Seljak u Parizu

Seljak u Parizu*

Pariz!!!

Svi se radujemo, otkad nismo nigde bili a i Drenu (dečkiću od 11 meseci)
ovo je prvo putovanje u daljinu... Lepo.

Prva greška koja priprema sve dalje peripetije:
preko interneta tražim jeftinu avoinsku kartu,
sve mi se nešto čini skupo... Lupam nasumice po tastaturi
i greškom kupujem karte samo u jednom pravcu.

Panika u kući, zovemo u pomoć druga Vladu, svetskog putnika
koji nam nalazi jeftine avione do Sofije.
U Sofiji pronalazimo drugare i mirne duše, uzbuđeni, letimo za Pariz.

Pariz!

Kakvih sve ljudi, tipova, lica, narodnih nošnji tamo ima!
Kako su privlačne, kako su lepe, afričke žene!!
Kako su doterane francuske gospođice!!! Projure biciklom, zaleprša haljina na vetru i još neko vreme udišeš u vazduhu njihov miris i parfem... da pojuriš sa kolicima i bebom za njima!

Dren (moj sin), smeje se i šarmira putnike u metrou.
Sasvim slobodno se isteže iz mog zagrljaja da pipne i dodirne nepoznate devojke koje mu se,
razoružane iskrenošću, osmehuju.
Sa druge strane, ja ga još uvek držim da ne padne i tako se stvara indukcija, čudno strujno kolo
u kome tek sledeća generacija ostvaruje želje predhodne...

Ali ovo je porodično putovanje i naš Paris je Pariz
parkova i šetališta, kretališta i ulica danju i poslepodne;
ne Pariz večernjih bistroa i pijanih noći,
ne čak ni Pariz muzeja i umjetnosti, pusti to...

Pariski parkovi su bujni i zeleni, bez kučića i govanaca:
slobodno lezi, popij čašu, flašu vina, nešto čalabrcni, gledaj lep svet na travi oko tebe.
Četvornoške puzi za svojim sinom, munjevito mu otimaj iz ruke kamenčić, pikavac, zatvrač od flaše, zemljano drvce... koji su elegantno krenuli ka ustma kao bezbrižan zalogaj, pazi!
Svađaj se malo sa Marijom oko gluposti, brzo se pomiri i uživaj u porodičnoj idili.
Ljubi se dok jedno oko gleda gde je Dren.

Pariz je šmekerski, veliki i skup grad:
Marija je prva videla ženu na ulici koja je svaki zalogaj baget hleba zalivala dimom cigarete
i devojku koja je u haljini bez brusića ustala da igra badminton.

Obratila mi je pažnju na nekad kovrdžave a sad na silu ispravljane kose mladih crnkinja
i na čoveka koji me je pogledao staklenim okom dok je alkoholom rastapao i brisao sliku,
grafit koji mu je neko nažvrljao preko celog njegovog belog kamiona.

Ja sam često nailazio na komade odeće bačene kraj puta, kao da su otirači o koje treba da obrišete cipele pre nego što stupite na trotoar.

Na vratima WC-a Mek Donaldsa nabasao sam na dugmiće sa čitavom azbukom (az, buki, vjedi...) i brojevima kao da je to trezor koji se otvara tek na šifru sa računa i tek onda poteče hladna i topla voda, da ti piškiš.

Bulanžerije, kreperije, ukusni i pikantni falafel na koga je i mali Dren zinuo.

Kuvani, gumenasti vijetnamski slatkiš, kao bombica, uvaljan u susam.
Ispuni ti sva usta i gust ti uspori žvakanje i disanje... egzotičan slatkiš koji se svideo samo meni.

Staklene telefonske kabine gde se na raznim doseljeničkim jezicima raspravljaju male drame.
Želim da postavim tajne mikrofone i snimim sve te priče, da čuvam te snimke za crne dane radija.

Ali da se vratimo na naš račun i štetu koju smo mi, kao porodica tamo napravili.

Naivni prijatelji su nam ostavili prazan stan i otišli u Petrograd.

Mariji je odmah gajtan od automata za kafu pao na vrelu ringlu i istopio se.
Dren je zacepio plakat Vudi Alena na zidu.
Ja sam nezgodno skočio ma krevet i odvalio neku dasku ispod koja drži dušek.
Na kraju, Marija je otkinula gumeno crevo tuša.


I to nije sve:nismo mogli da odolimo da ne ispreturamo domaćinima ormare,
tako je slatko nositi tuđe stvari.
Nisam ja oblačio Jasminine haljine već samo Armelove košulje i majice al’ svejedno,
Dren ih je zamrljao ustima sa ostacima hrane.
Na to morate da računate ako nas zovnete u goste.

Hteli smo da makar malo izvadimo stavr, oprali smo im prljav veš, ali je Marija (ne ja!) greškom stavila Armelov vuneni džemper na 60 stepeni i on se sav smanjio, spiplio, upropastili smo ga.

Poster lepimo i retuširamo, ređamo knjige ispod kreveta, izvinjavamo se, ostavljamo poklone i brišemo kući.

Na aerodromu nas čekaju dalja neprijatna iznenađenja.

Rajsfešlus našeg kineskog kofera se kvari, puca, šlic se koči.
Pokušavam da popravim, samo pravim veću štetu, kofer je sad potpuno otvoren a šlic ni da makne!
Marija mi kaže da sam kreten, Dren počinje da vrišti, bacam ga u vazduh da se smiri...
Marija nekim čudom uspeva da zatvori kofer, čekiramo karte i saznajem da mi za ovaj put treba bugarska viza i da ne mogu da putujem!

Marija glasno kaže da sam kreten.

Dren se bezbrižno smeje jer zna da ima u životu i gorih stvari.
Lubimo se i na brzaka prepakujemo stvari.
Zbunjen, dajem Mariji svoje čiste gaće, kod mene ostaju njene.
Oni prolaze rendgen sa zlatnim slovenačkim pasošima, čujem Drena kako vrišti dok idu ka avionu da sami odlete u Sofiju, maltene već Aziju.


***

Propala mi je avionska karta. Vraćam se u Pariz, prvi put posle 7 dana , počinje da pada kiša.
Imam još malo para, treba da uhvatim prvi autobus za Srbiju i da se sa mojima nađem u Nišu, na nekoj svadbi.
Odlučujem da ne idem istog dana, hteo bih da još malo, sam, vidim Pariz.

Spavam kod drugarice Sare, lepe Sare čiji momak radi na doktorskoj disertaciji koja već ima 500 strana!
Na podu je gomila pobacanih knjiga o pravu, kao na otpadu stare hartije. On se ozbiljno, preozbiljno bavi tim naučnim radom.
U odnosu na njega, moj doktorski mi deluje kao neuverljivo prepričavanje bajatih viceva o Muji i Hasi...

Tužan mi deluje Pariz kad pada kiša i bez moje porodice.
Čudno, toliko mi je falila ta sloboda, a sad...
Zovem autobus Eurolajns tek sutra i kažu - nema mesta.
Sara mi nalazi mesto kod domaćeg prevoznika gastarbajtera, kod Mićka iz Lapovca, za poslepodne.


Dan je sunčan i nisam više tužan, lutam doseljeničkim kvartovima, zaboravljam se, tek posle shvatam koliko je sati, jurim po stvari, pa na autobus, jurim sa teškim rancem, znojim se,
kasnim samo 5, 6 minuta, Mićka nema.
Merd!, otiš’o autobus, merd, otiš’o!, sa južnosrbijanskim akcentom mi kaže njegova sekretarica preko telefona.

Besan sam na sebe, jesam kerten, obrkreten!
Već davno je trebalo da sam kući.
Umoran sam, znojav, nemam više čistih stvari,
nosim Marijine gaćice.
uz put sam negde izgubio novac iz desnog džepa,
dosadio sam već i Sari i Jasmini,
sledeći prevoz imam tek za par dana,
iz ranca se već oseća buđav sir koji sam kupio roditejlima,
očajan sam...

***

A opet, kad bih ovako imao priliku da lutam Parizom sam. Zaradiću spiskani i izgubljeni novac opet.
Prespavaću kod Marion.
Okupao sam se i obrijao, čak dobio bicikl!
Pojeo sam palačinku sa nutelom, vozao se do Ajfelove kule i uličicama,
razgledao čak i nekliko muzeja sa lažnom pres kartom.
Znam šta me čeka kući kad se vratim ali sad mi je lepo.
Kupio sam Drenu slikovnicu i sestri šareni afrički štof.

Pred odlazak sam još otišao na groblje "Pjer Lašez" i tamo,
na grobu Žorža Melijesa, drugarski zagrlio njegovu đavolski nasmejanu bistu,
popričao i pozdravio se sa njim, kao sa ocem.


Miloš Tomić.
31. maj
Pariz Beograd 2010.

*"Seljak u parizu" je naziv poznatog romana nadrealističkog pisca Luja Aragona, poznatog po detajlnom, maltene gnjavatorskom opisu koordinata parka Bit Šomon, parka koga sam posetio nekoliko puta na ovom putovanju i mogu vam reći...