Nepal, 21. januar-12.februar 2008.
Poseban događaj i doživljaj (ukoliko se preživi) u Nepalu je vožnja. Pošto sam već iskusio nekoliko zastrašujućih vožnji po gradu, sa zebnjom sam očekivao prvu, malo dužu vožnju, koja je neminovno morala da usledi. Sa nevericom sam razmišljao kako je moguće da se razdaljina od 150 km prelazi za čitavih šest sati. I više nego jasan odgovor dobio sam već posle prvih kilometara vožnje.
Nepalci razlikuju nekoliko vrsta autobusa, pri čemu je apsolutno nejasno koji su kriterijumi po kojima se neki autobus klasifikuje kao turistički, a isti takav kao “običan”, o kojem se govori sa nipodaštavanjem, a ponekad čak i sa prezirom. O ovim prvim govori se sa puno hvale, jer prestiž je voziti se turističkim autobusom…
Obe vrste autobusa su, kao što rekoh, potpuno identične. Jedina razlike je možda raznobojnost dekoracija enterijera, a posebno eksterijera autobusa. Na primer, poslednji “obični” autobus kojim sam se vozio imao je donekle jednostavniju spoljašnost, dok mu je unutrašnjost odisala vrhunskim umetničkim izrazom- sijalice u neobaroknom stilu, ružičasta tavanica i u prednjem delu autobusa, iznad vozačeve glave, predivno žuto-zeleno plastično cveće.
Najlepši eksterijer imao je autobus prevoznika Milan Travels - skladnih dimenzija sa šarenilom u hippie-stilu, iz perioda iz kojeg verovatno i sam autobus potiče, međutim sa svežim drečavim bojama.Svi autobusi, bilo da su “obični” ili “turistički”, jednako su prenatrpani, imaju jednako mali razmak između sedišta, ne funkcionišu im vrata i prozori, a hladnoća i promaja u njma su jednako nepodnošljive. Svi oni staju na svim mogućim mestima i u svom redu vožnje obavezno imaju najmanje jednu pauzu za pišanje, kada svi putnici izlaze okreću se na jednu stranu , obavljaju nuždu, a zatim se, sa izrazom lica punim olakšanja, vraćaju na svoja pređašnja mesta.
Posebno zanimljiv i neizostavni element poduhvata prelaženja nepostojećih puteva između provalija, čije se dno ni ne nazire, su kondukteri. To su ljudi neverovatnih akrobatskih sposobnosti , koji se, dok je autobus u punom pokretu (što znači da se istovremeno ljulja i trese), penju na krov autobusa, slažu prtljag i putnike, silaze sa krova, uskaču u autobus i iz njega iskaču. I sve se to dešava neverovatnom brzinom, pa se čini da kondukteri dolaze niotkuda i zatim ponovo nestaju. No, dok su vidljivi, oni u autobusu zavode preko potrebni red trudeći se da u svaki mogući milimetar autobusa smeste neko živo biće ljudskog ili životinjskog porekla ili neko materijalno dobro impozantnih dimenzija, koje putnici unose sa sobom. Kad god se učini da ih nema, da su negde zaboravljeni izranjaju odnekud i ponovo uspostavljaju već pomalo narušeni red.
Posebna klasa konduktera su dečaci ne stariji od desetak godina, koji svojim autoritetom - stogim glasom i pogledom, kojim pokušavaju da barem malo liče na odrasle, izazivaju strahopoštovanje. Jer, nema vožnje bez karte, nema baškarenja po neiskorišćenim milimetrima, nema biranja sedišta i nema preteranog pomeranja dok traje vožnja - za tren oka dolaze i problemi su rešeni, da bi već sledećeg trenutka visili na vratima autobusa i vičući prikupljali nove putnike, koji se, gle čuda, ipak poput bestelesnih bića smeštaju u nepostojeći slobodni prostor autobusa.
Prva vožnja kojoj sam se podvrgao bila je vožnja turističkim autobusom firme Sai Baba Travels. Da, poželeo sam da isprobam nepalski luksuz. Iako nisam imao prevelika očekivanja o udobnosti putovanja u Nepalu, ispostavilo se da sam ih zaista i imao. Sai Baba je vrlo brzo raspršio sva moja nadanja. Autobus, koji je verovatno dvadesetak godina stariji od mene, imao je funkciju automatskog otvaranja vrata i prozora pri svakom malo jačem truckanju, što znači stalno. Kroz autobus je strujala jaka promaja, a prostor između tvrdih, skajom tapaciranih, neprokretnih sedišta bio je jedva dovoljan da uglavim svoje noge, pa sam, i pored svoje skromne visine, vožnju proveo udarajući kolenima o sedište pri svakom malo jačem truckanju, odnosno - stalno.
Nezaobilazan deo vožnje autobusima je i preglasna muzika - najnoviji nepalski i indijski hitovi, po pravilu dueti, koje započinje pevač, a nastavlja pevačica mačijeg glasa, koja tako zavija neko vreme. U pozadini se čuje hor, a uskoro se pevačica i pevač upuštaju u neku formu dijaloga, u koji se na kraju uključuje i hor. Sve je to propraćeno zvucima neobičnih duvačkih instrumenata i snažnim udarima bubnjeva, doboša, talambasa i drugih udaračkih instrumenata, čiji se ritam intenzivira kako pesma odmiče. Ta mešavina zvukova prožeta je najčešće krčanjem i šuštanjem zvučnika, kvarovima kaseta ili gubljenjem signala radio-stanice. Prilikom vožnje od Pokhare do Gorkhe imao sam priliku da čujem čak i nepalski rock, posle čega mi gore pomenuti dueti više nisu teško padali.
Posle autobusa “promaja” do Chitwana i autobusa za patuljke od Chitwana do Pokhare (od kojeg me još nedeljama posle bole kolena), sledila je vožnja šarenim autobusom do Gorkhe, u kojem sam imao priliku da bliže upoznam životinjski svet ove daleke zemlje. Najpre se u autobusu pojavila baka sa korpom u kojoj je bila kokoška sa mnoštvom pilića, a iza koje je ostao određeni trag na podu autobusa, nakon što je baka napustila autobus. No, to nije bilo sve - na sledećoj stanici pridružilo nam se jare…
S obzirom da autobusi staju na svim mestima i bez obzira na to koliko su puni, funkcija autobuskih stanica ostaje nejasna. Pored toga što su to mesta socijalizacije, na kojima se skupljaju svi besposleni ljudi nekog mesta, to su i mesta na kojima ulični prodavci i prosjaci uskaču u autobus, voze se stotinak metara, pa zatim ponovo iskaču iz autobusa, a da pritom ništa nisu ni prodali ni dobili…
Poseban doživljaj je vožnja na krovu autobusa. Najpre sam sa nevericom posmatrao ljude koji se penju na krovove autobusa i tako voze. I protivno svojoj volji i očekivanjima, na kraju sam i sam bio prinuđen da se upustim u taj podvig. I zaista, za to je bila potrebna izuzetna hrabrost. S obzirom i na sreću da mi nisu bile poznate statistike o broju mrtvih na nepalskim putevima (ukoliko one uopšte i postoje), rekoh sebi: “Ako mogu oni, zašto ne bih mogao i ja!”
Najpre sam isprobao strmoglavo spuštanje niz obronke jedne planine na krovu prenatrpanog džipa iza kojeg su se dizali oblaci prašine od koje se ništa nije moglo videti, pa je strah od provalija bio donekle manji.
Nakon što sam preživeo džip, istog dana na red je došla i jednosatna vožnja na krovu velikog autobusa, koja se pokazala kao iznenađujuće prijatna. Zapravo, mnogo prijatnija nego u “prizemlju”. Umesto mirisa benzina, mogao se udisati vazduh, a umesto suženog pogleda kroz prljava stakla pružali su se predivni prizori, iako ponekad i zastrašujući. Promaja je i unutra i spolja bila podjednakog intenziteta, a opasnost od pada sa krova bila je minimalizovana, s obzirom da sam sa svih strana bio okružen saputnicima, kojih je samo na krovu bilo 34. Na metalne šipke postavio sam vreću za spavanje i napravio sebi udobno sedište i pritom nije više bilo udaranja kolenima o susedno sedište. Naravno, i na krovu se plaćaju karte, i to po redovnoj ceni.
Tako sam otkrio još jednu i meni najdražu klasu nepalskih autobusa - krovne autobuse, koji su se pokazali prijatnijim i zanimljiviji i od turističkih i od “običnih”.
