Počelo je sa prebrojavanjem jednog deteta. Sada ih imamo tri komada. Deteta. Svaki izlazak iz kuće – brojimo. Svaki odazak na spavanje – brojimo. Je’n, dva, tri. Broj tri je još uvek mali, pa ne može da pobegne. Ili je u kolicima ili u marami. Sva sreća da se ne rađaju kao ždrepčići, spremni da potrče odmah. Ostali bismo verovatno samo na jednom. Detetu, ne ždrebetu.Putovali smo i pre dece. Kad smo mogli i gde smo želeli. To su uglavnom bile bekpek, samostalno organizovane ture po Africi i Aziji. Evropa nas nije zanimala. Čak je i prvo putovanje našeg prvog mezimca bilo po afričkom kontinentu, ako računamo period dok je bio u mom stomaku.Kada je odlučio da se rodi i kada smo završili sa smišljanjem imena, zajedno sa prijavom smo mu i izvadili i pasoš. Jer – nikad se ne zna kada će čovek poželeti da ode iz zemlje.No, realnost je bila malo drugačija jer je gos’n šestomesečni prvenac odlučio da dobije prvi zub baš u tom avionu na putu za Šri Lanku.Kao pravi, novopečeni roditelji, čekali smo čak...

Pročitajte Putovanja sa decom u sedam lekcija

Odličan tekst, mislim da su svi saveti na mestu, ali poslednji je najbolji!

I naše prvo dete putovalo je u stomaku u Afriku, a oba deteta su "vadila" pasoše pre šestog meseca. Doduše, mi do sada nismo išli na putovanja avionom, već samo autom. Mislim da deca sve što im se dešava u ranom detinjstvu upijaju kao "normalno". Nadam se da će tako i našoj deci putovanja postati nešto normalno, baš koliko i odlazak kod bake na selo ili vožnja bicikla. Putovanje sa decom uopšte ne mora da bude stresno. Naučili smo da damo sebi dovoljno vremena za pripremu, pakovanje, kao i za samo putovanje automobilom. Na taj način nema gužve i nervoze pred polazak i tokom puta, pa deca upijaju naše zadovoljstvo zbog polaska na put i to i za njih postaje radostan događaj. Živela putovanja s decom!