Nant, 13. april 1994.
Premijer Obale Slonovače, Daniel Kablan Dankan, te godine je stajao ispred ulaza parka Safari Africain sa makazama u rukama. Uz njega je bio Deni Larent, vlasnik parka koji je već godinama privlačio porodice željne da vide lavove, zebre i nosoroge. Tog su dana u svoju afričku ponudu dodali nešto novo.
Crvena vrpca je pala, dok su fotoaparati krenuli da prave poznate ‘škljoc’ zvukove. Zvanično je otvoren Village de Bamboula, „autentično afričko selo” u srcu francuskog zoološkog vrta. Mediji su pisali o diplomatskoj ceremoniji, promociji turizma i kulturnoj razmeni između Obale Slonovače i Francuske.
Šest meseci kasnije, isti park biće zatvoren po hitnom sudskom nalogu. Selo Bamboula će ući u istoriju kao poslednji ljudski zoološki vrt u Francuskoj. Keks sa ukusom rasizma
Pre nego što je reč Bamboula upotrebljena za selo, radilo se o marki keksa. Bio je to čokoladni keks kompanije St. Michel, popularnog francuskog brenda koji je ranih 1990-ih lansirao proizvod pod nazivom Bamboula, sa maskotom crnog dečaka iz imaginarnog Bamboulenda. Osmeh od uveta do uveta, raščupana kosa, strip-lik koji su deca sakupljala kroz privezke, figurice, stikere, časopise. Međutim, sama reč bamboula nije bila toliko bezazlena. U 18. veku, na Haitiju, bamboula je označavala vrstu bubnja napravljenog od bureta za rum, sa kožom zategnutom preko otvora. Takođe je bila naziv za ples koji se izvodio uz ritmove tog bubnja, kao deo afričkih obreda. Ali tokom francuske kolonijalne ekspanzije, reč je promenila značenje. U toku Prvog svetskog rata, počela se koristiti kao uvredljiv termin za afričke vojnike u francuskoj armiji. Do 20. veka, bamboula postaje opšta rasistička uvreda širom Francuske. Crnci u celoj zemlji izveštavaju da su vređani tim imenom na ulicama, u školama, u svakodnevnom životu.
A onda, ranih '90-ih, St. Michel odlučuje da taj termin pretvori u... dečiji keks. Zašto Bamboula za čokoladni keks? Jer je keks bio sa kakaom, pa samim tim i tamnosmeđe boje. Njihovim marketinškim stručnjacima to je verovatno zvučalo kao logičan naziv proizvoda.
Maskota, mali Afrikanac u leopardskoj odeći, večiti osmeh, večno dete, postala je hit među decom. Stripovi. Nagrade. Igračke. Bamboula univerzum. A onda je St. Michel otišao korak dalje. Trebalo im je nešto ‘življe’. Nešto što bi deca mogla da dodirnu.
Biznis ideja: Prodaja autentičnosti
Deni Lorent je bio direktor Safari Africain parka kod Port-Saint-Pèrea, 20 kilometara od Nanta. Njegov park je već imao afričke životinje. Sada je želeo da svojim posetiocima obezbedi zaokruženo afričko iskustvo.
Lorent putuje u Obalu Slonovače, gde koristi svoje diplomatske kontakte (navodno je bio prisutan na sahrani predsednika Félixa Houphouëta-Boignyja). Tamo sreće grupu Djolem, uglednu formaciju plesača i muzičara poznatih po tradicionalnim udaraljkama i akrobacijama. Predlog je bio jednostavna poslovna ponuda: dođite u Francusku sa porodicama, živite u ‘autentičnom selu’, izvodite ples i svoj zanat za posetioce, promovišite kulturu Obale Slonovače. Šta nije bilo u ponudi? Pravo da se grupa Djolem kolektivno vrati kući kada se radni dan završi.
Ponudu je prihvatilo četrnaestoro članova Djolema sa svojim porodicama, ukupno oko 25 ljudi. Tokom zime 1993, selo je izgrađeno, sa sve kolibama od slame, drvenim skulpturama i prostorom za nastupe. Sve se to nalazilo u zoo-vrtu, između kaveza sa životinjama.
Tog 13. aprila 1994. održano je veliko otvaranje. Premijer Dankan došao je iz Abidžana, najvećeg grada u Obali Slonovače. Lokalni funkcioneri pozdravljali su akt ‘kulturne razmene’. Fotografije pokazuju nasmejanog premijera kako maše. Mediji prenose vest kao uspeh, zanemarujući to što ljudi žive u zoološkom vrtu.
Život u zoo-vrtu
Eugénie Bamba, tada studentkinja poreklom iz Obale Slonovače koja je živela u Nantu, primetila je oglase po gradu. Plakati su prikazivali afričku decu, golu do pasa, kao promociju ‘egzotične atrakcije’. Bamba počinje da postavlja pitanja, a ubrzo sa svojim prijateljima pokreće i kampanju. Zahtevaju inspekciju. Deni Lorent, vlasnik parka, pod pritiskom medija nevoljko dozvoljava aktivistima da posete selo. Ono što su videli nije ispunjavalo standarde koje garantuju osnovna ljudska prava.
Prema ugovoru, stanovnici sela Bamboula bili su u obavezi da budu dostupni posetiocima tokom radnog vremena; da budu goli do pasa kad god vremenske prilike dozvoljavaju; da žive na lokaciji, bez prava slobodnog kretanja van zoo-vrta; da izvode šest nastupa od 30 minuta dnevno, sedam dana nedeljno, za platu koja je iznosila tek četvrtinu francuske minimalne zarade.
Pasoši su im oduzeti, navodno radi njihove bezbednosti. Ako bi se razboleli, pregledali su ih veterinari iz zoo-vrta. Deca nisu išla u školu. Tek kasnije, jedna učiteljica je volonterski došla da ih uči osnove matematike i francuskog. Živeli su u kolibama od gline i slame - bile su to kolibe dizajnirane kao dekoracija, nepogodne za kišovitu klimu Nanta. Spavali su na dušecima, na tlu.
Arhivski snimci iz aprila 1994. pokazuju nešto još gore od njihovih životnih uslova: ravnodušnost posetilaca. Ljudi sa fotoaparatima i video-kamerama jure pored lavova i žirafa direktno ka selu. Ne postavljaju pitanja. U njihovu odbranu, možemo pretpostaviti da su verovali da su Afrikanci bili plaćeni izvođači, koji su imali sva prava i slobode običnih građana. Međutim, posmatramo li foto i video materijale iz tog vremena, ne možemo se oteti utisku da u svemu tome postoji nešto jezivo. „Kao da smo bili životinje”, reći će jedan od učesnika u dokumentarcu Le Village de Bamboula iz 2022.
Non à la Réserve Humaine
Eugénie Bamba nije bila sama. Njoj se pridružuju antirasističke organizacije (LICRA – Međunarodna liga protiv rasizma i antisemitizma), sindikati radnika (CGT sindikat muzičara), lokalni aktivisti iz Nanta. Formiraju kolektiv Non à la Réserve Humaine.
Njihova strategija obuhvatala je inspekciju (zahtevaju da vide uslove u selu), medijsku kampanju (organizuju konferencije za štampu) i simboličku akciju, gde je kolektiv ponovo otvorio izložbu o evropskoj trgovini robljem koja je bila upravo završena u Nantu. Taktika uspeva. Mediji počinju da izveštavaju. Fotografije sela Bamboula počinju da kruže. Ljudi počinju da se pitaju: „Kako je ovo moguće, u Francuskoj, 1994. godine?” Međutim, većina intervjuisanih posetilaca i dalje ne vidi ništa loše u tome.
Eugénie Bamba navodi: „Kada sam otišla u park da istražim dalje, bila sam šokirana uglavnom entuzijastičnom javnošću”. Ljudi fotografišu, deca aplaudiraju, posetioci kupuju suvenire.
Aktivisti se nisu zaustavili na tome. Počinju da objavljuju detalje, kao što su ugovorne klauzule o golotinji, o oduzimanju pasoša, o pružanju medicinske pomoći putem veterinara umesto lekara, o deci koja su ostala bez škole. Kada su ovi detalji izašli u javnost, percepcija je počela da se menja. Novine počinju da pišu o ljudskom zoo-vrtu, televizija emituje snimke, političari se distanciraju. Deni Lorent pokušava da se odbrani izjavama da to nije zoološki vrt, već kulturna razmena, i da grupa izvođača dobrovoljno učestvuje.
Kolektiv Non à la Réserve Humaine podneo je tužbu protiv parka Safari Africain zbog kršenja radnih zakona, ograničavanja slobode kretanja i nehumanog tretmana grupe izvođača. Samo pet meseci nakon otvaranja, sud imenuje eksperta da poseti park i dokumentuje kršenja ljudskih prava. Nažalost, zakasnio je dva dana. Pre dolaska inspekcije, Deni Lorent naređuje trupi da napusti park i Francusku. Odmah. Isplaćuje im deo zarade, pod izgovorom da nema više novca. Uprkos tome što je grupa otišla, sud uspeva da prikupi dovoljno dokaza za presudu.
Prvog jula 1997, Deni Lorent osuđen je da plati po jedan franak (0,15 evra) svakoj organizaciji koja je učestvovala u mreži za sprečavanje daljeg rada ovog parka, kao simboličnu naknadu za učinjenu štetu, i dodatnih 4.000 franaka (850 evra) za troškove sudskog postupka. To je sve.
Selo Bamboula je srušeno. Istoimeni brend keksa takođe nestaje. St. Michel povlači proizvod, maskotu, stripove. Sve se briše kao da nikada nije postojalo. A park? Safari Africain nastavlja da radi. Danas se zove Planète Sauvage. Na njihovom sajtu nema pomena o selu Bamboula. Deni Lorent nikada nije javno izrazio kajanje. Umro je 2014. godine u nesreći, u bazenu.
Le Village de Bamboula
Godine 2022, dokumentarac Le Village de Bamboula dao je glas onima koji su živeli u parku, i onima koji su se borili za njihovo dostojanstvo. Izvođači su optužili menadžera grupe Djolem, Salifa Kulibalija (Salif Coulibaly) da je ponovo oduzeo njihove pasoše nakon što je sud naredio da budu vraćeni, odbio da im raspodeli zaradu držeći novac zaključan u svojoj sobi, a više žena iz trupe ga je optužilo da ih je primoravao na intimne odnose bez dozvole. U arhivskom snimku, Kulibali sve negira.
Neki članovi Djolema vratili su se u Obalu Slonovače. Drugi su ostali u Francuskoj. Nekoliko godina kasnije, neki od njih vratili su se da nastupaju na festivalima širom Francuske, ali ovaj put kao umetnici, a ne kao deo izložbe u zoološkom vrtu.
Selo Bamboula je ekstremna, ali ne i izolovana priča. Ona pokreće neka pitanja koja su i danas relevantna. Na primer, kako se kolonijalna prošlost osvežava kroz turizam i zabavu, ko profitira od ‘kulturne razmene’ i ko plaća cenu, kao i koliko smo spremni da vidimo eksploataciju ako je upakovana u vešto osmišljene, privlačne marketinške kampanje. Cela ova priča možda zvuči kao da se dogodila negde daleko i nekad davno; međutim, reč je o samom kraju 20. veka, i o dešavanjima koja su se odigrala u srcu Evrope. Sa druge strane, ova bi se epizoda verovatno mogla okarakterisati i kao relativno bezazlena, ako imamo u vidu šta se sve te iste 1994. godine događalo u svetu - kako u Evropi, tako i u Africi. 
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
