Kuća snage

Palo je veče, mujezin se oglasio poslednji put toga dana sa minareta medrese Agha Bozorg, najlepše u Kašanu, koja je te večeri pod sjajem meseca delovala još čudesnije. 

Uživao sam u smiraju dana, polako se krećući ka već odavno opustelom bazaru.
Vijugavi hodnici, prolazi i dvorišta delovali su neobično prazno, neprepoznatljivo, a samo iz daljine, negde u drugom delu bazara, dopirali su neobični zvuci - mešavina glasova i ritmičnog udaranja u bubnjeve. Kako sam se približavao tom delu bazara, zvuci su postajali sve jasniji i intenzivniji, pa sam odlučio da ih sledim, ne bih li otkrio odakle zapravo dopiru.

Tajanstveni i tada već mračni hodnici vodili su me levo, pa desno, pa opet levo, pravo ka jednom dvorištu, u kojem se nazirala svetlost. Činilo se da zvuci dopiru odatle. Dok sam neodlučno stajao nasred dvorišta, razmišljajući šta li se krije iza vrata i da li je pametno da zavirim, prišli su mi mladići koji su se uputili baš tamo, objasnivši mi da se radi o nekakvom sportu i treningu.

Kada sam zakoračio u osvetljenu prostoriju, i kroz još jedna niska vrata koja vode ka unutrašnjosti neobičnog prostora, shvatio sam da sam pronašao „zurkhane“ iliti „kuću snage".

Zurkhane je jedno od najneobičnijih mesta koje se može videti i doživeti na putovanju po Iranu. U prostoriju ukrašenoj ornamentima, koji podsećaju na dekoraciju  unutrašnjosti džamija, ulazi se kroz upadljivo niska vrata, kako bi posetilac naklonom ukazao poštovanje prostoru u koji stupa. Na sredini prostorije nalazi se osmougaono udubljenje, oko koga je smešten prostor za posmatrače, a levo od ulaza nalazi se izdignuto postolje za sa velikim livenim zvonom i bubnjevima. Na zidovima se, pored tradicionalnih ornamenata, nalaze i fotografije „pahlavana“, prvaka u veštinama koje se praktikuju u „zurkhane“.
Stupio sam u neobičnu prostoriju, neprimetno zauzeo jedno od malobrojnih preostalih mesta i posmatrao predstavu koja se odigravala pred mojim očima. Na izdignutom postolju (persijski - sardam) stajala su dva čoveka (moršed) koji su svojim izgledom i odećom odudarali od ljudi grupisanih u osmougaonom udubljenju (goud). Njihov zadatak je da svojom pesmom, recitovanjem i udaranjem u bubnjeve određuju ritam kojim ostali učesnici predstave izvode vežbe, a udarom u zvono najavljuju smenjivanje celina tokom rituala.

Vežbe se izvode po tačno utvrđenom redosledu, a njihova težina je sve izraženija kako vreme odmiče. Pre nego što započnu sa vežbanjem, učesnici molitvom iskazuju poštovanje prema Proroku i njegovoj porodici, čime se na samom početku ističe spiritualni aspekt rituala vežbanja.

Najpre se izvode vežbe bez rekvizita, koje izgledaju kao neka vrsta zagrevanja. Istovremeno, ritam pevanja i recitovanja, koji se mešaju, i udari u bubnjeve i gong, postaju sve intenzivniji, dramatičniji, i na kraju prelaze u frenetičnu fazu, dok se na neobičan način sve to prenosi na vežbače. Neverovatan je utisak da sve njih obuzima jedan ritam, da vežbe izvode poput jedne celine prevazilazeći pritom posebnost svoga tela i uma. Pokreti im prelaze u prave vratolomije, čini se da dosežu vrhunac preciznosti, da dospevaju u neku vrstu transa i, zahvaljujući ogromnoj koncentraciji, u potpunosti ovladavaju telom. Granica između duha i tela kao da je izbrisana, a čak i prosto posmatranje poprima čudesnu dimenziju utapanja u sveprisutni ritam.
U drugoj fazi vežbači koriste rekvizite, između ostalog i vrstu drvenih buzdovana (mil), koji mogu biti teški i do 45 kg . Vežbe izvode podižući, spuštajući, bacajući i hvatajući rekvizite i to pokretima koji su dovedeni do savršenstva i na kraju nalikuju pravim akrobacijama.

U poslednjoj fazi vežbači pristupaju rvanju – svako sa sebi dostojnim protivnikom, pri čemu je glavno načelo u borbi savladati protivnika, a pritom ga ni na koji način ne poniziti.

Koreni „zurkhane“ sežu još u preislamsku tradiciju Irana. Sportske veštine (Varzesh-e Pahlevani) bile su sastavni deo ratničkih veština u Persijskom carstvu. Padom Persijskog carstva i prodorom islama tradicionalni sportovi su zabranjeni, pa s obzirom da je njihovo praktikovanje na otvorenom prostoru bilo nemoguće, ne želeći da se odreknu tradicije, Iranci su ove veštine nastavili da neguju u tajnosti, u privatnim kućama, da bi na kraju nastale „zurkhane“ poput ovih danas. Zurkhane su u prvo vreme bile i znak kulturnog otpora islamu i arapskoj kulturi; u njima su se negovale preislamske iranske tradicije, pre svega oličene u nacionalnom epu Šahname („knjiga kraljeva“).

Tokom vremena, persijski nacionalni elementi prepliću se sa sufizmom, tako da dolazi do sinkretizma neislamskih i islamskih elementa. Vrednosti preuzete iz sufizma odnose se na etiku koju slede članovi zurkhane - skromnost, poštovanje prema starijima i obaveza da se bore protiv nepravde i tlačenja slabih - za pravdu, ispravnost i praštanje. Tako svako od „pahlavana“ (punopravnih članova zurkhane) u goud sme ući samo čistog srca, što svedoči o isprepletanosti duhovne i telesne dimenzije zurkhane. I danas, moršed peva ili recituje preko hiljadu godina stare stihove iz Šahmane, stihove posvećene mučeništvu imama Alija i njegovog sina, imama Huseina, kao i poeziju specijalno napisanu za ritualna vežbanja.

Svaki član zurkhane zauzima određeni rang koji stiče svojim zaslugama, pre svega svojim moralom, ali i zahvaljujući sportskoj veštini. Početni rang je noheh (početnik), a najviši džahan pahlavan (junak svetskog glasa).

Napustivši zurkhane, osmotrio sam prostor oko sebe u dvorištu u kojem se spustila noć. Obuzelo me je neobično osećanje:  kao da sam ne samo na putovanju kroz prostor, već i na nekom nepojmljivom putovanju kroz vreme. To veče u Kašanu izbrisalo je granice vremena.


Snimak iz zurkhane na youtube-u