Terasa

[45°15'17.8", 19°50'47.6"] Kada je gos'n Tanurdžić hiljadu devetsto trideset i neke sazidao svoju zgradu sa pogledom na Miletićev trg, nije znao šta će ga dvadesetak godina kasnije zadesiti. Cela zgrada, sa sve hotelom, bioskopom, luksuznim lokalima i velikim stanovima je odmah posle rata nacionalizovana. Stanovi su izdeljeni, ispregrađivani i jedan od njih je sedamdesetih godina prošlog veka došao u posed moje bake. U stan se ulazilo preko velike zajedničke terase, ušuškane između hotela Putnik i okolnih zidova, tačno iznad tadašnjeg Narodnog bioskopa. I upravo ta terasa, kao neki svet za sebe u strogom centru grada, obeležila je veliki deo mog detinjstva. Sve je bilo kao iz nekog starog italijanskog filma: terasa je bila poput velikog zajedničkog dvorišta u kome se uvek nesto dešavalo. Tu je povazdan neko sedeo, pričao ili nešto radio. A dok smo se mi kao deca pentrali po krovovima hotela, igrali vije i jurcali biciklom u krug, svi su uporno i beznadežno pokušavali da nas utišaju: – Ne larmaj!

Pročitajte Terasa