvari“. Voće i povrće se još nameštalo na svojim tezgama, mirišući na bilje i vlažnu zemlju, ali uspeo sam da kupim paprike, krastavce, krompir i tek pristigle paradajze „volovo srce“, uz nedozrele breskve i kasne trešnje. Jadni urbani depresivci iz supermarketa: vi ne znate od čega su sačinjena jutra! Ne poznajete sve moguće boje bugenvilija niti znate imena riba, osim onih uobičajenih: brancin, orada, list — sve iz akvarijuma, bože sačuvaj.
Na putu kući volim da prođem kroz selo Santa Lucija, "prestonicu hobotnice", i mesto gde bih živeo zauvek, kada bi trebalo da sada počnem sve ispočetka. Lagano prolazim glavnom ulicom uz lagunu, i dalje, kroz turističko naselje Pedraš del Rej, jedno od najstarijih, najbolje osmišljenih i još netaknutih u Algarveu. Kada ovuda prolazim zimi, osećam se kao čuvar tada zatvorenih seoskih kuća i zamišljam nostalgiju njihovih vlasnika, koji čeznu za novim letom, kao što kuća čezne za povratkom svog vlasnika.
U podne sam bio na brodiću svog prijatelja, ploveći preko lagune ka najzapadnijem ostrvu, Dezerti, do kog se stiže dok se u daljini ređaju ostala ostrva: Fuzeta, Armona, Kulatra, Angareš, Farol. Na Dezerti postoji samo jedna jednostavna koliba u kojoj će vam jedini stalni stanovnik ostrva, uz nadoknadu i ako mu sami doneste ribu, skuvati riblju čorbu dok se kupate. Tu je i jedan izuzetni restoran, sav od drveta, koji je izgoreo pre dve godine, a vlasnici su ga hrabro obnovili, gde je sve potpuno samoodrživo i reciklirano, uključujući morsku vodu koja se destiluje i služi za piće. Sem toga na Dezerti nema više ničega, samo pesak, more i nisko rastinje koje nadleću ptice i koje se prostire u nedogled. Prvo smo se kupali na strani lagune, tek šačica ljudi na kilometar peska i neverovatan mir u ovom svetu organizovane buke. Ali sve je to bilo isuviše dobro da bi duže potrajalo. Ubrzo smo morali da se preselimo na plažu sa strane mora, bežeći od jednog egzibicioniste koji je odlučio da upropasti jutro svima koji su se našli između Dezerte i Farola, jureći na skuteru s bučnim auspuhom, divljajući između usidrenih čamaca sa ljudima na palubi i ljudima na plaži, sigurno očekujući ovacije i aplauz za svoje motonautičke vratolomije.
Pitam se, po ko zna koji put, kako to da, u vremenu kada se toliko bezazlenih stvari zabranjuje, ovde se i dalje dozvoljava ova pošast vodenih skutera, sve i da imaju električni motor, narušavajući pravo drugih na mir, kvareći njihov odmor, njihove misli. Sa kojim pravom, s kojom legitimnošću, zadovoljstvo jednog može da uništi zadovoljstvo svih ostalih? Zar, ako ništa drugo, zakon o buci ne važi na moru? Sa druge strane ostrva, bez nautičkog teroriste, mirno i providno more prostiralo se kilometrima unaokolo bez žive duše — Karibi tako blizu! I šta onda raditi: neprestano se kupati, šetati uz obalu skupljajući školjke, čitati Džejn Ostin uvaljen u stolicu, samo gledati u more i misliti kako sreća zavisi od geografije, jer i u Gazi postoje more i plaža, ili podleći gladi i popeti se do restorana? Sve to je moguće jer ovom savršenom danu dodajemo još jedan luksuz: vreme. Vlasnica restorana (neću reći ni njeno ime ni ime restorana, svi ovde znaju, i to je dovoljno) prvo nam je poslužila malene rečne škampe, mislim da su sušeni na suncu, koji se jedu celi, sa ljuskom, glavom, i sve. Zatim, polako i dostojanstveno, kako i dolikuje onome ko želi da umre srećan, nastavili smo gozbu uz lonac rižota od morskih plodova (ali ne, Lisabonci, nije to ono što vi zovete rižotom od morskih plodova, sa ostacima rakova i gambora predoziranim antibioticima), to je nešto drugo, nešto što odaje počast onima koji su imali upornost, dobar ukus i hrabrost da podignu drveni restoran na mestu zvanom Dezerta ("pusto ostrvo"), ali i svima onima koji se odvaže da ovamo dođu, preko mora i preko plaže, i pristanu uz ovu obalu.Uskoro stiže jul, a zatim avgust. Užurbane mase, redovi u supermarketima, krcati restorani bez slobodnog stola, Pontal festival vladajuće stranke, Sardina fest u Portimau, Festival morskih plodova u Oljau, vašar ručnih radova Fatacil, bajkeri u Faru i ribarnice koje već u jedanaest nemaju ni sardinu da ponude. To je onaj Algarve koji svi znaju s letovanja. Ali tokom ostatka godine postoji jedan drugi Algarve — tiši, drugačiji, koji nudi najblie koliko se može prići sreći. Taj Algarve se nakratko povlači, nestaje na dva meseca, baš sada, krajem juna — dok se po velikim gradovima slave sveti Ante i Ivandan, a sirote sardine imaju zadatak da sa sobom donesu miris i ukus letnjeg mora, ili makar jedan momenta za Instagram — poslednju toplu noć pod punim mesecom, negde tamo dole, na jugu. Sve to, pre nego što gradski svet krene ka obali.
—
Za Klub putnika prevela Nataša Gološin.
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
