Drumski obračun

Blog: Priče s granica (Turkmenistan/Uzbekistan)

Kada: 2009. godine

Jedna od komplikacija prilikom putovanja kroz centralnoazijske "stanove" (Uzbekistan, Tadžikistan, Turkmenistan, itd) jeste prelazak granice i stizanje u narednu zemlju. Jednostavno ne postoje prevozna sredstva kojima možete iz tačke A u jednom stići do tačke B u drugom "stanu".

Radi razumevanja toka mog putovanja, kao i uzbudljivih događaja koji će uslediti, bitno je na umu imati da je potrebno učiniti sledeće:

1. nekako stići do poslednjeg naseljenog mesta u državi A, smeštenog, po pravilu, u nekoj nedođiji

2. taksijem iz poslednjeg naseljenog mesta u državi A (smeštenog, po pravilu, u nekoj nedođiji) doći do granice države A, i za tu uslugu platiti x puta višu cenu od uobičajene

3. nakon kontrole od strane policije, carine i vojske na izlazu iz države A, pešice preći ničiju zemlju dužine od nekoliko stotina metara, do nekoliko kilometara. Usput je potrebno odbraniti se od preprodavaca svega i svačega, kao i od gramzivih menjača neobičnih valuta poput manat, sum, som ili tenge (može manat u sum, sum u som, som u sum, som u tenge, tenge u som ili sum, rublje u sve navedeno, dolari u sve navedeno, a za evro je retko ko čuo)

4. nakon kontrole od strane policije, carine i vojske na ulazu u državu B, ponovo se odbraniti od preprodavaca svega i svačega, kao i od gramzivih menjača gore pomenutih valuta, ili uz mnogo umeća promeniti sitnije apoene rubalja, dolara ili nečeg drugoga u lokalnu valutu

5. konačno stići do prvog naseljenog mesta u državi B... Ali kako?

Ulazak u prvi od “stanova” koji mi je bio na listi, Turkmenistan, uspeo mi je tek iz drugog pokušaja, nakon što su mi Turkmeni granicu zatvorili pred nosom, pa sam bio prinuđen da prenoćim u iranskoj nedođiji zvanoj Badžgiran. Međutim, prelaz iz prvog “stana” u drugi, Uzbekistan, kao što sam i očekivao, nosio je sa sobom nova uzbuđenja. Nakon nekoliko sati vožnje kroz pustinje Turkmenistana, lišene bilo kojih znaka civilizacije, našao sam se u Turkmenabadu. Odatle je valjalo naći prevoz do poslednje nedođije pred granicu sa Uzbekistanom.

Da se u ovim krajevima prevoz putnika-namernika shvata veoma ozbiljno, postalo mi je jasno kada su se oko moje naklonosti potukla dva taksiste. S obzirom da je njihov obračun izazvao opšte interesovanje ostalih kolega, izmigoljio sam se iz gomile, trećem ponudio još malo nižu cenu, i u najvećoj brzini se ukrcao u već pun auto, dok su ona dvojica počela da udruženim psovkama i pogrdama obasipaju trećeg kolegu i, naravno, mene.

Kada se pređe reka Amu Darja stiže se do nekih sela, a nekoliko kilometara iza poslednjeg, usred ničega, nalazi se granica. Nakon kratke šetnje od granice do granice, našao sam se u Uzbekistanu. I šta sad? Nigde ničega, pustinja, nijedno vozilo, samo nekoliko ljudi koji čekaju ko zna šta, i menjači sa hrpama bezvrednih novčanica uzbečke nacionalne valute - sum. Za deset dolara dobio sam popriličan svežanj. Nastavio sam da čekam.

Zatim se pojavio taksista, koji je putnike prevozio do sledeće rampe (posle koje, navodno, ima taksista, maršrutki i ko zna čega još). Pošto sam već na samom početku zauzeo stav da neću i nemam toliko da platim, ponovo se pojavio moj poznanik, navodni fudbaler, koji mi je, dok sam prelazio ničiju zemlju, pričao o svojoj zvezdanoj karijeri, prijateljstvu sa u “stanovima” veoma poznatim Davorom Šukerom, i lancu koji ima oko vrata, vrednom 3.000 dolara. Kako bi me do kraja ubedio u priču i još jednom ispao “džek” (nakon što mi je kupio flašu vode), rekao je pohlepnom taksisti da plaća za mene.  

Druga rampa nije bila nimalo bezazleno mesto. Poput gladnih hijena, za nekoliko mikrosekundi okružili su me uzbečki “samostalni prevoznici”, koji se nisu mnogo razlikovali od svojih turkmenskih kolega. Ugledavši neobičnu pojavu sa rancem na leđima, prestali su da vide bilo šta drugo oko sebe osim velikog znaka “$”, u koji sam se, u njihovim očima, pretvorio. Nastalo je pravo otimanje: jedan vuče moj ranac, drugi ga odguruje, treći mi se unosi u lice, četvrti me vuče za ruke, a za to vreme "fudbaler" nestaje, a sa njim i moja nada da ću se izbaviti na elegantan način.

Pustinja, nigde ničeg, sunce prži, a ja ispijam poslednje kapi preostale vode pokušavajući da ignorišem grabljivce. Do Buhare ima 90 km, a milosrdni "samostalni prevoznici” mi traže samo 40 dolara... Kada vide sa se otimam, spuštaju cenu na 25. Znam da je prava cena pet dolara, ali šta mi vredi. Jedan od njih je posebno uporan. Dok su ostali polako odustajali, on je i dalje nastavio sa pričama kako za pet dolara ne mogu stići ni do prvog sela, a kamoli do Bukare, i da mi oni, u stvari, čine veliku uslugu. Sve to u meni budi ogroman inat. Kažem mu da ću radije ići peške nego dati više od pet dolara, a on sa podsmehom odvraća: "Здесь будешь спать!“ Čini mi se da sam i na to bio spreman, no ni slutio nisam koliko će dalji razvoj događaja biti dramatičan.

Setih se da sam na putu ka granici zapazio nekoliko turskih kamiona koji će je kad-tad preći, pa sam nastavio spokojno da ih čekam na užarenom asfaltu, dok me je najnastrljiviji vozač i dalje periodično gnjavio.

Nakon sat vremena, u daljini se začuo zvuk snažnih motora. Prvi kamion protutnjao je pre nego što sam odreagovao, ali za njim je stigao i drugi. Iz Tadžikistana. Zaustavio se odmah, videvši me kako stojim na putu. Potrčao sam što sam brže mogao i odmah krenuo da se penjem, ali su pohlepni vozači nasrnuli istom brzinom. Jedan je uzeo da vuče moj ranac, a drugi da se penje sa vozačeve strane. Uspeo sam da odgurnem svog napadača i zaključam vrata. Drugi je uspeo da dopre do kamiondžije, pokušavajući da mu otme volan. Na njegovu nesreću, ispostavilo se da je kamiondžija momak pozamašnih dimenzija, koji nije oklevao da siđe i lično se obračuna sa napadačima.

Nastalo je koškanje, dok sam ja ostao u kamionu, ne znajući šta će biti dalje. Već sam pred očima imao scenu u kojoj sevaju noževi i po asfaltu se razliva krv... Međutim, Samir iz Tadžikistana bio je prevelik zalogaj za agresore, i uskoro se vratio u kamion, u kome sam ja i dalje sedeo paralisan. Onaj najdosadniji i dalje nije odustajao. Ponovo se okačio o kabinu, sa vozačeve strane, i nastavio da viče: „ Сколько даешь? Сколько?"

Ostali su vikali na Samira da on, kao Tadžik, nema prava da im krade putnike, da će mu probušiti gume na kamionu, razbiti stakla i šta sve ne, dok je onaj napasnik i dalje visio, bez namere da pusti. Samir je odlučio da krene, najpre vozeći polako u nadi da će se napadač otkačiti, a kako ovaj nije pokazivao ni najmanju nameru da to učini – onda i u punoj brzini...

U isto vreme, ostali se skupljaju u jednu maršrutku, iz koje izbacuju putnike, i kreću da nas jure.

Sledeće scene podsetile su me na one američke filmove koje sam uvek nerado gledao, jer su mi izgledali suviše nerealno (ko još  tako vozi!?). Dok smo se kretali jednom trakom, maršrutka nas je zaobilazila i sekla nam put kočeći baš pred kamionom, koji je u poslednji čas skretao u drugu traku, ali bi se maršrutka uskoro opet našla ispred nas. I to sve dok nisam došao do spasonosnog rešenja: počeo sam da fotografišem i snimam visećeg napadača i maršrutku, i da pretim policijom. Nakon nekoliko kilometara, napadač je odlučio da se otkači i besno se vratio u maršrutku, koja je stala da ga sačeka.

Tada sam prvi put shvatio da sam se uplašio, i uspeo sam da, ophrvan stidom, izustim "Спасибо!" No, Samir je bio svestan situacije, znao je šta se dešava, pa se zato i zaustavio da me pokupi, a ono što je meni delovalo opasno za njega je bilo mačji kašalj, s obzirom da je i za vreme rata vozio po Afganistanu i - jednostavno - ničega se ne boji.

Uskoro je prestala pustinja, ugledao sam prva stabla, ljude, kuće, magarce na putu. Večerao sam sa još trojicom kamiondžija iz Tadžikistana i uskoro sam se, oprostivši se od Samira, našao sred Buhare grada. Sa sve glavom na ramenima, 25 dolara u džepu i još jednim prijateljem, Samirom Neustrašivim.