Doruckovali smo, procitali domace novine, oprostili se od latinice, i pisanja s leva na desno i
krenuli iz Kajzerija te vrlo brzo izasli iz grada lokalnim autobusom i uskocili u kamion koji kao da je nas cekao, tu, pored puta; sad smo vec imali upotrebljivo znanje turskog, skupljeno od raznijeh domacina, sa komentara ovog putopisa, a uostalom, i svaka druga rec srpskog je u stvari turska (kako ce se kasnije ispostaviti, svaka druga od ovih je arapska). Kamion nas je odvezao do krajnjeg severa Kapadokije, a plan za taj dan je bio da se provozamo nanize kroz Kapadokiju i onda stignemo u Nigde i tu nocimo.
Vrlo lako smo stigli do Urgupa, simpaticnog gradica, poznatog, kaze sveta knjiga po imenu lonely planet, po vinima, ali je nas planirani budzet ostavio nikakve sanse da to proverimo. Ipak, isplatilo se svratiti, priustili smo sebi jednu lepu setnju i nastavili dalje preko Nevsehira, pa na jug. Brzo smo prelazili put, smenjivali su se automobili, kamioneti, lokalni minibusi, koji su pristali da nas voze 
i dzabe kad smo im rekli 'para jok' i uskoro smo se nasli pred tablom koja je pokazivala da se nalazimo na putu za nigde. Srecni sto napustamo negde, uskocili smo u minibus, koji su vozila dva mlada turcina i nasli se na putu ka ovom mestu, ako se to tako moze nazvati; ja sam odmah primetio da se put za Nigde vrlo intenzivno renovira, ali nisam bio siguran sta se iz toga moze zakljuciti. U Nigde ipak nismo stigli, recimo da je razlog sto je autoput za Adanu, koja je bila nasa naumljena destinacija nekoliko kilometara izvan samog mesta, a mi smo ambiciozno resili da cemo ipak do Sirije iz cuga. Ipak, sam osecaj stopiranja za Nigde je opravdao ocekivanja, radujem se sto cu ga doziveti bar jos jednom, nekad, ili nikad, u povratku. U medjuvremenu, zaputili smo se ka pumpi odmah posle odvajanja autoputa za Adanu...
