Istanbule, stižem!
Nisam mogao ni da pretpostavim u koji kutak sveta će me nova firma poslati na moj prvi zadatak, dok se šef nije pojavio jedan dan i rekao: „Spremaj se, za 5 dana putuješ u Tursku!“. Moja prva reakcija je bila da proverim gde ću to tačno obitavati naredna 2-3 meseca. Gugl Mape su me obradovale, ni manje ni više nego skoro Istanbul, azijski deo, grad Gebze, na Mramornom moru! Već sam se video kako se posle napornog fabričkog dana brčkam u moru, istražujem ogromni Istanbul i skupljam materijal za jedan lep putopis. Od ove tri stvari, na kraju se ispostavilo da će samo biti materijala za putopisanje, ali ne kakvog sam ja zamišljao.
Dakle, očekivao me posao u fabrici čelika. Trebalo je osposobiti jednu veliku mašinu za izvlačenje čeličnih greda :) Za to vreme, živeću u hotelu sa ostalim članovima ekipe, voziće nas na posao i s posla i ni o čemu neću morati da brinem, sem o poslu. Hm...
Još iz aviona sam počeo da uviđam grandioznost Istanbula. Aerodrom Ataturk, vožnja kroz grad, svetla, blještavilo, nove zgrade, zagušene trake autoputa, deca koja prodaju banane i đevrek na putu, Bosfor i tabla – dobrodošli u Aziju! Tek ujutru sam polako počeo da shvatam kako je hotel, u kom ću živeti narednih par meseci, na nimalo povoljnoj lokaciji, u čudnoj urbanističkoj tvorevini zvanoj Bajramolu, koja je valjda tako i birana da okolina ne nudi ništa što bi previše odvlačilo pažnju od posla.
Hotel – pos'o
Već posle nekoliko dana, svakodnevica mi se ustalila. Ujutru na posao, nazad u hotel oko 7-8 uveče, kupanje, večera, sat-dva TV-a ili interneta ako mreža ne zataji i na spavanje. Nakon malo osmatranja okoline i raspitivanja, shvatio sam da ne da nisam blizu Istanbula, nego da nisam čak ni blizu Gebzea niti neke druge urbanizovanije sredine. Iako je hotel blizu malog poluostrva koje je puno vikendica i letnjikovaca, u februaru i martu je to sve prazno.
Moru se jedino može prići na plaži, ali je ona ograđena i zatvara se uveliko pre nego što ja završim s poslom. Ostatak obale je u vlasništvu srećnika koji su sagradili kuću uz more i imaju sopstveni komad obale. S obzirom na ograničen opseg raspoloživih aktivnosti, jedna od glavnih zanimacija mi je bio odlazak do prodavnice, najčešće po zalihe pomorandži i pistaća. Iz nekog razloga sve ulice su bile polurazrovane i najčešće bez trotoara, što je značilo oblake prašine pri prolasku svakog auta ili blato kad je kiša ili sneg. Nisam znao da u Turskoj u martu može padati sneg. Ulice su uveče bile puste i mračne, ponekad ne bih sreo nijedno ljudsko biće usput, ali se tu i tamo pojavljivao po koji, ne baš prijateljski raspoložen pas. Osim nekoliko otvorenih prodavnica, jedne kafane sa kurvama i naravno džamije, ništa nije remetilo dosadan niz praznih kuća i zgrada i zatvorenih lokala.
 |
 |
Monotoniju slobodnovremenih aktivnosti puste turske provincije nadomak Istanbula pokušao sam da razbijem na više načina, ali delimično sam morao i da joj se predam. Do evropske strane Istanbula trebalo mi je oko 2 sata i 3 različita prevozna sredstva – autobus, voz i trajekt. A do Gebzea (a navodno sam u Gebzeu) čitav sat lokalnim gradskim prevozom koji je otprilike imao stanicu na svakih 50m i išao najdužom mogućom rutom obilazeći sva naselja u kraju. Jasno da, završavajući posao u 8, nije bilo šanse da bilo gde kidnem iz „živahnog“ Bajramolua. Nakon što smo počeli da radimo i nedeljom, malopre pomenuti odlazak do prodavnice po velike sočne turske pomorandže ili na stoni tenis u hotelu postali su mi manje-više događaji dana.
Čelična jutra
Plamene zore bude me iz sna
Fabrička jutra, dim iz dimnjaka
Pesma se ori, mladi radnici
Čelična jutra, hitam fabrici... ♫
Neko se jedno jutro setio ove pesme i svi smo se složili da savršeno pristaje tenutku i da bi nam to mogla postati nekakva interna himna. Dolazak u fabriku čelika svako jutro definitivno ne bi dospeo na neku listu top doživljaja za ne propustiti, ali može predstavljati jedinstveno iskustvo. Pod punom opremom, kacigom sa ušnim štitnicima i maskom za nos i usta započinjao sam svoj radni dan.
Čeličana je sredina koja najviše stimuliše čula sluha, mirisa i vida. Čim se zakorači u fabričku halu, može se primetiti neizmerna količina prašine. Po njoj se gazi, ona se taloži po opremi, mašinama, rukohvatima, nosu, ušima, džepovima. Uglavnom je svetlo siva, ali nekad zna da bude tamnija, crna, crvenkasta ili smeđa. Po mnogim mestima je toliko nataložena da liči na dobro utabanu zemlju. Kako hala ima i po 3-4 sprata, radnici takođe vole da je počiste sa gornjih spratova tako što je oduvaju kompresovanim vazduhom, što zna da doprinese čitavom ambijentu ako tuda prolazite ili još gore, negde ispod. Glavni saveznik prašine u činjenju čeličane neponovljivim mestom je peć za topljenje čelika. Na svakih 20ak minuta, peć proizvodi nesnosnu grmljavinu koja skoro da onemogućava međuljudsku komunikaciju i koja para uši čak i kad se nose štitnici. Ta neverovatna buka traje nekoliko minuta, dok se ogromne grafitne elektrode spuštaju u kazan sa čeličnim otpadom koji se dalje pretapa.
Ponekad izgleda da proces malo zakaže pa recimo veći deo dima ostane u hali stvarajući sloj kumulusa uz krov sa unutrašnje strane. Ili prisustvujemo gorenju čeličnih ostataka van kazana. Iako su zidovi kontrolne zgrade u hali prilično debeli, u tim trenucima ipak razmišljam o najkraćoj putanji za bežaniju u slučaju da plamen eskalira.
Posle svega viđenog, shvatio sam da ovde baš i ne haju mnogo za bezbednost na radu. Uprkos torturi čula sluha tokom ulaska elektroda u peć, ovaj čin predstavlja vrlo atraktivnu predstavu za oči. 
Vatromet varnica, kuljajući plamen i blještavilo u žutim, narandžastim i crvenim tonovima zaista su bili spektakl.
Sam posao je uglavnom bio dinamičan. Malo računara, parametara, konfigurisanja opreme, merenja napona, struje, brzine, zavrtanja, odvrtanja, nerviranja, praćenja rada različitih delova mašine, koja se otpilike prostire na 3 sprata. Često je bilo neophodno sići do razvodnih ormana, otrčati do motornih zaštitnih kutija ako neki valjak zastane pa se ponovo popeti do kontrolne sobe i videti da li i softver ima nešto pametno da kaže.
U trenucima dok sve savršeno funkcioniče, a kad više nisam mogao da sedim na netu, koristio sam priliku da obilazim halu i druge pogone i da se iščuđavam grandioznosti mašina. Čovek uzima mnogo stvari zdravo za gotovo pa mi je uvek zanimljivo koliko u stvari može biti kompleksan proces proizvodnje nečega što deluje tako banalno, poput čelične šine ili sajle koja dalje tek treba da posluži svojoj svrsi, tj. našoj ugodnosti.
Vreme za ručak je uvek bio radostan trenutak. Oko pola jedan, cela ekipa bi se uputila u fabričku menzu. Mogu slobodno da kažem da je ručak u menzi meni više prijao nego hotelska večera. Meni je uvek bio pravi turski: krem čorba (paradajz, sočivo, leblebije ili nešto drugo), pirinač ili bulgur (vrsta žitarice slična pšenici koja je nestala sa naših prostora ali je u Turskoj veoma raširena; obavezno probati!), neka mesna ili povrtna papazjanija, neizbežni jogurt, ponekad burek i obavezan desert – baklava, kadaif, nekakvi mlečni kremovi, pudinzi ili voće. U svakom slučaju, obrok na nivou.
Prodavac artičoka i Hanibal
Čini mi se da, kada dani počnu da bivaju jendolični i kada nemam previše uzbuđenja, počinjem još više da primećujem sitnice iz okruženja. Tako sam konstatovao da su se odjednom uz put do posla pojavili prodavci artičoka. Kao što kod nas iz kamiona prodaju lubenice, tako su se ovde ređali prodavci artičoka. Tokom jednog nenadano slobodnog dana odlučio sam da skoknem do Gebzea i presečem deo vijugave putanje autobusa pešice. Tako sam i zastao kod čoveka koji prodaje artičoke da vidim šta tu ima tako posebno. Nismo baš uspeli da se sporazumemo na koje sve načine se konzumiraju, iako je bio baš raspoložen da mi objasni. Kada sam ga pitao mogu li da mu slikam tezgu, on je čak tražio da sačekam trenutak da se namesti kako ih čisti i guli pa da ga slikam tako. Od velike glavice ovog nama čudnog povrća ostane samo mali jestivi deo, a kako ih tačno spremaju i šta rade s tolikim artičokama, to mi je ostala misterija.
Uprkos mojoj upornosti da u Gebzeu, gradu od skoro 300.000 stanovnika, iskopam bilo šta zanimljivo ili se raspitam kod lokalaca, svi su me gledali belo i spominjali samo Istanbul. Jedna znamenitost Gebzea je navodni grob Hanibala, velikog vojskovođe Kartagine. Tamo sam se i zaputio reprodukujući u glavi put sa interneta, pošto normalnu mapu grada ili okoline nisam uspeo da nabavim. Kad sam konačno našao park gde je navodna grobnica, poljubio sam vrata, tj. kapiju. Čuvari su me vratili jer je bilo 5 popodne i vreme zatvaranja parka, uz poruku da dođem drugi dan pre 5!? Nije bilo svrhe da objašnjavam da ja više neću imati luksuz da potrošim teško stečeni slobodan dan na Gebze pored živog Istanbula. Neutoljenu glad za kulturno-istorijskim znamenitostima rešio sam da utolim sveže ceđenim sokom od nara (nar suyu) i fenomenalnim turskim burekom sa sirom. U povratku za Bajramolu, razgledao sam okolinu i razmišljao kako gradovi i ljudi ovde ne mogu valjda da isprate rapidnu gradnju i razvoj pa su tako na sve strane prisutne suprotnosti – starinski bazar nedaleko od modernog tržnog centra, sa autoputa se isključite i za čas ste na poluasfaltiranom putu, nove zgrade pored straćara, evropski obučene Turkinje ruku pod ruku sa ženama u burkama. Mada, kad pročitam ponovo ovu rečenicu, pomislim da se tako nešto slobodno može napisati i za mnoga mesta u Srbiji.
Neću mnogo pogrešiti ako napišem da su najlepše građevine u bližoj okolini bile trafo stanice. Jedino tu kao da se neko potrudio da iskaže malo kreativnosti i estetike, što je bilo pravo osveženje u uglavnom turobnom ambijentu trougla zvanog Bajramolu-Dardža-Gebze u kojem sam najviše obitavao.
Ponoćna čajanka
Jedno veče, pred završetak radnog dana, ispostavilo se da par ljudi treba da ostane dežurno tokom noći. Kako je to naravno značilo slobodan dan sutra, pristao sam.
Veče je polako odmicalo, mašina radila svoje bez problema, čelik curio, friške užarene grede se slagale jedna uz drugu, prava industrijska idila. Da bih se malo razmrdao krenuo sam da napravim jedan krug po pogonu. Posmatrajući odozgo mašinu, vidim grupu radnika kako uredno večera na par metara od dela gde vreli tečni čelik ističe u kalupe. Ostatke bacaju dole po mašini, ja gledam i ne verujem. Doduše, sve to verovatno sagori u vazduhu pre nego što i dotakne 1.500 stepeni vrelog čelika. Mahnu mi da dođem do njih. Zovu da se pridružim večeri. Ja reko, neka hvala, malopre sam jeo, ali čaj mogu da popijem. Čaj je neizostavan u svakoj prilici pa su tako i ovde instalirali prenosivi rešo i krčkali litre čaja, ispijajući ga bezbrižno nakon jela dok naokolo vrckaju varnice vrelog čelika. Valjda ne sreću često strance pa im je prilika da popričaju s nekim bila pravi doživljaj. Međutim, moj turski je i dalje bio na günaydin (dobro jutro) nivou, a slično i njihov engleski. Ali setio sam se rešenja. Imao sam odštampan srpsko-turski putnički rečnik Kluba Putnika Srbije. Fond reči odatle je bio više nego dovoljan i konverzacija je tada živnula. Pijuckajući tako čaj razgovarali smo o svemu i svačemu. Saznao sam da su svi oženjeni, ko koliko ima dece, video i slike, saznao gde žive, odakle su, da se svi slažu da je Antalija super grad i kako žele da idu tamo. Interesovali su se gde je Srbija i da li imamo more pa su dobili mali čas geografije Balkana na papiriću. Onda naravno, kako to da nisam oženjen i da nemam decu, koliko dugo radim, pošto su mobilni u Srbiji, kilogram mesa (!?), benzin, kao i da li slobodno može da se kupi alkohol. Jedan je bio iz Trabzona pa je to ostalima iz nekog razloga bilo posebno smešno, nazivali su ga Gruzin (Trabzon je blizu Gruzije) i zezali, što mu se baš i niije svidelo. Za razliku od preozbiljnih i mutavih turskih inženjera koji znaju engleski, ali su bili nezaineresovani za komunikaciju osim službene neophodne, sa običnim radnicima sam se fino isćaskao i što je još bolje prekratio vreme i dosadu noćnog dežurstva. Negde oko 2 po ponoći smo se razišli. Oni su se valjda setili da bi mogli nešto i da urade, a ne samo da ispijaju čaj, a ja sam otišao da dremnem na stolici i sačekam jutro.
Istanbule, stižem!
Nisam mogao ni da pretpostavim u koji kutak sveta će me nova firma poslati na moj prvi zadatak, dok se šef nije pojavio jedan dan i rekao: „Spremaj se, za 5 dana putuješ u Tursku!“. Moja prva reakcija je bila da proverim gde ću to tačno obitavati naredna 2-3 meseca. Gugl Mape su me obradovale, ni manje ni više nego skoro Istanbul, azijski deo, grad Gebze, na Mramornom moru! Već sam se video kako se posle napornog fabričkog dana brčkam u moru, istražujem ogromni Istanbul i skupljam materijal za jedan lep putopis. Od ove tri stvari, na kraju se ispostavilo da će samo biti materijala za putopisanje, ali ne kakvog sam ja zamišljao.
Dakle, očekivao me posao u fabrici čelika. Trebalo je osposobiti jednu veliku mašinu za izvlačenje čeličnih greda J Za to vreme, živeću u hotelu sa ostalim članovima ekipe, voziće nas na posao i s posla i ni o čemu neću morati da brinem, sem o poslu. Hm...
Još iz aviona sam počeo da uviđam grandioznost Istanbula. Aerodrom Ataturk, vožnja kroz grad, svetla, blještavilo, nove zgrade, zagušene trake autoputa, deca koja prodaju banane i đevrek na putu, Bosfor i tabla – dobrodošli u Aziju! Tek ujutru sam polako počeo da shvatam kako je hotel, u kom ću živeti narednih par meseci, na nimalo povoljnoj lokaciji, u čudnoj urbanističkoj tvorevini zvanoj Bajramolu, koja je valjda tako i birana da okolina ne nudi ništa što bi previše odvlačilo pažnju od posla.
Hotel – pos'o
Već posle nekoliko dana, svakodnevica mi se ustalila. Ujutru na posao, nazad u hotel oko 7-8 uveče, kupanje, večera, sat-dva TV-a ili interneta ako mreža ne zataji i na spavanje. Nakon malo osmatranja okoline i raspitivanja, shvatio sam da ne da nisam blizu Istanbula, nego da nisam čak ni blizu Gebzea niti neke druge urbanizovanije sredine. Iako je hotel blizu malog poluostrva koje je puno vikendica i letnjikovaca, u februaru i martu je to sve prazno. Moru se jedino može prići na plaži, ali je ona ograđena i zatvara se uveliko pre nego što ja završim s poslom. Ostatak obale je u vlasništvu srećnika koji su sagradili kuću uz more i imaju sopstveni komad obale. S obzirom na ograničen opseg raspoloživih aktivnosti, jedna od glavnih zanimacija mi je bio odlazak do prodavnice, najčešće po zalihe pomorandži i pistaća. Iz nekog razloga sve ulice su bile polurazrovane i najčešće bez trotoara, što je značilo oblake prašine pri prolasku svakog auta ili blato kad je kiša ili sneg. Nisam znao da u Turskoj u martu može padati sneg. Ulice su uveče bile puste i mračne, ponekad ne bih sreo nijedno ljudsko biće usput, ali se tu i tamo pojavljivao po koji, ne baš prijateljski raspoložen pas. Osim nekoliko otvorenih prodavnica, jedne kafane sa kurvama i naravno džamije, ništa nije remetilo dosadan niz praznih kuća i zgrada i zatvorenih lokala.
Monotoniju slobodnovremenih aktivnosti puste turske provincije nadomak Istanbula pokušao sam da razbijem na više načina, ali delimično sam morao i da joj se predam. Do evropske strane Istanbula trebalo mi je oko 2 sata i 3 različita prevozna sredstva – autobus, voz i trajekt. A do Gebzea (a navodno sam u Gebzeu) čitav sat lokalnim gradskim prevozom koji je otprilike imao stanicu na svakih 50m i išao najdužom mogućom rutom obilazeći sva naselja u kraju. Jasno da, završavajući posao u 8, nije bilo šanse da bilo gde kidnem iz „živahnog“ Bajramolua. Nakon što smo počeli da radimo i nedeljom, malopre pomenuti odlazak do prodavnice po velike sočne turske pomorandže ili na stoni tenis u hotelu postali su mi manje-više događaji dana.
Čelična jutra
Plamene zore bude me iz sna
Fabrička jutra, dim iz dimnjaka
Pesma se ori, mladi radnici
Čelična jutra, hitam fabrici... ♫
Neko se jedno jutro setio ove pesme i svi smo se složili da savršeno pristaje tenutku i da bi nam to mogla postati nekakva interna himna. Dolazak u fabriku čelika svako jutro definitivno ne bi dospeo na neku listu top doživljaja za ne propustiti, ali može predstavljati jedinstveno iskustvo. Pod punom opremom, kacigom sa ušnim štitnicima i maskom za nos i usta započinjao sam svoj radni dan. Čeličana je sredina koja najviše stimuliše čula sluha, mirisa i vida. Čim se zakorači u fabričku halu, može se primetiti neizmerna količina prašine. Po njoj se gazi, ona se taloži po opremi, mašinama, rukohvatima, nosu, ušima, džepovima. Uglavnom je svetlo siva, ali nekad zna da bude tamnija, crna, crvenkasta ili smeđa. Po mnogim mestima je toliko nataložena da liči na dobro utabanu zemlju. Kako hala ima i po 3-4 sprata, radnici takođe vole da je počiste sa gornjih spratova tako što je oduvaju kompresovanim vazduhom, što zna da doprinese čitavom ambijentu ako tuda prolazite ili još gore, negde ispod. Glavni saveznik prašine u činjenju čeličane neponovljivim mestom je peć za topljenje čelika. Na svakih 20ak minuta, peć proizvodi nesnosnu grmljavinu koja skoro da onemogućava međuljudsku komunikaciju i koja para uši čak i kad se nose štitnici. Ta neverovatna buka traje nekoliko minuta, dok se ogromne grafitne elektrode spuštaju u kazan sa čeličnim otpadom koji se dalje pretapa. Ponekad izgleda da proces malo zakaže pa recimo veći deo dima ostane u hali stvarajući sloj kumulusa uz krov sa unutrašnje strane. Ili prisustvujemo gorenju čeličnih ostataka van kazana. Iako su zidovi kontrolne zgrade u hali prilično debeli, u tim trenucima ipak razmišljam o najkraćoj putanji za bežaniju u slučaju da plamen eskalira. Posle svega viđenog, shvatio sam da ovde baš i ne haju mnogo za bezbednost na radu. Uprkos torturi čula sluha tokom ulaska elektroda u peć, ovaj čin predstavlja vrlo atraktivnu predstavu za oči. Vatromet varnica, kuljajući plamen i blještavilo u žutim, narandžastim i crvenim tonovima zaista su bili spektakl.
Sam posao je uglavnom bio dinamičan. Malo računara, parametara, konfigurisanja opreme, merenja napona, struje, brzine, zavrtanja, odvrtanja, nerviranja, praćenja rada različitih delova mašine, koja se otpilike prostire na 3 sprata. Često je bilo neophodno sići do razvodnih ormana, otrčati do motornih zaštitnih kutija ako neki valjak zastane pa se ponovo popeti do kontrolne sobe i videti da li i softver ima nešto pametno da kaže.
U trenucima dok sve savršeno funkcioniče, a kad više nisam mogao da sedim na netu, koristio sam priliku da obilazim halu i druge pogone i da se iščuđavam grandioznosti mašina. Čovek uzima mnogo stvari zdravo za gotovo pa mi je uvek zanimljivo koliko u stvari može biti kompleksan proces proizvodnje nečega što deluje tako banalno, poput čelične šine ili sajle koja dalje tek treba da posluži svojoj svrsi, tj. našoj ugodnosti.
Vreme za ručak je uvek bio radostan trenutak. Oko pola jedan, cela ekipa bi se uputila u fabričku menzu. Mogu slobodno da kažem da je ručak u menzi meni više prijao nego hotelska večera. Meni je uvek bio pravi turski: krem čorba (paradajz, sočivo, leblebije ili nešto drugo), pirinač ili bulgur (vrsta žitarice slična pšenici koja je nestala sa naših prostora ali je u Turskoj veoma raširena; obavezno probati!), neka mesna ili povrtna papazjanija, neizbežni jogurt, ponekad burek i obavezan desert – baklava, kadaif, nekakvi mlečni kremovi, pudinzi ili voće. U svakom slučaju, obrok na nivou.
