Uvek sam želela da budem bekpeker

(Ovaj tekst Lane Nikolić drugi je deo zbirke tekstova posvećenih samostalnim putovanjima i uopšte, kulturi kretanja, za osobe sa hendikepom.)Sedim na staroj, crnoj dekinoj adidas torbi, dok čekamo bus za more negde oko Beogradskog sajma i mislim, evo, sad sam se pridružila zajednici onih koji misle da moraju na more leti. Sad sam bila hipster, čovek heštagova, fesbuka, linkdina, instagrama, čovek selfija, a sad i idem na more, u duhu onog „must have“. Što nije tačno, idem jer je tome već davno bilo vreme iz mnogo dubljih razloga. Možda se toga ne bih ni setila da nije bilo Uroša i „Bantustana“, otišla bih lepo na more bez egzistencijalnog preispitivanja da li radim ispravnu stvar. Sedim tamo i pitam se, je li ovo moglo drugačije. Je li moglo ipak kao što je hteo Saša, motorom, da spavamo u šatoru? Nije, bar zasad, znam to. Ali nije mi lakše. Uvek sam želela da budem bekpeker, s rancem na leđima, slobodna.Popila sam tabletu protiv mučnine i ona je već krenula da radi, spava mi se, i svejedno mi...

Pročitajte Uvek sam želela da budem bekpeker