Monsun nad Nepalom, deo I

1.

Avion je sleteo u gluvo doba noći. Dok sam silazio na pistu, prvo što sam primetio beše neka neobična vlažnost u vazduhu. Drugo što sam primetio beše aerodromska zgrada: mala, jednospratna, stara, sva od crvene cigle; u njoj ne beše gotovo ničega: malo drvenog nameštaja, dva-tri računara iz kasnih devedesetih sa majušnim monitorima; jedan ekran je prikazivao sletanja i uzletanja. Treće što sam video beše osoblje aerodroma koje nam sa maskom na licu priđe i podeli formulare nepalskog ministarstva zdravlja.

Katmandu je te noći bio grad duhova. U Tamelu, turističkoj četvrti, nije bilo struje. Obreo sam se u mračnim i pustim uličicama, tražio sam pogledom ikakvog živog stvora. Tu i tamo neke avetinjske prilike su pod svetlom sveća prodavale Bog bi znao šta. Hoteli su bili zatvoreni. Monsun je počeo da sipi. Ovi početni časovi su me obeshrabrili.

Oko mene se stvoriše neki tipovi: nisam znao jesu li hteli da mi pomognu ili da me iskoriste. Usledilo je mukotrpno sporazumevanje. Tipovi me odvedoše u neki hotel koji po svoj prilici nije bio zaključan. Slabo sam ih razumevao, slabo i oni mene. Dadoše mi neku prostranu trokrevetnu sobu za šesto nepalskih rupija upitavši me želim li neku nepalsku devojku, i potom se izgubiše zgrabivši novac i ne zatraživši ni pasoš.

Osvrnuh se po sobi: čista, na prvi pogled. Posteljina beše polučista, jastuk prljav, jorgan prljav. Nije bilo vode u kupatilu... Zaključah vrata i legoh da spavam pokrivši se vrećom za spavanje. Međutim, opazih kako nešto veliko i crno gmiže iznad moje glave... Te teške, prve noći imao sam da bijem bitke sa velikim bubašvabama.

2.

Jutro beše posve drukčije: probudila me je neka umirujuća ambijentalna melodija, nebo je brzo menjalo svoj reljef, Tamel je bio bučan i dinamičan. Ova četvrt je zamišljena tako da posluži turistima sa Zapada kao neka vrsta zemaljskog raja sa svim tim hotelima, restoranima, suvenirnicama, internet kafeima, turističkim agencijama i menjačnicama. U ovdašnjim restoranima se služe nepalska, indijska, kineska, tajlandska, tibetanska, italijanska, meksička, kontinentalna, arapska i ko zna kakva još jela.

U Katmanduu sam odseo kod porodice Drube Pataka, mog nepalskog prijatelja u Beogradu. Najpre sam upoznao njegove rođake Susila i Sankara, koji drže turističku agenciju u Tamelu. Potom sam upoznao njegovu sestru Sunitu, koja je došla po mene u zelenom šalvaru i sa šalom preko lica. Kada su me Sankar i Sunita odveli u jedan restorančić na ručak, jednim okom sam prelazio preko dugačke liste nepoznatih jela u meniju (daal bat, čomein, momo, čura), a drugim okom preko čađavih zidova po kojima su milele životinjice (insekti, gmizavci, pauci). Jeli smo začinjene krompiriće, začinjenu viršlu, začinjene špagete i hlepčić tanak kao hartija.



Porodica Patak živi na severu Katmandua, u Gongabu coku, koji je u isti mah raskrsnica, autobuska stanica, tržnica, gradilište i otpad. Treba spomenuti da u Nepalu pojam adrese nije odmakao dalje od jezičkih rečnika. Bezimene ulice se određuju prema obližnjem coku ili nekom opšte poznatom objektu. Sve ulice oko Gongabu coka se zovu Gongabu cok. Patakovi žive u jednoj zabačenoj uličici bez asfalta, koja nema ni početka ni kraja, a trospratna kuća im je stešnjena između ostalih zgradica od kojih se ni dve ne mogu naći da sliče jedna drugoj, ni po obliku, ni po visini, ni po bojama, ni po dekoraciji. Komšiluk je živahan i živopisan: u vrtu ispred kuće raste cveće, voće, kukuruz; na krovu, starica u crvenom sariju riba veš, na balkonu mlade Nepalke sede i pletu, kroz dvorište trčkara kosooka dečurlija... Kuće su tako zbijene da se može preskakati sa krova na balkon i sa balkona na verandu. Dom Patakovih se sastoji od dnevne sobe sa televizorom, dve-tri fotelje i suvenirima iz Japana, zatim Sunitine sobe sa računarom i knjigama, trpezarije, kuhinje, roditeljske sobice i Drubine sobe u koju sam se ja uselio.

Glava porodice Patak je Dilip, čova od svojih pedesetak godina, nasmejan i prostodušan trbonja. Njegovo ponašanje je odavalo neku nama nerazumljivu detinjastost koja, uostalom, krasi nepalski narod u načelu. Dilip je voleo da igra karte, da ispuši po jednu cigaretu uveče i da popije pivo jednom mesečno. Natucao je neki deformisan engleski sasvim lišen kopulativnih elemenata, te smo uspevali da vodimo pojednostavljene razgovore o politici, klimi, cenama, Indiji, životu u Nepalu itd. dok smo sedeli na krovu i pili crni čaj sa pogledom na celi severni deo Doline Katmandua. Ili bismo pak gledali u televizor i ćutali. Patakovi vole da gledaju televiziju i, štaviše, čini mi se da im je to omiljena i celodnevna zanimacija. Najvećma gledaju CNN i BBC i, iako malo šta razumeju, zabavljaju se slikama i naslovima, reagujući glasno na izveštaje o nasilju kao neka deca kada gledaju holivudski film.

Dilipova žena se zvala Boda i bila je trbušasta starica snažnih sekutića, sa crvenom tikom na čelu i odevena u žuti sari. Sasvim neobrazovana, pohađala je školu pod staračke dane. Mada nije znala više od dve-tri engleske reči, želela je da nauči engleski, sa mukom je čitala latinična slova i katkad bi mi kroz osmeh rekla thank you ili Marko son. Stavila mi je tiku na čelo, što je čin blagoslova. Sve vreme nas je služila, ćutke se smešila, držala se po strani. S vremena na vreme izustila bi poneku reč na nepalskom, a Dilip i Sunita bi joj odsečno odgovorili i okretali se od nje, kao da su se stideli potpune neukosti ove prostodušne žene.



Kćer Sunita je bila u srednjim dvadesetim, imala je gustu, kratko podšišanu kosu, krupne oči i nasmejano lice (kakvo nepalski narod ima u načelu). Van kuće nosila je šalvare, a kod kuće se oblačila u zapadnjačku odeću. Dve crte njene ličnosti su je razlikovale od ostalih sunarodnika – bila je obrazovana i liberalna. Završavala je master iz engleskog jezika, znala je dosta toga o Zapadu, poznavala je englesku književnost, i nije joj bio nepoznat zapadnjački mentalitet. Takvo znanje o svetu spolja omogućilo joj je da razvije autonomno mišljenje te da se odmetne od krutog tradicionalizma i konzervativizma koji su, čini se, odvajkada gospodari u Nepalu.

- Ja ne verujem u kaste, - rekla mi je još na samom početku. Nije verovala ni u nepalske političare, ni u reinkarnaciju duša, ni u dogme hinduizma, mada je pazila da se ponaša u skladu sa svim društvenim normama.

Sunita se udala pre pola godine. Posredi je bio ugovoren brak.

- On me je obmanuo, - beše prvo što je rekla o svom gorkom iskustvu, o kojem je, verujem, prvi put progovorila upravo sa mnom. – Prvo smo pričali mesec dana preko interneta, potom je došao iz Kanade u Katmandu i mi smo se venčali. Lagao me je da ima diplomu jer je završio samo srednju školu, i obmanuo me je u vezi sa više stvari da bih pristala da se udam za njega. Postoji dubok jaz među nama u obrazovanju, u shvatanjima. Njegova shvatanja su jako sužena. Sada se kajem što sam dopustila da budem tako lako obmanuta, ali ne mogu ništa tu da preduzmem. Praksa ugovorenih brakova još uvek dominira nepalskim društvom, a razvod se doživljava kao čista katastrofa, te ne bih želela da nanesem sramotu svojim roditeljima. Za tri meseca ću se odseliti u Kanadu.
Pustila mi je video snimak svoje svadbe. Uz rođenje i smrt, venčanje je, kako kaže Sunita, jedno od tri stvari u Nepalu koje se dogode samo jednom. Svadba je mozaik boja i rituala, mladenci u nakinđurenim kostimima stoje ukočenog lica kao ukrasne lutke. U ovoj himalajskoj državici mladoženja je taj koji se čeka i pojavljuje uz ceremonijalnu muziku.

Dok Sunita i ostatak naroda moraju ćutke da podnose breme tradicije koja nalaže, između ostalog, i ugovorene brakove, nepalski princ Dipendra nije mogao da se pomiri sa time što su mu roditelji branili da se oženi aristokratskom lepoticom koju je voleo, i njegov bes je otišao toliko daleko da je jednog monsunskog dana godine dve hiljade prve, u poremećenom i alkoholisanom stanju, upucao deset članova kraljevske porodice, uključujući i kralja i kraljicu! Narod Nepala je snašla neviđena tragedija. Pola miliona ljudi je prisustvovalo sahrani; muškarci su brijali glave u znak žalosti...

No, Patakovi nisu tradicionalna porodica samo po tome što povazdan gledaju televiziju i što ugovaraju brakove. Gostoljublje za njih nije ništa manje no vrhunska dužnost i suštinsko zadovoljstvo. Dali su mi Drubinu sobu na raspolaganje i na svaki način mi pokazali da me doživljavaju kao svoga sina. Svaki put smo obedovali zajedno. Prvo bi uslužili mene, i to najvećom porcijom. Kao da to nije bilo dovoljno, svi bi mi davali od svoje porcije misleći da će mi više ugoditi ako me dobro natove, a ja sam bio raspolućen između zahvalnosti koja mi je branila da odbijem njihova preterana dobročinstva i strepnje da u Nepalu ne postanem gojazan kao sve te starice što im iz sarija ispadaju jastuci celulita. A kada bih se ujutru probudio, lagan doručak me je obavezno čekao serviran: jaje, džem, biskvit, čapati i čaj.



Još po jednoj stvari Patakovi su bili uobičajena, tradicionalna porodica Nepala: jeli su daal bat (pirinač sa sočivom i sosom) za svaki ručak i svaku večeru, i tako preko cele godine, mada im je boravak stranog gosta uneo malo promena, i oni su zarad njega bili spremni na iznimke i kršenje tradicije.

Jedne noći sam iz puke znatiželje pogledao ima li nečega ispod dušeka na kojem sam spavao, i prilično sam se zgranuo kad sam tu zatekao veliki kuhinjski nož! Premda su me prošli ledeni žmarci, znao sam on mora imati neke veze sa tradicijom koje se, kako već rekosmo, narod Nepala pedantno drži. Kada sam pokazao Suniti nož, ona mi reče da postoji običaj da se stavi nož pod dušek na kojem se spava kako bi zaplašio zle demone i pružio čoveku spokojne snove.

Jak monsun je svake noći padao, i, dok bismo slušali njegov huk, igrali bismo tabliće. Dilip bi se detinjasto obradovao kada bi pokupio neku kartu i sve vreme je ispuštao krike čuđenja i oduševljenja. No, ja se o koncu drugog-trećeg dana zasitih usedeličkog života i izrazih želju da izađem napolje i upoznam Katmandu. Tako smo krenuli da obilazimo, jedan za drugim, sve spomenike i hramove u Dolini Katmandua, koji su ovde toliko načičkani da predstavljaju najgušću koncentraciju štićenika UNESKO-a na svetu.

3.

Moje predrasude o Nepalu kao himalajskoj idili spokoja raspršiše se čim sam se obreo na ulicama Katmandua. Nije mi trebalo puno vremena da shvatim da imam posla sa anarhijom kakvu nisam sreo ni u Evropi ni na Bliskom istoku. Taj haos možda je prouzrokovao bog Šiva, Uništitelj, i to time što je najpre iskorenio iz svih gradova Indijskog potkontinenta sve što bi ličilo na urbanističko uređenje, zatim je napunio te gradove milionima ljudi, te ih najzad pustio da se snalaze u tom bezakonju kako god znaju i umeju. Kroz tesne i prašnjave ulice probijaju se pešaci i vozila na dva, tri ili četiri točka. Bilo da je reč o skuteru, motociklu, rikši, safa tempu, automobilu, minibusu ili autobusu, vozilo je po pravilu dotrajalo, ostavlja za sobom oblačiće izduvnih gasova i pravi razdražujuću buku. Kada se uzme u obzir da saobraćajni poredak, koji podrazumeva semafore, zebre, trotoare, odvojene trake, bulevare i svakojake druge stvari, ovde ne postoji, da ni jedna ulica ovog milionskog grada nije šira od nekoliko metara, i da ni jedan vozač ne zna za saobraćajne propise sem toga da treba da se drži leve trake (mada i to često zaboravi), onda shvatamo zašto su ulice Katmandua uvek začepljene i zašto je uzeti učešće u takvoj anarhiji jednako pustolovno koliko i popeti se na neki od brojnih vrhova Himalaja u ovoj državici stešnjenoj između Indije i Kine. Da stvar bude gora, vozačima je sasvim prešlo u naviku da trube bez prestanka i bez povoda, po inerciji, verovatno ni sami ne verujući da će time iole ubrzati saobraćaj, te se može reći da buka na ulicama Katmandua zvuči kao kakofonija nekog raštimovanog orkestra.

Minibus je, po pravilu, dupke pun, na svakoj stanici putnici kidišu na uska vrata laktajući se i grabeći za slobodno sedište, kao Bogom dano, i ta drama se odigrava a da se minibus propisno i ne zaustavi, te je ulazak putnika na svakoj stanici u neku ruku uskakanje. Za volanom sedi mlado momče, na vratima visi kondukter, jednim bokom unutra a drugim spolja, nad šoferšajbnom visi đerdan cveća (narodi Himalaja su poznati po svom običaju da ukrašavaju kamione), a iza šofera se nalazi, bog te pita kako, rezervoar: kanta i cev. Putnici stoje tako pogrbljeni i stešnjeni u tandrkavom minibusu, i slušaju kakofoniju Katmandua koju kondukteri vole da dopune time što, kad god je ulica začepljena, iskoče iz vozila, priđu prvom minibusu otpozadi i, takođe po inerciji, treskaju rukom po krovu iz sve snage, kao da takvo požurivanje ičemu koristi.



Međutim, krećući se Katmanduom, shvatio sam da ovaj grad nije pakao samo zbog anarhije na njegovim ulicama. Beda, gola i nimalo poetična beda opažala se na svakom koraku. Ako je porodica Patak, koja je pripadala plemenitoj kasti bramina, živela skromno, veći deo ostalih Nepalaca živeo je na rubu opstanka i sastavljao kraj s krajem sa ne više od dva dolara po danu. Takvu nemaštinu naš čovek ne može pojmiti dok je golim okom ne vidi. Onda ne začuđuje što pola miliona Nepalaca odlazi u Indiju svake godine da traži sezonski posao, i što sve što je mlado gleda da šmugne na Zapad kako god ume. Na svakom kutu sam se susretao sa natpisima ''IELTS'' i ''English course'' koji svedoče o opštoj želji Nepalaca da savladaju engleski, domognu se sertifikata i probaju da se upišu na studije u nekoj zemlji gde neće morati da dirinče od svitanja do sumraka za tanjir daal bata što će jesti dvaput dnevno i sedam dana u nedelji. Nažalost, odliv mozgova u Nepalu, gde je školovanih i obrazovanih toliko malo da jedan doktor dođe na dvadeset hiljada stanovnika, čini situaciju samo beznadežnijom.

Posetiocu sa Zapada, kome je život imao pružiti samo najbolje, ne preostaje drugo nego da se iskreno sažali na ovdašnji narod, tako siromašan, a opet tako krotak, nasmejan i prostosrdačan. Nepalac voli da se, šaka spojenih kao pri molitvi, klanja strancu i pozdravlja ga sa "namaste". Nepalac se toliko trudi da bude učtiv i predusretljiv da će, bojeći se da ne izneveri stranca, često dati pogrešnu smernicu, ili klimati glavom i ponavljati "yeah" čak iako nije razumeo.

Primetio sam, uzgred budi rečeno, da mnogi žitelji Katmandua nose hiruršku masku preko lica, i to ne stoga što ulice strašno zaudaraju na đubre i izmet, već zato što su se, izmanipulisani od strane medija, panično plašili svinjskog gripa koji je, bar u vreme monsuna, bio prilično bezopasan i koji je odnosio tek poneku žrtvu.

Ali, vratimo se našoj priči i danu kada me je Dilip odveo u hram Pašupatinat.


KRAJ PRVOG DELA