JEZERO AVASA, ETIOPIJA. fotografija: Marko Nikolić
Bašta kafea La Parisienne u Boleu, najprestižnijoj aveniji Adis Abebe. Međutim, u bašti nema Francuza, kroasani su žalosnog izgleda, i najprestižnija avenija Adisa, bučna i iskopana, nimalo ne liči na Jelisejska polja.
– Kako ti se dopada makijato? – pita me Jatem na besprekornom francuskom.
– Nisam nikada probao jaču i ukusniju kafu.
– Kafa je dobila ime po oblasti u Etiopiji odakle potiče. No, na amharijskom reč za kafu je buna.
Jatem je bio odeven u odelo i kravatu, imao je dvadeset pet godina, studirao u Francuskoj i bio je inženjer energetike. Posedovao je francusku elegantnost, elokventnost i razboritost, no po završetku studija vratio se bez dvoumljenja u Etiopiju:
Toliko se slavnih carstava i vladara nanizalo kroz dugu istoriju Etiopije da se osećaj veličine oseća i u govoru i u držanju njenih žitelja
– Da sam ostao u Francuskoj, olako bih našao dobro plaćeni posao u nekoj firmi, zatim bih osnuo porodicu i posećivao bih Etiopiju jednom godišnje da joj se divim i donosim prijateljima poklone. Nisam želeo tako nešto. Ovde, čak i da sam bez prebijene pare, imam rodbinu i prijatelje da me podrže. Uz to, Afrika je puna izazova i mogućnosti za razvijanje.
Jatem mi je rado govorio o bogatoj istoriji Etiopije koja je za crnu Afriku ono što je Egipat za severnu. Toliko se slavnih carstava i vladara nanizalo kroz dugu istoriju Etiopije da se osećaj veličine oseća i u govoru i u držanju njenih žitelja. Etiopljani koriste svoje pismo, imaju svoj kalendar (koji sedam godina zaostaje za gregorijanskim) i računaju vreme ne od ponoći i podneva nego od izlaska i zalaska sunca. Etiopljanin će bar jednom dnevno spomenuti strancu kako je Etiopija jedina afrička zemlja koja nikada nije bila kolonizovana.
– Kada stranac dođe u našu zemlju, ostaje bez daha pred drevnim mestima punim istorije koja se nalaze severno od Adisa i koja on nikako nije očekivao videti u Africi. I ti zasigurno planiraš na sever, zar ne?
– Ne. Mene zanima jug.
I odista, nedugo potom napustio sam frenetični Adis i uputio se na jug. Prvo odredište bile su mi Dodola i planine Bale.
Dodola je uboga varoš u podnožju planina u koju putnici dolaze jedino da bi se odatle otisnuli u visine na konjskom sedlu. Kako sam ja trenutno bio jedini strani putnik u varoši, nisam uspeo da nađem sebi saputnika za planinarenje te sam dangubio čekajući da se neko pojavi. Sledećeg jutra, baš kada sam se spremao da napustim Dodolu, vlasnik hotela mi reče da me traži "one American lady". Lady se zvala Džesika i zamolila me je da krenemo zajedno u planine. U roku od sat vremena nabavili smo vodiča, hranu za tri dana, spakovali nešto odeće i uputili se peške u divljinu. Najpre smo išli kroz zaseoke gde su nas pozdravljali meštani seljaci.
Posle desetog kilometara ušli smo u šumu gde su nas majmuni motrili sa vrhova drveća; posle četrnaestog kilometara udario je pljusak. U planinarski logor na tri hiljade metara nadmorske visine dospeo sam ni živ ni mrtav. Džesika je isrpžila kokice i skuvali smo pastu.
Ceo društveni život u logoru odvija se oko logorske vatre uz koju smo se tiskali sušeći se. U logoru je sa nama bila grupa engleskih srednjoškolaca predvođena Škotlanđaninom.
– Ova grupa pripremala se dve godine za uspon – reče nam Škotlanđanin.
– Džesika i ja pripremali smo se sat vremena – uzvratih lakonski, prelazeći pogledom preko njihove skupocene planinarske opreme.
U Africi, iako nema udobnosti na koju smo navikli, ljudi su neiskvareni, i priroda je veličanstvena
Dugo sam sedeo za vatrom sa našim vodičem Abduom i Džesikom i ćutke posmatrao plamen. Vodič Abdu nije puno govorio, nije se trudio da nam se dopadne, bio je brižan i jednostavan, i zato smo ga zavoleli. Džesika je bila mojih godina, i imala je veselo lice i vitak stas. Trenutno je živela u Keniji, provevši dobar deo života u raznim kutovima Afrike.
– U Americi život je dosta površan. U Africi, iako nema udobnosti na koju smo navikli, ljudi su neiskvareni, i priroda je veličanstvena.
– Ispričaj mi neki strašan doživljaj koji si proživela, a ja ću da zatvorim oči i pokušati da ga zamislim, - rekoh joj dok smo sedeli pogrbljeni ka vatri i slušali njeno pucketanje.
Sasvim skromno, ispričala mi je kako je tri puta preživela malariju, kako je preživela oružanu pljačku u Johanesburgu i kako joj je pljačkaš držao cev pištolja na potiljku, kako je bila nasilno pokradena u Ugandi... U Etiopiji narod, premda siromašan, izuzetno je pošten i na bezbednosti svaka afrička zemlja mogla bi da joj pozavidi. Jedina opasnost jesu tropske bolesti poput malarije i žute groznice koje su rasprostranjene naročito na jugu zemlje.
Postoji razlog zašto gotovo da nema stranih putnika u Bale planinama u ovo doba godine. Beskonačne sezonske kiše osetno otežavaju kretanje. Sledeća dva dana valjano su nam ilustrovala tu činjenicu. Pljuskovi često bi nas pratili satima, teren je bio jedva prohodan, blata je ponekad bilo do kolena. Trećeg dana uzeo sam sebi konja da bih ublažio sebi muke; na pojedinim mestima bilo je neprohodno čak i za konja te se moralo pešice. Spust je bio klizav; jednom prilikom okliznuo sam se i uganuo levu nogu. Cela avantura pretvorila se u golgotu, u čist mazohistički doživljaj. U jednom trenutku dođe mi misao kako svi ti planinari željni visine i lepih pogleda često plaćaju svote novca da bi se mučili.
Etiopljanin je čovek jednostavan i čovekoljubiv, rado se osmehuje, ima lepe oči i plemenito lice, kožu boje čokolade i kovrdžavu kosu. Siromašan je i skroman, neretko je obrazovan i uvek znatiželjan. (...) To je čovek zaljubljen u slobodu i život. Čovek bez ega (...)
O koncu trećeg dana i pedeset pređenih kilometara, vrativši se u Dodolu, bili smo na ivici iznemoglosti.
– Kuda ćeš dalje? – upita me Džesika značajnim pogledom.
– Moram dalje na jug, u Avasu. Kažu za Avasu da je najlepši grad južne Etiopije. Hoćeš sa mnom?
Uveče smo se obreli u Avasi i požurili na obalu jezera duž koje se proteže lanac kafića, splavova i restorana. Bila je subota. Nije se moglo naći slobodno mesto. Mladi Avašani preplavili su obalu jezera, zakrčili kej, zaposeli sve restorane, zapalili vazduh eksplozivnom energijom. Svuda se jela lokalna riba i pilo pivo. Melodije afričkih pesama dodatno su opuštale ambijent. Pojedine devojke, ponesene energijom, spontano bi počinjale da đuskaju oko svojih stolova. Razdragani i doterani, mladi Etiopljani brbljali su i smejali se bez prestanka.
Etiopljanin je čovek jednostavan i čovekoljubiv, rado se osmehuje, ima lepe oči i plemenito lice, kožu boje čokolade i kovrdžavu kosu. Siromašan je i skroman, neretko je obrazovan i uvek znatiželjan. Najviše voli da provodi vreme u društvu i razgovoru i strast mu je da vodi diskusije i debate uz šoljicu kafe razmenjujući ideje i tačke gledišta. To je čovek zaljubljen u slobodu i život. Čovek bez ega, premda ima mnogo razloga da se gordi svojom bogatom kulturom i ličnošću punom vrlina.
Avasa nam je bila nadoknada za sve pretrpljene muke u zapljuskanim planinama. Posmatrajući ljubičasto nebo pri zalasku sunca, čamce kako plove po jezeru i razdragan narod oko nas, shvatili smo da se nalazimo u etiopljanskoj prestonici hedonizma. Nazvali smo Avasu “Majami Etiopije”.
Džesika je krenula nazad u Adis, a ja sam produžavao dalje, u dubinu južne Etiopije. Međutim, putovati od jednog grada do drugog u ovoj afričkoj zemlji jeste iskustvo bolno i za nevericu. Od Avase do Arba Minča, dva najveća grada u ovom delu zemlje, ide samo jedan autobus dnevno, u pet sati ujutru. Hotel sam morao da napustim u pola pet. Noć je bila potpuna i nikakvog vozila nije bilo na ulicama. Klošara je bilo svuda po asfaltu. Jedan od njih plašio me je dovikujući mi "hey, you! you!"
Uputih se ka autobuskoj stanici peške, po neosvetljenim ulicama Avase (u Etiopiji noću često nema struje). Išao sam za jednom grupicom Etiopljana sa putničkim torbama koji su zasigurno išli na autobusku. Posle jednog kilometra domogasmo se jedne ograde ispred koje se čičkao buljuk tamnoputih prilika. Stajao sam i čekao zajedno sa njima, praveći se da razumem smisao toga što radim.
Kada bih bacio pogled kroz okno, ugledao bih uboga sela sa kolibama od trske, gole crnce kako se kupaju u potoku i dečurliju kako juri za autobusima sa korpama voća, ili skakuće kraj puta i dubi na glavi kako bi dobila nešto od vozača
U pet sati kapija se otvorila i buljuk je jurišom nahrupio u stanicu utrkujući se ka nekom od nekoliko međugradskih autobusa koji su čekali prazni. Trka nije bila pravedna budući da sam ja šepao zbog uganute noge. Minut-dva kasnije svi autobusi behu već dupke puni. Na sreću, uspeo sam da ugrabim jedno slobodno mesto i to čak do prozora. Autobus je imao pet umesto četiri sedišta u svakom redu, i putnika je bilo tušta i tma. Sat vremena je prošlo dok se autobus nije nakanio da krene. Sedišta su bila tvrda i prostora je bilo tako malo da su mi noge stajale zgrčene. Od toliko sveta u krntiji nije se moglo disati. Šest sati autobus se vukao po asfaltu; iznemogao, zapao sam u stanje između jave i sna, u stanje umrtvljene svesti. Kada bih bacio pogled kroz okno, ugledao bih uboga sela sa kolibama od trske, gole crnce kako se kupaju u potoku i dečurliju kako juri za autobusima sa korpama voća, ili skakuće kraj puta i dubi na glavi kako bi dobila nešto od vozača.
Arba Minč beše poslednji grad pre mog konačnog odredišta. Hotel je zaudarao na mokraću i u sobi dočekala me je armija krvožednih komaraca. Naoružan do zuba otrovnim sprejevima, masakrirao sam potencijalne nosioce tropskih bolesti i zavukao se pod mrežu na krevetu da odremam.
Ovaj grad je vreo, bučan i prašnjav. Meštani su pratili svaki moj pokret kao da sam sumnjivo lice i proganjali me svojim "you-you-you!" tako karakterističnim za Etiopiju i tako neshvatljivim stranim posetiocima. Kod nas, obraćanje potpunom neznancu na ulici sa "you!" zvuči provokativno ili u najmanju ruku krajnje neučtivo. Međutim, Etiopljani (pogotovu deca) to ne znaju i smatraju da tako treba pozdravljati strance. Objašnjenje treba tražiti u amharijskom jeziku gde se zamenicom ti (ante za muški ili anči za ženski rod) često započinje razgovor i gde je ta zamenica stekla funkciju reči hey ili hello.
Sklonio sam se u baštu jednog hotela koja se nalazi na ivici litice odakle se pruža neverovatan pogled. Preda mnom, u prvom planu protezao se nacionalni park Nečisar načičkan gustim krošnjama, u drugom planu zagasitocrveno jezero Abaja sa leve i jezero Čamo sa desne strane, u trećem planu, nad jezerima, uzdizale su se planine. Nada mnom preletali su sokolovi, nadomak mene na klupi nemo je sedeo zaljubljeni par. Očaran prizorom, proveo sam ostatak dana na tom mestu, beležio svoje utiske uz kafu i zaljubljeno posmatrao pejzaž čija je panorama bila toliko široka da je moj objektiv mogao da obuhvati samo jednu njegovu trećinu.
Bio sam uzbuđen jer me je samo jedan dan delio od doline Omo, mog konačnog odredišta i razloga mog dolaska u Afriku. Već sam mislio o Mursima, zamišljao ih u jarkim bojama i oslikavao u mašti svoj susret sa njima.
Sledećeg jutra tesni, tandrikavi autobus krenuo je dalje na jugozapad Etiopije, u dolinu Omo. Iznemogao, opsednut komarcima i zatravljen sprejevima, imao sam halucinacije i čim bi sklopio oči iskrsavale su mi slike ranog detinjstva. Autobus se konačno domogao Đinke, varoši na kraju asfaltiranog puta.
Nalazio sam se u srcu doline Omo.
