Pocelo je vrlo pogresno, sto pocinje da bude svojevrsno, reci cemo, sarmantno obelezje ovog puta. Ovaj put, probudili smo se na vreme, vec u 6 smo napustili stan, seli na metro i izasli da presednemo na autobus za severni interkontinentalni most, koji je trebalo da predjemo i da u njegovom podnozju pocnemo da stopiramo. Presli smo neki most, kako se dva sata kasnije ispostavilo, zapadni preko zlatnog roga i prosetali smo dobrano po putevima i prelazivsi peske preko krova tunela na primer, pre nego sto smo to shvatili. Zatekli smo se na pravom putu oko pola 10, ali se ispostavilo da niko ne zeli da staje (valjda smo jos uvek bili preblizu gradu - izasli smo tek nekih 30tak kilometara iz centra).. Epizoda se neslavno zavrsava time sto na pumpi pitamo gde ima prevoza za ankaru - oni kazu harem, i jos, hocete da vas povezemo. Stigli smo u harem, blago pokunjeni kupili karte za autobus u tri i seli da pojedemo po konzervu i ostatak hleba na obali bosfora.. Probudili smo se par minuta pred polazak autobusa i pohitali - stigli smo ga.
Autobus je prica za sebe. Prvo da kazem da mrzim autobuse i da ako postoji mesto na ovom svetu na kojem nikad ne zelim da budem - to je autobus. Osim toga, sve ostalo u ovom autobusu je bilo sumanuto zabavno - dobili smo 5 casa vode, 3 case pepsija, dve kafe, caj i kolacic, za nekih 5 sati voznje. Zena koja je sve to servirala nosila je kombinezon i svaki put kad bi nesto novo donosila menjala je hirurske rukavice - otprilike sve zajedno je bilo deset puta luksuznije od najboljeg aviona u kojem sam se vozio (napomena: ipak vecma jat i aeroflot, pa uzeti ovo sa zadrskom). Nazalost, to je ipak bio autobus, a uz to i papreno skup (nekih 10 evra), pa je jedino utesno u situaciji bilo to sto imamo domacina, tacnije domacicu u ankari, koja je delovala jako simpaticno preko interneta, i ponudila se da dodje na stanicu po nas. Ulazimo u ogromnu stanicu u Ankari, trazimo lice koje cemo prepoznati, a Bane pronalazi poruku na telefonu koja kaze: Ne mogu da vas primim, moji drugovi me proklinju, molim vas izvinite, potrazite neki jeftin hotel na ulusu.
Pregled situacije:
-autobuska stanica ankara
-para jok
-krevet jok
odlucili smo se za najbezbolniju varijantu i kupili kartu za Goreme u Kapadokiji, za autobus koji krece u 1 ujutru, stize zorom i nije preskup (svakako jeftiniji od noci u Ankari), i cak smo pronasli i neke devojke iz Australije koje su isle na taj isti autobus - dobili smo od njih i besplatan caj i ponesto uverenja da sve one price o neobrazovanim anglostrancima koji ne znaju ni strane sveta nisu toliko neosnovane. Poslali smo poruku nesudjenoj domacici kako nam samo treba mesto na podu i kako nam je strasno zao sto nas je tako kasno ispalila i seli na peron da cekamo jos jedan autobus...
