Uroš i jordanski gilipteri. fotografija: Lazar Pašćanović
Prenosimo vam jednu Markovu priču iz prvog poglavlja Bantustana. Svako poglavlje u knjizi predstavljeno je ilustrovanom mapom s pričama, numerisanim i označenim inicijalom autora (U, M ili L). Sledi priča 4M, koja se dešava u Turskoj, Siriji i Jordanu.
4 M
Autobus juri ka Siriji. Izmit, Bolu, Ankara, Aksaraj, Adana, Iskendrerun. Ova dvojica su konačno zaspali. Prvo su me kinjili što nisam na vreme pripremio blog, a zatim što sam zaboravio da ponesem mapu. Onda su se svađali oko toga koliko ćemo se zadržati u Damasku. Uroš hoće da ostanemo par dana, Lazar bi odmah dalje. Jebe mi se za Damask, znam ga napamet. Potom su satima uvređeno ćutali. Čitavo putovanje dogovoreno je kroz beskrajnu prepisku na internetu. Videli smo se svega nekoliko puta. Znam li uopšte s kim putujem?
Hataj, sirijska granica.
Nizije prelaze u pustinje. Alepo, Sarakib, Hama, Homs, Šinšar, pokoje suvo stablo. U Damask stižemo u sumrak, izmrcvareni posle trideset sati puta. Spavamo u odrpanom motelu, dok nas ne probudi topao zimski dan.
– Essalamu alejkum – pognem se pred čuvarom na ulazu u džamiju Umajada. Na staklu piše: Za muslimane besplatno.
– Hrišćani? – sumnjičavo nas odmeri.
– Ne, ne. Mi smo... muslimani.
Čuvar pokaže da prođemo. Uroš žuri jer hoće sve da vidi, Lazar je besan jer ćemo izgubiti ceo dan. Vodi nas prečicama kroz stari grad, kroz budžake, zna svaki ćošak, poneko mu se javi na arapskom, koliko je puta već bio ovde?
U sumrak, premoreni od hodanja, sedamo u autobus za Jordan. Gledamo film: američka plavuša dolazi u egipatsku firmu i svi muškarci pokušavaju da je osvoje, ali to se svaki put završi spoticanjem i smešnim padovima. Putnici se kidaju od smeha. I taman kad izgleda da će šef uspeti da je odvuče u krevet, zaustavljamo se i televizor se gasi.
Graničar pečatira pasoše. Sa osvetljenih panoa, sirijski predsednik Asad i jordanski kralj Abdulah odmeravaju se preko ničije zemlje.
Presedamo u Amanu. Bus je takav da odmah poželim napolje. Pod se lepi, ledeni vazduh struji po nogama, lica putnika gube se u duvanskom dimu. Trešte narodnjaci. Setim se svih onih godina klackanja između Lučana i Beograda, sa teglom ajvara i knjigom iz diferencijalnog računa.
– Je li – Uroš pogleda pripite mladiće u šaragama. – Je l' ovi nas zovu?
On se pridruži gospodi na zadnjim sedištima. Dočekaju ga ovacijama i radosnim urlanjem.
– Vidiš – kaže Lazar – kad misliš na putovanje, nikad ne misliš na ovo. Smrad, kreteni, nepodnošljiva larma…
– Meni prija – kažem. – Volim da osetim put.
Izvadim jaknu i omotam je oko nogu. Autobusi su svuda isti: vozač pokušava da te ubije ili hlađenjem, ili grejanjem.
– I za to si – kažem – ti kriv.
– Zašto ja?
– Ranije nisam putovao. Ono kad te siromaštvo koči u svemu. Onda sam našao sajt, čitao gde ste vi sve išli i pomislio – čoveče, to! Nisam mogao da zaspim. Uzeo sam neki stari ranac i odstopirao za Istanbul...
– I, šta imaš od toga?
– Kako da sedim mirno, kod tol’ke planete? Nego, kako si rekao da se zove ona najjužnija tačka Afrike? Rt...
– Agulhas – kaže Lazar. – Igleni rt, u Južnoj Africi. Tačka u kojoj se spajaju Indijski i Atlantski okean.
– Misliš da ćemo uspeti?
– U Kuranu piše: Sve ću ići dok ne stignem do mesta gdje se sastaju dva mora, ili ću dugo, dugo ići.
Sa zadnjeg sedišta čujem Uroša kako gnjavi jordanske probisvete na svojoj ličnoj verziji arapskog, pokupljenoj iz audio-vodiča.
– Ja... prijatelj. أنا ... صديق Ti prijatelj? أنت ... صديق؟ Ja... student. أنا... طالب. Ti student? أنت ... طالب؟
Rmpalija sa ožiljom preko nosa grli ga i brunda, uz prskanje pljuvačkom.
– Ja... putnik – ne odustaje Uroš. – أنا... مسافر. Ide Akaba. Ja i ti... prijatelj?
Tri momka se uhvate pod ruku i zaigraju kolo između sedišta. Rmpalija maše korom od banane kao svadbarskom maramicom. Uroš tapšanjem daje ritam. Lazar se mršti i gunđa, ti sigurno nećeš moći sa mnom izdržati.
– Šta? – pitam.
– Kuran – kaže – iz iste one sure.
Bantustan izlazi iz štampe uskoro, najkasnije početkom aprila. Knjigu naručite već danas po sniženoj ceni.
