MARKO NIKOLIĆ SA MURSIMA
Prolazili smo motorom kroz nacionalni park Mago. Majmuni gelade i zebre pretrčavali su drum pred nama, nekoliko četvorotočkaša natovarenih turistima vraćali su se sa "safarija". Pored puta hodali su pojedini pripadnici Mursija naoružani dongama (ratnim štapovima). Vozili smo se oko dva sata uzbrdo i nizbrdo; žega je carstvovala u podnožju doline. Konačno smo u daljini pred sobom ugledali nekoliko koliba od slame i tamnopute prilike zbijene u hladovini: stigli smo u njihovo selo.
Čim začuše šum motora, petnaestak muškaraca ustadoše i opkoliše nas.
– Aćal-ha, – pozdravi ih Andualem koji je znao njihov jezik.
Mursi su upravo obedovali.
– Odlično, sada ćeš da im se pridružiš.
Trenutak kasnije sedeo sam u prašini među njima u turskom sedu i mackao prstima iz iste činije kašu od divljeg kupusa. Sedeo sam oborena pogleda, usuđujući se tek kradomice da ih pogledam u lica. Koža im je bila prašnjava i smrdela je na kupus.
Smireno sam disao i trudio se da zadržim prirodno držanje, međutim šok je bio prevelik i gotovo sam zanemeo. Tražio sam pogled Andualema koji se nekud izgubio sa grupicom Mursija ćaskajući i šaleći se sa njima kao da su bili najstariji prijatelji.
Podigao sam pogled: oko mene kružno su sedeli muškarci, iza mene načičkala su se deca. Deca su bila sasvim gola dok su odrasli muškarci bili uvijeni u ljubačaste plaštove. Nosili su vez oko čela, imali izmazane boje na licu i glave su im bile delimično obrijane. Izraz lica bio im je ozbiljan i osmehnuli bi se tek povremeno kada bi im se pogled susreo s mojim. Nije bilo na njihovim licima osmeha učtivosti ili snishodljivosti koji je u nas tako rasprostranjen. Štaviše, želeći da im se pokažem kao prijatelj, ja sam bio taj koji se osmehivao iz snishodljivosti. Odmah mi se dopala njihova samouverenost.
Posmatrali smo se. Oči su im bile pune smelosti i gordosti. Nisu me ništa pitali, nasmejavši se dva-tri puta pri spomenu mog imena. Jedan do mene čak se nalakti na moje rame.
u društvu mursa
– Koliko ih živi u selu? – upitah Andualema. Iako je verovatno znao odgovor na svako moje pitanje, insistirao sam da prevede pitanje Mursima kako bi mi oni dali odgovor.
– Tri stotine.
Posle obeda svi stadoše da pljuvaju. No, uprkos njihovom divljem držanju, zapanjila su me njihova lica koja u mnogih bejahu lepa i čak prefinjenih crta. Za neke od njih čovek bi rekao da su holivudski glumci prerušeni u divljake. Posebno mi se dopao jedan mladić naspram mene: bio je vitak, lep i pogleda punog dostojanstva. Držao je dongu u ruci i ličio na ratnika. Imao je zavoje oko ručnih zglobova.
– Juče su se borili, – objasni mi Andu.
Postoji tradicija da se muškarci ovog plemena bore dongama u duelima. Ta borilačka veština, agresivna i veoma cenjena, jedno je od najprepoznatljivijih obeležja plemena Mursi. Ti dueli omogućavaju mladićima da se dokažu svojom hrabrošću pred neudatim devojkama. Po okončanju duela, pobednika često nose na ramenima i okružuju ga potencijalne udavače.
– Photo, money, – dobacivali bi mi. Očekivali su da izvadim fotoaparat poput svih farenđija koji ih posećuju (iako u ovo selo turisti ređe zalaze).
– Alehale, – odgovarao bih ignorišući njihovo povremeno navaljivanje i produžujući da sedim.
Potom sam otišao kod dece koja me začas radoznalo okruži. Sa decom je lakše neverbalno komunicirati, a i deca su bila (delimično) lišena stereotipa i predubeđenja o strancima prema kojim svrha njihovog dolaska jeste da škljocaju crnim aparatima i potom dele novac. Deca su mi dodirivala kosu, uši, izbočene kosti na šakama, otvarala torbicu, pokušavala da mi skinu prsten. Gladio sam ih po rukama i glavama i pokazao im nekoliko jednostavnih igara sa prstima što ih je nasmejalo. Jedan dečak mi se posebno dopao. Sve vreme me je nežno gledao i milovao me pogledom. Više puta mi je pokazao rukama da se povučem u hlad jer sam sedeo na suncu. Bio sam mu drag, i pored toga što me je tek upoznao, i pored toga što smo pripadali potpuno različitim svetovima.
fotografija: marko nikolić
Andualem, koji je umeo da nađe zajednički jezik sa svim ljudima pod nebeskim svodom, zabavljao je decu učeći ih da broje na engleskom od jedan do deset. Deca su naučila da ponavljaju mehanički brojeve ali kada bi im Andu pokazao neki broj nasumice, bili bi zbunjeni, jer nisu znali da računaju.
Pridobivši naklonost dece, stekao sam i naklonost majki. U sledećem trenutku sedeo sam u hladovini okružen ženama. Njihova spoljašnjost bila je zaprepašćujuća. Obnaženih grudi, obrijanih glava, nakinđurene ogrlicama i narukvicama, bile su poznate celom svetu po diskovima od gline koje su nosile u svojoj donjoj usni. Ti diskovi prečnika do dvanaest centimetara najprepoznatljivije su obeležje plemena Mursi, i izražavaju društveni identitet žene. Kada devojka napuni petnaest godina, donja usna joj se izbuši i drži razvučena drvenim čepom dok rana ne zaraste. Postoji verovanje da je ovaj običaj počeo tako što bi se devojke namerno deformisale kako bi bile manje privlačne arapskim trgovcima robova. Međutim, ova pojava nije ograničena samo na žene i Afriku.
fotografija: marko nikolić
Žene tek povremeno nose glinene diskove u donjoj usni (usled očite neudobnosti) i ostatak vremena usna im, odebljala, visi niz bradu. Čovek koji ih nikada nije video uporedio bih ih sa zverima. A valja još dodati da su im zbog istog običaja često i uši izbušene kako bi u njih stali isti ti diskovi kao minđuše.
Svaki beli posetilac je dužan da poglavici sela plati harač od sto bira. Poglavica je sveštenik i ta titula se nasleđuje. Dok druga plemena doline Omo u izuzetnim slučajevima sklapaju mešovite brakove, Mursi, odviše ponosni i svesni svog identiteta, to nikada ne čine. Brakovi su uvek ugovoreni i zahtevaju da mladoženjina porodica isplati mladinoj porodici miraz od trideset osam grla stoke.
– Međutim, jednog dana video sam jednu Mursi devojku kako plače, – priča mi Andualem. – "Zašto plačeš?" pitam ja devojku. "Roditelji su me dali za jednog starca. A ja volim jednog mladića", odgovori devojka. Devojka je bila uporna i zapretila je da će pobeći sa voljenim. Naposletku, starac kome je bila obećana uzeo je nazad miraz i devojka se udala za svog mladića. To je prvi poznati slučaj braka iz ljubavi među Mursima.
– Postoji još jedan tip braka, – nastavljao je Andu, – to je zavetovani brak. To sam video samo jednom. Jedan muškarac je ubio drugog muškarca. Da bi se osvetio, sin ubijenog zavetovao se da će pridobiti ćerku ubice koja je tek došla na svet. Dvadeset godina je čekao da ćerka odraste i bude zrela za udaju.
Zaista su Mursi odvažni i ponosni. Prerasli su u mojim očima u prototip plemena. Pobuđujući strahopoštovanje svojom neustrašivošću, podsećali su na samuraje. Pored dongi, Mursi su imali i kalašnjikove. Strancima nije dozvoljeno da ih posećuju bez oružane pratnje. Andualem je doduše potplatio stražara da ne ide sa nama.
– Sara farenđi sartabala, – dobacivala je jedna žena Andualemu igrajući se prstima sa donjom usnom i razvlačeći je kao da je igračka. Andualem je surovo uzvraćao na ovakve šale podevajući ih sa dosta sarkazma. Gestovima je pokazao da je on situiran visoko na društvenoj lestvici, farenđi nešto niže, a Mursi na dnu.
Stekao sam utisak da Mursi ne vole strance, ili u najmanju ruku mare samo za novac koji dobijaju od njih za fotografisanje. A fotografisanje shvataju ozbiljno: naplaćuju po tarifi, nose životinjske rogove na glavi ili se preterano razmazuju bojom da bi bili privlačniji fotografskom objektivu. Jedna devojka me je terala da joj fotografišem bradavice, druga žena se pretvarala da tobože tuca kamen, treća je izigravala arhetipskog primitivca, sve u nameri da me privole da ih fotografišem. Iako su Mursi svesni svoje lepote i iako puno drže do svog izgleda, ne poziraju turistima iz ljubavi, već ih rastuća ekonomska zavisnost od trgovine pritiska na to. Sa zarađenim novcem Mursi se subotom spuštaju u Đinku da bi na pijaci kupili hranu, posuđe, plaštove, ili nakit.
mursi na pijaci u Đinki. fotografija: marko nikolić
Andualem radi sa Mursima još od vremena kada su turisti tek počinjali da posećuju ove krajeve:
– U početku Mursi bi bežali kada bi ugledali belce. Belci su zatim stali da dele bombone i druge poklone. Mursi su vremenom shvatili da im ti belci mogu doneti novčani prihod. Počeli su da naplaćuju ulaz u selo: taj iznos je vremenom rastao. Zatim su počeli da naplaćuju i fotografisanje: za samo nekoliko godina cena po fotografiji je porasla sa jednog na pet bira. Međutim, ako su duge godine kontakta Mursija sa turistima izmenile njihov odnos prema tuđincima, ni u koliko nisu izmenile same Mursije. To je zahvaljujući činjenici da je kontakt sa turistima površan: oni se uglavnom zadržavaju u selu samo nekoliko minuta. Mursi se postroje, stranci izaberu sebi model, iškljocaju nekoliko snimaka i plate za uslugu (5 bira odrasli, 3 bira deca). Uglavnom nema interakcije.
– Svaka transakcija kvari interakciju, – rekoh zamišljen.
– Ono što istinski preti da promeni Mursije i njihov način života jeste njihova neposredna okolina. Pojedina Mursi sela nalaze samo na 30-40 kilometara od Đinke. Ponekad se u Đinki mogu videti Mursi kako govore amharijski, nose šorc ili kišobran. Velika opasnost je i ogromna fabrika šećera koja se gradi na njihovoj teritoriji. Ta fabrika će biti najveća u Etiopiji i otvoriće desetine hiljada radnih mesta. Na taj način Mursi će se nevoljno naći u bliskom kontaktu sa mnogim ljudima, i taj kontakt biće pretnja njihovoj kulturi budući da će Mursi verovatno početi da menjaju svoje navike. Da oblače savremenu odeću ili možda čak da prestanu da nose diskove u ustima.
FOTOGRAFIJA: marko nikolić
Andualemove reči bile su veoma zabrinjavajuće. Nekoliko plemena doline Omo već su nestala asimilovavši se sa okolnim etničkim grupama. Posmatrajući Mursije, ponosne i lepe, tako vredne divljenja, poslednja stvar koju bih želeo jeste da globalizacija ili sitni ekonomski interesi izmene njihova kulturna obeležja, ili da vlast pod izgovorom obrazovanja pokuša da ih emancipuje i integriše u društvo civilizovanog čoveka.
Posle dva sata Andu mi mahnu rukom: vreme je bilo da krenemo nazad. Dok smo se motorom udaljavali od njihovog sela, gledao sam za njima zamišljen.
