fotografija: Claude Lévi-Strauss
Mrzim putovanja i istraživače. A upravo se, evo, spremam da pričam o svojim ekspedicijama. Koliko mi je vremena bilo potrebno da se na to odlučim! Prošlo je petnaest godina otkad sam poslednji put napustio Brazil, i tokom svih tih godina često sam pomišljao da se posvetim pisanju ove knjige; svaki put bi me u tome sprečili neka vrsta stida i gađenja. Čemu? Treba li potanko prepričavati sve te suvoparne pojedinosti i beznačajne događaje? U poslu etnologa nema mesta za pustolovine; one samo opterećuju efektivan rad težinom nedelja ili meseci provedenih u putu; dokoni sati čekanja da izvor informacija postane pristupačan; glad, umor, ponekad i bolest; i neprestani sitni i jalovi poslovi koji jedu dane i svode opasan život u srcu prašume na imitaciju služenja vojske... Činjenica da je potrebno toliko napora i zaludnih troškova da bi se došlo do predmeta proučavanja ne daje nikakvu vrednost onome što bi pre trebalo smatrati negativnom stranom našeg zanata. Istine koje tražimo tako daleko, dobijaju vrednost tek kad se oslobode te jalovine. Naravno, možemo provesti šest meseci putovanja, lišavanja i mučnog naprezanja da bismo došli do jednog jedinog neobjavljenog mita, svadbenog običaja, potpune liste klanova (beleženje nekad traje nekoliko dana, a nekad jedva nekoliko sati); vredi li, međutim, podići pero da bi se ovekovečio ovakav otpad sećanja: „U pet i trideset ujutru ušli smo u luku Resife, dok su galebovi kreštali a jato prodavača egzotičnog voća se tiskalo duž našeg broda"?
Činjenica je, međutim, da taj pripovedački stil nailazi na blagonaklonost koja mi je neshvatljiva. Amazonija, Tibet i Afrika zaposedaju knjižare upakovani u putopise, izveštaje o ekspedicijama i albume fotografija, koji u tolikoj meri teže da ostave utisak da čitalac na kraju nije u stanju da proceni vrednost svedočanstava sadržanih u njima. Takvo štivo ne samo što ne razbuđuje njegov kritički duh, već ga navikava da sve više žudi za tom vrstom hrane i da je neumereno guta. Danas je zanat biti istraživač; zanat koji se ne sastoji, kao što bismo mogli pomisliti, u otkrivanju nepoznatih činjenica nakon godina ozbiljnog proučavanja, već u optrčavanju znatnog broja kilometara i gomilanju fotografija ili filmova, po mogućnosti u boji, kako bi se, više dana zaredom, neka sala popunila mnogobrojnom publikom koja će u tričarijama i banalnostima videti otkrovenja naprosto zato što ih autor nije sklopio u njenom gradu, već ih je osveštao putovanjem od dvadeset hiljada kilometara.
O čemu slušamo na tim predavanjima i o čemu čitamo u tim knjigama? O pojedinostima ponesenog prtljaga, o nestašlucima malog psa na brodu, a dobijamo i mrvice bledih informacija, protkane anegdotama, podatke koji već pola veka čame u svim priručnicima i koji se s nesvakidašnjom bestidnošću, srazmernom naivnosti publike, smelo predstavljaju kao svedočanstvo, ma šta kažem, kao originalno otkriće. Ima, naravno, izuzetaka, i u svakom vremenu se nađe poneki pošten putnik; rado ću pomenuti jednog ili dvojicu među onima koji danas uživaju naklonost publike. Nemam nameru da raskrinkavam mistifikatore niti da dodeljujem diplome; želeo bih, zapravo, da shvatim jednu društvenu i moralnu pojavu vrlo svojstvenu Francuskoj, ali čak ni u njoj ne tako staru.
Pre dvadesetak godina gotovo niko nije putovao, niti su se Plejelove sale pet-šest puta punile ljudima željnim da čuju pripovedače pustolovnih doživljaja; jedino mesto u Parizu za tu vrstu priredbi bio je mali, slabo osvetljen, leden i oronuo amfiteatar u starom paviljonu u dnu Botaničke bašte. Tu je Društvo prijatelja muzeja jednom nedeljno organizovalo – a možda to i danas čini – predavanja iz prirodnih nauka. Projektor sa odveć slabim lampama slao je mutne senke na preveliki ekran; nosa pribijenog uz zid, predavač se upinjao da razazna obrise, a publika nije videla ni toliko, jer je zid bio išaran mrljama od vlage. Četrvt sata posle najavljenog vremena, ljudi su još strepeli da predavanja neće biti, da neće biti slušalaca, osim retkih redovnih posetilaca čije su siluete tu i tamo ispunjavale stepenasti auditorijum. I baš kad bi izgubili svaku nadu, sala se napola punila decom u pratnji majki ili služavki, od kojih su neke bile željne besplatne promene, a druge zamorene bukom i prašinom napolju. Pred tim mešovitim skupom od umoljčanih utvara i nestrpljive dečurlije – najvišom nagradom za sve napore, brige i rad – predavač je koristio svoje pravo da otvori riznicu uspomena koja će se tom prilikom zauvek zamrznuti; dok je govorio u polumraku, moglo se osetiti kako se te uspomene od njega kidaju i jedna po jedna, poput oblutaka, padaju na dno nekakvog bunara.
Takav je bio povratak, jedva nešto zlokobniji od ispraćajnog banketa koji je priredio Francusko-američki odbor u jednoj nenastanjenoj javnoj zgradi na aveniji koja se danas zove Franklin-Ruzveltova; dva sata pre početka svečanosti, čovek zadužen za posluženje postavio je rešoe i sudove, kao u kakvom kampu, a u čitavoj prostoriji, na brzinu provetrenoj, osećao se miris zapuštenosti i ustajalosti.
Nenaviknuti na dostojanstvo i prašnjavu dosadu takvog mesta, sedeli smo oko nesrazmerno malog stola u tom velikom salonu. Na brzu ruku je očišćen samo taj deo prostorije g de je bio postavljen sto. Tu smo se prvi put sreli, kao mladi profesori koji su tek otpočeli službu u provincijskim gimnazijama i koje je Žorž Dima, vođen pomalo nastranim hirom, naglo prebacio iz vlažnog zimovnika okružnih samačkih hotela, prožetih mirisom groga, podruma i rashlađenog vina, na tropska mora i luksuzne brodove; sva ta iskustva su, uostalom, bila u nekoj dalekoj vezi s našom neminovno pogrešnom predstavom o putovanjima.
Žorž Dima je bio moj profesor u vreme kad su se pojavili Osnovi psihologije. Jednom nedeljno, ne znam da li je to bilo četvrtkom ili nedeljom ujutru, okupljao je studente filozofije u sali bolnice Sveta Ana, gde je zid naspram prozora bio prekriven veselim crtežima umobolnika. Već smo tu osećali neku naročitu egzotiku; Dima bi smestio na podijum svoje snažno, grubo isklesano telo, krunisano kvrgavom glavom nalik na kakvu veliku krtolu izbledelu i oguljenu usled dugog boravka na dnu mora. Naime, njegova voštana put objedinjavala je lice, kratku, sedu kosu nalik na četku i jednako sedu bradicu koja je rasla u svim pravcima. Ta čudnovata biljna naplavina, još nakostrešenih korenčića, najednom bi poprimala ljudski izgled zahvaljujući kao ugljen crnom pogledu koji je isticao belinu glave; kontrast se nastavljao belom košuljom s krutom, presavijenom kragnom, i uvek crnim šeširom širokog oboda, leptir kravatom i odelom.
Na njegovim predavanjima nismo bogzna šta naučili; on se nikad nije pripremao jer je bio svestan da je na slušaoce delovao snažan fizički šarm njegovih izražajnih usana, koje su se uvek izvijale u grimasu, a naročito njegovog promuklog, melodičnog glasa: bio je to pravi sirenski glas, s neobičnim prelivima koji nisu evocirali samo regionalne posebnosti njegovog rodnog Langdoka, već još više vrlo stare modalitete govornog francuskog jezika; tu su glas i lice evocirali u dva čulna područja isti stil, u isti mah naivan i zajedljiv, stil humanista XVI veka, lekara i filozofa, soja čije je nasleđe on nosio u svom telu i duhu.
Drugi, a ponekad i treći čas bili su posvećeni predstavljanju bolesnika; tad bismo prisustvovali izvanrednim tačkama koje su izvodili prepredeni praktičar i njegovi glumci, uvežbani tokom godina provedenih u azilu za sve vrste takvih predstava; znajući dobro šta se od njih očekuje, na dati znak bi proizvodili poremećaje ili bi se ukrotitelju opirali tek toliko da mu pruže priliku za kakvu bravuru. Iako se nisu dali obmanuti, slušaoci su rado dopuštali da ih opčine te virtuozne predstave. Kad bi zaslužili pažnju profesora, bili su nagrađeni njegovim poverenjem: dobijali su jednog bolesnika za poseban razgovor. Nijedan dodir s divljim Indijancima nije me uplašio koliko jutra provedena s jednom starom ženom u debelom puloveru, nalik na pokvarenu haringu usred ledenog bloka: naizgled netaknuta, ali bi se mogla raspasti čim se otopi zaštitni oklop.
Taj naučnik, pomalo mistifikator, začetnik obimnih sinteza koje su ostale u službi prilično obmanjivog kritičkog pozitivizma, bio je veoma plemenit čovek; to mi je pokazao kasnije, sutradan po primirju i malo pre svoje smrti, kad je, gotovo slep, osetio potrebu da mi iz svog utočišta u rodnom Ledinjanu napiše pažljivo i diskretno pismo s jednim jedinim ciljem – da potvrdi svoju solidarnost s prvim žrtvama tadašnjih događaja.
Uvek mi je bilo žao što ga nisam poznavao kad je bio mlad, kad je, smeđ i preplanuo poput konkvistadora i ustreptao od naučnih perspektiva na koje je ukazala psihologija XIX veka, pošao u duhovno osvajanje Novog sveta. U svojevrsnoj ljubavi na prvi pogled između njega i brazilskog društva izvesno se iskazala jedna tajanstvena pojava: tu su se susrela, prepoznala i gotovo ponovo spojila dva fragmenta Evrope stare 400 godina, čiji su se suštinski sastojci sačuvali, sjedne strane u protestantskoj južnjačkoj porodici, a s druge u prefinjenoj i pomalo dekadentnoj građanskoj sredini, usporenoj tropskim podnebljem. Šteta je što Žorž Dima nikad nije bio svestan uistinu arheološke prirode tog spoja. On je umeo da očara samo Brazil veleposednika koji su postepeno prebacivali svoj kapital u industrijske investicije sa stranim učešćem, i koji su se ideološki pokrivali parlamentarizmom dobre družine (činjenica da su oni kratko vreme bili na vlasti stvorila je iluziju da je to pravi Brazil); upravo su pripadnika tih krugova naši studenti iz redova skorašnje imigracije ili sitnog seoskog plemstva uništenog promenljivošću svetskog tržišta, sarkastično nazivali granfino, veliki gospodin, ili krem društva. Čudnovata stvar: osnivanje univerziteta u Sao Paulu, životno delo Žorža Dime, trebalo je da omogući tim skromnim klasama da otpočnu svoj uspon u društvu sticanjem diploma, koje su im pružale priliku da dobiju radna mesta u državnoj upravi, tako da je naša univerzitetska misija potpomogla stvaranje nove elite; ona se, pak, udaljavala od nas u meri u kojoj su Žorž Dima, a potom Ke d'Orsej, odbijali da shvate da je to naša najdragocenija tvorevina, iako se posvetila zadatku da skrši feudalizam koji nas je, nesumnjivo, doveo u Brazil, ali samo zato da bi sebi pružio izvesno jemstvo i razonodu.
Ali te večeri na banketu Francusko-američkog odbora, moje kolege i ja – i naše žene, koje su takođe bile prisutne – nismo bili kadri da procenimo nesvesnu ulogu koju ćemo odigrati u razvoju brazilskog društva. Suviše smo brinuli o tome da ne napravimo kakav pogrešan korak; naime Žorž Dima nas je upozorio da se moramo prilagoditi životu svojih novih gospodara, to jest da moramo posećivati auto-klub, kockarnice i hipodrome. Mladim profesorima je to izgledalo krajnje neobično, s obzirom na njihovu nastavničku platu od dvadesetšest hiljada franaka godišnje, iako je ona sad bila utrostručena zbog malog broja kandidata za ekspatrijaciju.
„Naročito je važno biti dobro odeven", rekao nam je Dima; u želji da nas ohrabri, dodao je s dirljivom otvorenošću da se to može prilično jevtino postići u robnoj kući „A la croix de Jeannette", koja se nalazi nedaleko od Hala i kojom se on uvek mogao pohvaliti u mladosti, kad je studirao medicinu u Parizu.
—
Prevela s francuskog: Slavica Miletić. Priređeno na osnovu izdanja iz 1999 (Zepter Book World, Beograd). U originalu: Claude Lévi-Strauss, Tristes tropiques, Plon, Paris, 1993 (1955).
