(Ovaj tekst Lane Nikolić drugi je deo zbirke tekstova posvećenih samostalnim putovanjima i uopšte, kulturi kretanja, za osobe sa hendikepom.)
Sedim na staroj, crnoj dekinoj adidas torbi, dok čekamo bus za more negde oko Beogradskog sajma i mislim, evo, sad sam se pridružila zajednici onih koji misle da moraju na more leti. Sad sam bila hipster, čovek heštagova, fesbuka, linkdina, instagrama, čovek selfija, a sad i idem na more, u duhu onog „must have“. Što nije tačno, idem jer je tome već davno bilo vreme iz mnogo dubljih razloga.
Možda se toga ne bih ni setila da nije bilo Uroša i „Bantustana“, otišla bih lepo na more bez egzistencijalnog preispitivanja da li radim ispravnu stvar. Sedim tamo i pitam se, je li ovo moglo drugačije. Je li moglo ipak kao što je hteo Saša, motorom, da spavamo u šatoru? Nije, bar zasad, znam to. Ali nije mi lakše. Uvek sam želela da budem bekpeker, s rancem na leđima, slobodna.
Popila sam tabletu protiv mučnine i ona je već krenula da radi, spava mi se, i svejedno mi je kad ću se pomeriti odatle i ući u bus. Pešačili smo od tramvajske stanice dotle, i već sam dovoljno umorna, mišići mi dosadno pulsiraju na uobičajen način, nezgodan mi je način na koji sedim, desni kuk, onaj lošiji, me užasno peče, ali ni da ustanem nemam snage, pa žmirim na ljude ispod šešira koji mi je (opet) slepio kosu na čelo. Skupilo se već dosta ljudi jednako nervoznih kao ja i Saša, devojke u šortsevima i sa pušapovima (pitam se hoće li ih dvanaest sati do Crne Gore stezati oko grudnog koša samo da bi bile u fazonu) sa po tri kofera minimum. Oni koji su ih dovezli nabudženim kolima tegle stvari napolje iz gepka. Nije mi ih žao. Samo čekam kad će da okinu selfi.
Čika za volanom me je smesta zapamtio, i kao i svi koji me sretnu prvi put, prvo pita „Jel možeš“?
Mi nosimo pomenutu dragu dekinu torbu, uveliko pocepanu i iskrpljenu sa svih strana, jer nemam fensi kofer, i neću ga. Dekina torba je omiljena, i zato najbolja. Saša tupka u mestu pored mene, pokušava da nazre bus.
Autobus se pojavljuje napokon, ljudi utrpavaju suncobrane, ogoromne kofere, guraju se ko će pre da uđe. Ja se uspinjem samostalno, iz fazona, Saši sam dala štake. Čika za volanom me je smesta zapamtio, i kao i svi koji me sretnu prvi put, prvo pita „Jel možeš“?
Ljubazno mu se osmehnem jer deluje dobroćudno, pa nastavim kroz ljude koji i dalje pokušavaju da uguraju još i još torbi iznad sedišta. Sedam do prozora i osećam kako mi se svo potencijalno dobro raspoloženje topi, Saša se smešta do mene. Klima me udara direktno u desno rame, koje me boli, opet zbog kičme. Ako se ne sklonim, boleće me još više. Jaknu nisam ponela, sedim u tankoj majici na cvetiće, sa obaveznim crnim bedžom s leve strane, da me oni manje uviđavni pitaju bez pardona: „A ko ti je umro“?
– Lepo sam ti rekla da treba da ponesem jaknu. Sad će me boleti rame još više.
– Ko ti je branio da je poneseš?
– Ti. Rekao si da mi ne treba, pitala sam te deset puta.
– Dobro. Oćeš da se pomerim ja do prozora?
Neću da se pomeri do prozora, hoću da sam bar jednom poslušala mamu i ponela prokletu jaknu, i hoću da me ne udari uvek u stomak to podsećanje u svakoj prilici da nešto uvek nije kako treba. Boli me rme, boli me kuk, boli me pršljen, boli me glava. Nešto me boli. I to uvek kad ne treba kad je važno da bude ok.
Ide mi na nerve jer znam o čemu misli – da smo išli motorom, sad ne bismo ovo slušali.
Gledam kroz prozor, krećemo. Sećam se tog prvog i jedinog puta kad sam išla na more, sa svojih divnih osam, dok gledam u ivicu asfalta. Tada je s druge strane stakla bio tata, lepi, dragi tata sa divnim plavim očima. Autobus je bio visok, i on je odskočio od zemlje i kucnuo o staklo, da nas pozdravi i nasmeje pre nego što krenemo. Tad sam se rasplakala, što tata ostaje, a mi idemo. Čelo o staklo, put se otvara pred nama. Sad plačem jer me nikada više nigde neće ispratiti, ili ga bar ja neću videti ako to čini.
Graktanje ljudi oko mene podseća me na ekskurziju, stpljivo čekam da se malo smire, da padne mrak i da konačno zaspu. Saša kraj mene nervozno cokće na komentare i doskočice okolo, prevrće očima i gurka me svaki čas gestikulirajući u stilu „Jel ti čuješ ovo“. Ide mi na nerve jer znam o čemu misli – da smo išli motorom, sad ne bismo ovo slušali.
Da smo išli motorom, do sada bismo dvadest puta stali jer me boli. Ali njegov san je veći od realnosti koja ga svaki čas udara u lice mojim „ne mogu motorom na more“. Moram busom, moram. Bar zasad.
Ili se tako tešim, privremeno zaboravljajući da kad imaš hendikep ne možeš mnogo da biraš. Idealna bi bila kola, pa da možeš da staneš kad hoćeš, da izađeš van i ispraviš malo noge, kad ti se piški da ne moraš da čekaš pauzu, da imaš gde lepo da nasloniš leđa, da imaš mesta za noge, da te ništa ne boli, ili da bar manje boli dok se voziš. Idealna bi bila kola, ne samo meni, već svakoj osobi sa hendikepom. Mada još nisam srela mnogo njih koji imaju taj luksuz odabira. Idemo čime se može, i mi se prilagođavamo vozilu, a ne vozilo nama.
Žao mi je žene na graničnom prelazu koja stoji sama i uplašena u mraku. Njima očigledno nije.
Negde u pola noći, stajemo na granici, spavala sam iscepkano, vrat me boli neizdrživo. Ženi je istekla lična karta, ljudi sa carine hoće da je vrate u Beograd, da bar ima pasoš, čekamo bus koji se vraća sa mora i može da je odvede natrag.
– Što nije mislila, što nije gledala u dokumenta? dobacuju pametniji od nje, u pola tri noću, negde među kamenjem.
Želela bih da im viknem da su kreteni, i da ni oni svoja dokumenta nisu gledali, garant. Ali znaju da budu mudri kad je u pitanju neko drugi. Hladno mi je bez jakne, obgrlim se rukama, stresem. Žao mi je žene na graničnom prelazu koja stoji sama i uplašena u mraku. Njima očigledno nije.
Čitavu noć trzam se na svaki šum, bojim se kanjona Morače, bojim se krivina, bojim se svega što ima motor i svakog nepoznaog zvuka. Pijem još jednu tabletu protiv povraćanja.
*
Soba, krevet, posle dvanaest sati sedišta koje mi se urezalo u leđa i u kukove. More se vidi sa balkona, i ako napregnem nos i baaaš duboko udahnem, mogu da osetim miris soli.
U oglasu je pisalo sto metara od plaže, prisećam se, dok konačno krećemo da vidimo veliku, plavu, gustu obećavajuću vodu.
– Šta misliš, dal stvarno ima sto pedeset metara? Nesigurno pitam Sašu. Ako su napisali sto, još toliko mogu slobodno da dodam, i to sam znala, samo nisam želela da mislim o tom.
– Ma ima malo sutra.
Još davno smo uhvatili foru da se držimo za ruke, a sa strane hodamo pomoću štapića, tako ne gledaju samo u mene nego i u njega, pa smo alternativni i izvodimo performans a la Marina Abramović.
Silazimo niz brdo, iza nas ostaju kuće preuređene u apartmane, more izgleda bliže, a onda se više ne vidi. Hodamo po ravnom, malo se spotičem, obukla sam dugačku suknju, onda nizbrdo, pešački prelaz, pa iza toga opasno koso nizbrdo. Uzimam Sašu za ruku, svako od nas drži po jednu štaku (što mi zapravo zovemo štapić), hodamo pažljivo, ispitujemo teren. Popodne je, ljudi se vraćaju s kupanja, gledaju nas sa znatiželjom. Još davno smo uhvatili foru da se držimo za ruke, a sa strane hodamo pomoću štapića, tako ne gledaju samo u mene nego i u njega, pa smo alternativni i izvodimo performans a la Marina Abramović. Drvo sa ljubičastim cvetovima, kućica sa drvenim kapcima, dve mačke u nekoliko boja oprezno nas posmatraju.
More miriše jače, na so, i na nešto što ne znam šta je ali dolazi iz sećanja, od tada kad sam videla more prvi put. Silazimo na šetalište i tražimo odgovarajući deo plaže, mada su svi isti,oni po kojima ne mogu da hodam - sa kamenjem. Prilično dugo koračamo, dalje od gužvi koliko je to moguće. Gazim u pesak koji je sitan tamo gde ne treba, daleko od mora, i napela sam da se izujem iako znam da ću zažaliti.
Tabani su mi kao kod bebe, nežni i meki. Nikad nisam mogla da hodam bosa, i večito sam padala ako nagazim na nešto malo čvršće, ma i na mrvicu na podu. Deka i sestra su uvek tokom leta išli bosi. Nikad mi nije bilo jasno kako to oni gaze, a ne boli ih. Dugo mi je trebalo da shvatim da ne vredi da pokušavam, padala sam iza svakog koraka.
Čitav minut kanda mogu da hodam po pesku, ali toliko me boli i peče da gotovo plačući dovršavam putanju do ivice mora.
– E, sad mi daj štapiće, da uđem u more. Osmehnuta sam i zadivljena, velika plava voda obećavajuće penuša, ne vidim ljude oko sebe i ne zanima me gledaju li me, mada znam da su tu.
– Gde ćeš sa njima u vodu, korodiraće. Saša samouvereno predviđa.
– Ma kakvi da idem bez njih, šta ti je. Moraju i one da osete vodu. Nek korodiraju.
Zakoračujem pažljivo, slana hladna voda odmara mi stopala izgrebana peskom i kamenjem. Stojim na štapićima, u suknji, sa šeširom, u plićaku, za svaki slučaj jer ne umem da plivam, more mi dopire možda do pola listova,stopala mi upadaju u sitno kamenje na dnu. Voda šumi, gusta je i svilenkasta, i miriše, miriše nekako čudno i lepo, sunce na površini varniči. Suknja mi se odavno pokvasila, leluja onako mokra po vodi, gledam i osmehujem se na more, na Sašu koji fotografiše, na nebo, na ljude koji se verovatno pitaju šta to tačno izvodim s tim štakama u vodi.
Osmehujem se i slušam kako šumi, kako lepo šumi more oko mene.
