Ilustracija urođeničkih žena, "Nature's revelations of character", J. Simms, 1879.
Spremao sam se za profesorski ispit iz filozofije, manje iz ubeđenja da je to moj pravi poziv, a više iz odbojnosti prema drugim studijama u kojima sam se dotad ogledao.
Kad sam došao na odsek filozofije, bio sam mutno prožet monističkim racionalizmom i spreman da ga opravdam i učvrstim; zato sam kopao i rukama i nogama da dospem kod profesora koga je bio glas da je „najnapredniji". Gistav Rodriges je zaista bio aktivista Francuske sekcije radničke internacionale; međutim, na filozofskom planu, njegova doktrina bila je nekakva mešavina bergsonizma i neokantovstva koja je grubo izneverila moja očekivanja. U svoje služenje dogmatskoj suvoparnosti unosio je žar koji se tokom čitavog kursa ispoljavao vrlo živahnom gestikulacijom. Nikad nisam video toliko iskrenog ubeđenja u sprezi s tako slabašnom refleksijom. Izvršio je samoubistvo 1940, kad su Nemci ušli u Pariz.
Tu sam počeo da saznajem da se sa svakim problemom, ozbiljnim ili beznačajnim, može izaći na kraj primenom svagda iste metode koja se sastoji u suprotstavljanju dva tradicionalna mišljenja o datom pitanju; najpre se pretpostavi prvo, zasnovano na zdravom razumu, a onda se ono pobije drugim; na kraju se oba odbace pomoću trećeg, koje otkriva njihovu nepotpunost i jezičkim obrtima ih svodi na komplementarne vidove jedne te iste realnosti: forma i suština, obim i sadržaj, biće i pojava, kontinuitet i diskontinuitet, esencija i egzistencija, itd. – sve te vežbe ubrzo poprimaju karakter blagoglagoljivosti zasnovane na veštoj igri reči koja zamenjuje razmišljanje, na zvučnom podudaranju izraza, homofonijama i dvosmislenostima koje postepeno daju građi neočekivane i domišljate spekulativne obrte, probni kamen dobrih filozofskih radova.
Pet godina na Sorboni svele su se na učenje te gimnastike čije su opasnosti, međutim, bile očigledne. Pre svega zato što je opruga tih vratolomija tako jednostavna da ne postoji problem kojem se ne može pristupiti na taj način. Da bismo se spremili za ispit i krajnji dokaz zrelosti: predavanje (zapravo, raspravu o jednom nasumice izvučenom pitanju nakon nekoliko sati pripreme), moji prijatelji i ja smišljali smo krajnje ekstravagantne teme. Izveštio sam se da za deset minuta pripremim jednočasovno predavanje, na primer o prednostima autobusa nad tramvajem i obrnuto, i da ga postavim na čvrste dijalektičke osnove. Ta metoda nije samo pružala rešenja za sve probleme već nas je navodila da u bogatom izboru tema za razmišljanje vidimo tek jedinstvenu, vazda istu formu u koju samo treba uneti nekoliko jednostavnih izmena: kao kad bi se muzika svela na jednu jedinu melodiju zato što se ova može čitati čas u „sol" čas u „fa" ključu. Tako shvaćeno filozofsko obrazovanje vežbalo je inteligenciju i istovremeno isušivalo duh.
Još veću opasnost vidim u brkanju napretka saznanja sa sve većom složenošću konstrukcija duha. Od nas se tražilo da obavljamo dinamičku sintezu polazeći od najneadekvatnijih teorija kako bismo se uzdigli do najsuptilnijih; ali je, u isti mah (zbog istorijskih obzira kojima su bili opsednuti svi naši profesori) trebalo da objasnimo kako su se ove druge postepeno rađale iz prvih. U osnovi, nije bilo toliko važno otkriti šta je istinito a šta lažno koliko shvatiti kako su ljudi malo-pomalo prevladavali protivrečnosti. Filozofija nije bila ancilla scientiarum, služavka i pomoćnica naučnog istraživanja, već neka vrsta estetskog samoposmatranja svesti. Videli smo kako ona tokom vekova gradi sve lakše i smelije konstrukcije, rešava probleme ravnoteže i dosega, izumeva logičke finese, a sve je to bilo utoliko vrednije hvale ukoliko su tehničko savršenstvo ili doslednost bili veći; nastava filozofije mogla se uporediti s nastavom jedne istorije umetnosti koja bi tvrdila da je gotika nužno bolja od romanike i da je, po pravu prvenstva, cvetna gotika savršenija od primitivne, ali u kojoj se niko ne pita šta je lepo a šta nije. Označitelj se nije odnosio ni na kakvo označeno, nije upućivao ni na šta. Veština je zamenjivala sklonost ka istini. Posle više godina posvećenih takvim vežbama, ponovo sam se suočio s nekim seljačkim shvatanjima koja se nisu mnogo razlikovala od onih iz moje petnaeste godine. Možda sam bolje opažao nedovoljnost takvih sredstava; shvatao sam da ona imaju izvesnu instrumentalnu vrednost koja ih čini pogodnima za određene svrhe; nije bilo opasnosti da će me obmanuti njihova unutrašnja složenost, niti da ću zaboraviti njihovu praktičnu namenu i izgubiti se u kontemplaciji njihovog čudesnog ustrojstva.
Ipak, naslućujem one ličnije uzroke nagle odvratnosti koja me je udaljila od filozofije i privukla etnografiji kao čamcu za spašavanje. Pošto sam u liceju Mon-de-Marsan proveo jednu srećnu godinu pripremajući svoj kurs i predajući, u Laonu, gde sam bio raspoređen za narednu školsku godinu, otkrih, na svoj užas, da ću to isto morati da ponavljam do kraja života. A usled jednog svojstva mog duha, koje je nesumnjivo slabost, meni je teško da se dva puta usredsredim na isti predmet. Obično se smatra da je profesorski ispit nečovečno teška proba i da manjina koja ga položi zaslužuje doživotni odmor. Za mene je bilo obrnuto. Kad sam isprve položio ispit kao najmlađi kandidat, odmah sam, jer nisam bio umoran, prionuo na ispitivanje tih učenja, teorija i hipoteza. Moje muke su tek tad počele: shvatio sam da neću biti u stanju da izgovaram svoja predavanja ako svake godine ne pripremim novi kurs. Ta nesposobnost je na još neprijatniji način dolazila do izražaja kad bih se našao u ulozi ispitivača: izvlačeći nasumice ispitna pitanja, nisam više znao šta bi kandidat na njih trebalo da odgovori. Činilo mi se da je najnesposobniji među studentima već rekao sve što ima da se kaže. Kao da se predmet raspadao na moje oči zato što sam mu već jednom posvetio svoje misli.
Danas se ponekad pitam nije li me etnografija nesvesno privukla zbog strukturne srodnosti između civilizacija koje ona proučava i moje sopstvene misli. Nedostaje mi sposobnost da mudro obrađujem jedno područje i da iz godine u godinu ubiram plodove tog rada: moja je inteligencija neolitska. Poput urođeničkog krčenja vatrom, ona ponekad zahvata neispitana područja; možda je kadra da na brzinu obavi žetvu, ali potom za sobom ostavlja opustošeno tle. Tada, međutim, nisam bio svestan tih dubokih pobuda. Nisam znao ništa o etnologiji, nisam išao ni na kakva predavanja, nije mi čak palo na pamet ni da prisustvujem značajnom predavanju sera Džejmsa Frejzera prilikom njegove poslednje posete Sorboni – ako se ne varam, 1928. godine.
Izvesno je da sam se od najranijeg detinjstva posvećivao sakupljanju egzotičnih retkosti. Ali to je bilo antikvarsko zanimanje, usmereno prema onim područjima gde je ponešto bilo dostupno mom džepu. U ranoj mladosti, moja orijentacija je i dalje bila tako neodlučna da je njen prvi dijagnostičar, moj profesor filozofije u prvom razredu liceja, Andre Kreson, smatrao da bi mom temperamentu najviše odgovarale studije prava; i danas ga se sećam sa zahvalnošću zbog poluistine koju je prikrivala ta zabluda.
Odustao sam, dakle, od Ecole normale i upisao se na prava; istovremeno sam pripremao diplomski ispit iz filozofije, prosto zato što mi je to bilo lako. Studije prava opterećuje neka čudnovata kob. Razapete između teologije, kojoj su u to vreme bile srodne po duhu, i novinarstva, kojem su ih približile nedavne reforme, one, reklo bi se, nisu uspele da pronađu čvrsto i u isti mah objektivno tle: čim bi pokušale da zadobiju jednu vrlinu, gubile su drugu. Kao predmet naučnog posmatranja, pravnik me je podsećao na neku životinju koja pokušava da pokaže zoologu čarobnu svetiljku. U to vreme su se, srećom, ispiti prava spremali za petnaest dana zahvaljujući priručnicima koji su se mogli naučiti napamet. Još više nego jalovost tih studija odbijala me je njihova klijentela. Postoji li i danas jasna razlika? Sumnjam. Ali 1928. studenti prve godine različitih odseka delili su se u dve grupe, gotovo bi se moglo reći dve zasebne rase: pravo i medicina s jedne strane, društvene i prirodne nauke s druge.
Izrazi introvertnost i ekstravertnost, koliko god bili neprivlačni, najbolje opisuju tu suprotnost. Na jednoj strani „omladina" (u značenju koje toj reči pridaje tradicionalno predanje da bi označilo jednu životnu dob), bučna, agresivna, željna da se potvrdi makar i po cenu najgoreg prostaštva, politički usmerena ka krajnjoj desnici (toga doba); na drugoj, starmali dečaci, tihi, povučeni, obično „na levici", koji uveliko rade na tome da se što pre svrstaju među odrasle.
Ta razlika može se lako objasniti. Prvi, koji se pripremaju da obavljaju jednu profesiju, proslavljaju svojim ponašanjem oslobođenje od škole i zauzimanje položaja u sistemu društvenih funkcija. Na pola puta između gimnazijske neodređenosti i specijalizovanih aktivnosti kojima su odlučili da se posvete, oni imaju utisak da se nalaze na margini i traže protivrečne privilegije svog prošlog i budućeg položaja. Što se tiče humanističkih i prirodnih nauka, put je utaban. Profesura, istraživanje i poneka neodređena karijera drukčije su prirode. Student koji ih je odabrao ne oprašta se od detinjstva već se pre za njega vezuje. Zar profesura nije jedini način da odrasla osoba i dalje ostane u školi? Student neke društvene ili prirodne nauke odlikuje se svojevrsnim odbijanjem da odgovori zahtevima grupe. Jedna gotovo monaška reakcija podstiče ga da se privremeno ili trajnije povuče u svoje studije, da čuva i dalje prenosi jedno nasleđe nezavisno od trenutaka koji protiču, jer se predmet budućeg naučnika može meriti samo s trajanjem univerzuma. Nema, dakle, ničeg pogrešnijeg od ubeđivanja takvih studenata da se angažuju; čak i kad veruju da to čine, njihovo angažovanje ne sastoji se od prihvatanja datog stanja, poistovećivanja s nekom od njegovih funkcija i preuzimanja lične odgovornosti za njen uspeh ili neuspeh; oni o tom stanju sude spolja, kao da mu ne pripadaju; njihovo angažovanje je samo još jedan način da ostanu po strani. S tog gledišta, nastava i istraživački rad bitno su različiti od učenja nekog zanata. Njihova veličina i njihova beda su upravo u tome što su oni ili životno utočište ili životna misija.
Iako na jednu stranu stavlja zanat, a na suprotnu neizvestan poduhvat koji oscilira između utočišta i misije, ta antinomija nije sasvim čista jer svaka od strana sadrži i ponešto od one druge ostajući, pri tom, ono što jeste. Etnografija tu zauzima povlašćeno mesto. Ona je najekstremnija forma drugog izbora. Koliko god želeo da bude human, etnograf nastoji da upozna čoveka i da o njemu sudi s jednog gledišta koje je dovoljno uzdignuto i udaljeno da bi mu omogućilo apstrahovanje posebnih i slučajnih okolnosti nekog društva ili civilizacije. Životni i radni uslovi fizički ga odvajaju od njegove grupe tokom dugih perioda; zbog drastičnih promena kojima se izlaže, hronično je lišen svojih korena: nikad više nigde neće biti kod kuće, ostaće psihološki osakaćen. Poput matematike ili muzike, etnografija je jedan od retkih autentičnih poziva. Možete je otkriti u sebi čak i ako vas niko nije poučavao.
Individualnim osobenostima i društvenim stavovima treba dodati i čisto intelektualnu motivaciju. Period 1920–1930. bio je u Francuskoj obeležen prodorom psihoanalitičkih teorija. Od njih sam saznao da se sve statičke antinomije na kojima je trebalo da gradimo svoje filozofske disertacije, a kasnije i predavanja – racionalno i iracionalno, intelektualno i afektivno, logičko i prelogičko – svode na proizvoljnu igru. Prvo, iznad racionalnog postoji važnija i plodnija kategorija označitelja; on je najviši način postojanja racionalnog, ali mu naši profesori (svakako više zaokupljeni promišljanjem Ogleda o neposrednim činjenicama svesti nego Sosirovom Opštom lingvistikom) nisu ni ime pomenuli. Zatim, Frojdovo delo mi je otkrilo da unutar tih parova kategorija nema suprotnosti, jer su naizgled najafektivnija ponašanja, najracionalnije radnje i prelogičke pojave zapravo u najvećoj meri označiteljske. Umesto bergsonovskih činova vere ili zaključivanja na osnovu onoga što tek treba dokazati, kojima se bića i stvari svode na besmislicu da bi se istakla njihova neizreciva priroda, uverio sam se da bića i stvari mogu sačuvati sebi svojstvene vrednosti a da pri tom ne izgube jasnoću obrisa koji ih razgraničavaju jedne od drugih i svakom daju suvislu strukturu. Saznanje ne počiva na odricanju ili trampi; ono je odabiranje istinitih aspekata, to jest onih koji se podudaraju sa svojstvima mog mišljenja. Tu nikako nije reč o neokantovskom stanovištu, gde mišljenje neizbežno nameće ograničenja stvarima, već o tome da je i samo moje mišljenje zapravo objekt. Budući da „pripada ovom svetu", mišljenje ima istu prirodu kao i on.
Taj intelektualni razvoj delio sam s još nekoliko ljudi iz moje generacije, ali ga je, u mom slučaju, obojila posebna nijansa potekla iz snažne radoznalosti koja me je još u detinjstvu povukla ka geologiji; i danas među svoje najdraže uspomene ne svrstavam toliko neku ekspediciju u nepoznate predele Brazila koliko traganje po obroncima langdoškog krša za linijom koja spaja dva geološka sloja. Tu nije posredi šetnja ili puko ispitivanje prostora već nešto sasvim drukčije: to nepovezano traganje nepristrasnog posmatrača bilo je u mojim očima sušta slika saznanja, teškoća koje iskrsavaju na njegovom putu i radosti kojima se od njega možemo nadati.
Svaki predeo nam u početku izgleda kao ogroman nered, što nam ostavlja punu slobodu da mu damo smer koji hoćemo. Ali, zar nije najviši upravo onaj smer koji, mimo ratarskih spekulacija, geografskih slučajnosti, istorijskih i preistorijskih mena, prethodi svim drugim smerovima, upravlja njima i u velikoj meri ih objašnjava? Ta bleda i mutna linija, ta često neprimetna razlika u obliku i čvrstini stena, svedoči o tome da su ovde, gde ja danas vidim neplodno zemljište, postojala nekad, jedan za drugim, dva okeana. Dok idemo tragom dokaza o njihovoj hiljadugodišnjoj stagnaciji i savlađujemo prepreke – strme litice, odrone, šipražje, kulture – ne obazirući se ni na staze ni na prepreke, imamo utisak da se krećemo u protivsmeru. Ta nepokornost ima samo jedan cilj: otkrivanje glavnog smera, bez sumnje nejasnog, ali takvog da su svi drugi tek njegove delimične ili iskrivljene transpozicije.
Desi li se čudo, kao što ponekad biva; izbiju li na dve strane skrivene pukotine jedna uz drugu dve zelene biljke različitih vrsta, svaka na svom najpodesnijem zemljištu; uoče li se u steni, u istom trenutku, dve školjke s nejednakim zavojima koje, na svoj način, svedoče o rasponu od nekoliko desetina hiljadugodišta – prostor i vreme će se iznenada pobrkati, a živahna raznovrsnost trenutka staviće velika razdoblja jedno pored drugog i time ih ovekovečiti. Misao i osećajnost osvajaju novu dimenziju, u kojoj svaka kap znoja, svako izvijanje mišića, svako ubrzavanje daha postaju simboli jedne istorije, dok moje telo proizvodi njoj svojstvene pokrete a moja misao obuhvata njeno značenje. Osećam kako se kupam u jednom gušćem smislu, u kojem se vekovi i prostori podudaraju i konačno razgovaraju izmirenim jezicima.
Kad sam se sreo s Frojdovim teorijama, one su mi sasvim prirodno izgledale kao primena na pojedinca one metode koja je svoj kanon našla u geologiji. U oba slučaja istraživač se postavlja pred pojave koje u početku izgledaju sasvim nedostupne; u oba slučaja, da bi popisao i ocenio elemente jedne složene situacije, on se mora poslužiti vrlo istančanim osobinama: osetljivošću, njuhom i ukusom. Red koji se uvodi u celinu, na prvi pogled nepovezanu, nije ni slučajan ni proizvoljan. Za razliku od istorije istoričara, istorija geologa, kao i ona psihoanalitičara, teži da u vreme projektuje izvesna osnovna svojstva fizičkog ili psihičkog sveta; taj postupak je donekle nalik živim slikama. Kažem, žive slike; u stvari, igra „oživljavanja poslovica" pruža naivnu predstavu nastojanja da se svaki pokret protumači kao odvijanje nekih večnih istina u konačnom vremenu, istina kojima poslovice pokušavaju da daju konkretan lik na moralnom planu, ali koje se u drugim domenima nazivaju zakonima. U svim tim slučajevima, estetska radoznalost omogućuje da se neposredno pristupi saznavanju.
Kad mi je bilo oko sedamnaest godina, u marksizam me je uputio jedan mladi belgijski socijalista koga sam sreo na letovanju; danas je on ambasador svoje zemlje u inostranstvu. Čitanje Marksa je za mene bilo veoma uzdudljivo, pogotovo zato što sam kroz tu veliku misao prvi put došao u dodir s filozofskom strujom koja ide od Kanta do Hegela: otkrio mi se čitav jedan svet. Taj zanos nikad nije prestao i retko prionem na rasplitanje nekog sociološkog ili etnološkog problema a da prethodno ne podstaknem svoju moć razmišljanja čitanjem nekoliko stranica Osamnaestog brimera Luja Bonaparte ili Kritike političke ekonomije. Nije važno da li je Marks tačno predvideo ovaj ili onaj istorijski tok. Idući za Rusoom, on je, u obliku koji mi se čini presudnim, učio da se društvena nauka ne gradi u ravni događaja, baš kao što ni fizika ne polazi od čulnih datosti: njihov cilj je izgradnja modela, proučavanje njegovih svojstava i različitih načina reagovanja u laboratoriji, a zatim primena tih posmatranja na tumačenje empirijskih događaja, koji mogu uveliko odstupati od predviđanja.
Izgledalo mi je da, na jednom drukčijem nivou stvarnosti, marksizam postupa na isti način kao i geologija i psihoanaliza shvaćena u smislu koji joj je dao njen osnivač: sva tri načina mišljenja pokazuju da je razumevanje, u krajnjoj liniji, svođenje jedne vrste realnosti na neku drugu; da istinska realnost nikad nije ona koja se u najvećoj meri ispoljava; da se priroda istinitog nazire već u njegovom nastojanju da se od nas sakrije. U sva tri slučaja postavlja se isti problem odnosa čulnog i racionalnog, a isti je i željeni cilj: neka vrsta nadracionalizma koji teži da prvo uključi u drugo ne žrtvujući nijedno njegovo svojstvo.
Pobunio sam se, dakle, protiv novih struja metafizičkog mišljenja koje su upravo počinjale da se ocrtavaju. Od fenomenologije me je odbijala njena pretpostavka o kontinuitetu doživljenog i realnog. Mogao sam se složiti s tvrđenjem da doživljeno obuhvata i objašnjava realno, ali su me moja tri učitelja naučila da je prelaz između ta dva reda diskontinuiran: da bih dospeo do stvarnog moram najpre odbaciti realno, makar ih kasnije ponovo sjedinio u objektivnoj sintezi lišenoj svake sentimentalnosti. Kretanje mišljenja koje se rasplinjavalo u egzistencijalizmu izgledalo mi je, zbog njegove preterane sklonosti ka iluzijama subjektivnosti, kao suprotnost valjanoj refleksiji. Davanje filozofskog dostojanstva ličnim problemima lako se može izroditi u šiparičku metafiziku, što je opravdano kao didaktički postupak, ali je vrlo opasno kad ometa zadatak koji će pripadati filozofiji sve dok nauka dovoljno ne ojača da je zameni: razumevanje bića u odnosu na njega samog, a ne u odnosu na sopstvo. Umesto da ukinu metafiziku, fenomenologija i egzistencijalizam uveli su dve metode koje je opravdavaju.
Između marksizma i psihoanalize, humanističkih nauka sa socijalnom, odnosno individualnom perspektivom, i geologije, fizičke nauke ali, po metodi i predmetu, i majke i hraniteljke istorije – etnografija spontano vlada u svom carstvu; naime, ta humanistička disciplina, kojoj pripisujemo samo prostorna ograničenja, daje novi smisao onim promenama zemaljske kugle koje nam je zaveštala geološka istorija: neuništivim proizvodima višemilenijskog rada društava bezimenih poput teleuričkih sila i mišljenjima pojedinaca, koji nude pažnji psihologa bezbroj pojedinačnih slučajeva. Etnografija mi donosi intelektualno zadovoljstvo: poput istorije, koja povezuje dve krajnosti, svet i mene, ona je istovremeno i njihov zajednički osnov. Predlažući mi da proučavam čoveka, ona me oslobađa sumnje, jer u njemu posmatra razlike i promene koje imaju određen smisao za sve ljude, a isključuje one svojstvene samo jednoj civilizaciji, koje bi se rasplinule kad bi se posmatrale spolja. Na kraju, ona utažuje pomenutu nemirnu i razornu glad tako što mom mišljenju obezbeđuje gotovo neiscrpnu građu koja potiče iz raznovrsnosti običaja, navika i institucija. Ona izmiruje moj karakter s mojim životom.
Posle svega ovoga može izgledati neobično to što sam tako dugo bio gluv za poruku koju su mi već na odseku filozofije prenela dela velikana francuske sociološke škole. Otkrovenje je, zapravo, nastupilo tek 1933. ili 1934, dok sam čitao već staru knjigu Roberta H. Louvija Primitive sociology, koja mi je slučajno došla do ruku. Umesto s pojmovima preuzetim iz knjiga i trenutno preobraženim u filozofske pojmove, suočio sam se sa autentičnim doživljajem urodeničkih društava čije je značenje bilo očuvano zahvaljujući angažovanom prisustvu posmatrača. Moja misao se ratosiljala preznojavanja pod staklenim zvonom koje joj je dosudila filozofska refleksija. Čim se domogla svežeg vazduha, osetila je svežinu novog povetarca. Kao kakav stanovnik grada koji otkriva slobodu planinskog predela, opijao sam se prostranstvom dok su moje zaslepljene oči odmeravale bogatstvo i raznovrsnost predmeta.
Tako je otpočela dugotrajna prisnost sa anglo-američkom etnologijom, začeta na daljinu, čitanjem, a kasnije održavana i ličnim kontaktima koji su morali dovesti do ozbiljnih nesporazuma. Najpre u Brazilu, gde su profesori univerziteta od mene očekivali da doprinesem nastavi dirkemovske sociologije ka kojoj ih je gurnula vrlo živa južnoamerička pozitivistička tradicija i nastojanje da filozofski utemelje umereni liberalizam, uobičajeno oružje oligarhija u borbi protiv lične vlasti. A ja sam se u to vreme već bio otvoreno pobunio protiv Dirkema i svih pokušaja da se sociologija stavi u službu metafizičkih ciljeva. U trenutku kad sam svim snagama nastojao da proširim svoj horizont, nije mi bilo ni na kraj pameti da pripomognem podizanju starih zidova. Otad su mi često prebacivali da sam potpao pod uticaj anglosaksonske misli. Kakva budalaština! Pored toga što sam u ovom trenutku verniji dirkemovskoj tradiciji nego bilo ko drugi – u tom pogledu se u inostranstvu ne varaju – autori kojima želim da priznam svoj dug, Louvi, Kreber i Boas, izgledaju mi u najvećoj mogućoj meri udaljeni od davno zastarele američke filozofije u duhu Džejmsa ili Djuija (i današnjeg takozvanog logičkog pozitivizma). Evropljani po rođenju, obrazovani u Evropi ili od evropskih učitelja, oni su predstavljali nešto sasvim drukčije: saznajni vid sinteze koju je Kolumbo objektivno omogućio pre četiri veka, to jest spoj stroge naučne metode i jedinstvenog eksperimentalnog terena kakav je Novi svet, u trenutku kad su se stekla dva uslova: s jedne strane, najbolje biblioteke, s druge, mogućnost da se napusti univerzitet i ode u urođeničku sredinu jednako lako kao što se išlo u Baskiju ili na Azurnu obalu. Ovim ne iskazujem počast intelektualističkoj tradiciji, već jednoj istorijskoj situaciji. Teško je zamisliti tu privilegiju: mogli smo da dopremo do populacija koje nikakvo ozbiljno istraživanje nije dotaklo, a koje su još bile očuvane jer je njihovo istrebljivanje relativno nedavno otpočelo. To će najbolje razjasniti jedna anegdota: neki Indijanac je pukim čudom preživeo istrebljenje još divljih kalifornijskih plemena i godinama se potucao u blizini velikih gradova, praveći od kamena vrhove za strele i loveći, a da za njega niko nije znao. Ali, divljači je bilo sve manje; Indijanca su jednog dana našli na prilazu nekom predgrađu, golog i polumrtvog od gladi. Ostatak života je mirno proživeo kao nastojnik Kalifornijskog univerziteta.
—
Prevela s francuskog: Slavica Miletić. Priređeno na osnovu izdanja iz 1999 (Zepter Book World, Beograd). U originalu: Claude Lévi-Strauss, Tristes tropiques, Plon, Paris, 1993 (1955). Ilustracija preuzeta iz knjige Nature's revelations of character; or, physiognomy illustrated. A description of the mental, moral and volitive dispositions of mankind, as manifested in the human form and countenance (J. Simms, 1879); ilustracija ne podleže kopirajtu.
