Datum: jul 2010
Krenuvši put Turske, davno pročitani putopis vrzmao mi se po glavi i nije davao mira. Dobro posoljena avantura nekih drugih putnika i do detalja opisana bizarnost prirode odredili su maršrutu i bez mog pitanja. Gde su me uputili i kako je tekla priča sa novim zgodama i nezgodama, čitajte u nastavku…
***
Istanbul büyük şehir. Büyük otogar. Koliko li sam samo putovanja u svojim mislima započeo na ovom mestu. Polazio sam za Izrael, Iran, cenjkao se za kartu do Damaska i nebrojeno puta hvatao konekciju za Baku. No, java je, i jedno od njih počinje da se ostvaruje. Kao dete u prodavnici igračaka koje ne zna na koju stranu bi pre da krene, ja trčkaram prljavom i bučnom autobuskom stanicom tražeći kartu koja je za mene najveća svetska šećerlema. Postarija turska gospoda, pušeći cigarete i lutajući pogledom, ispred kancelarija autoprevoznika uzvikuju destinacije za koje polaze autobusi. Ispred jedne od njih, poput pištaljke koja najavljuje polazak voza odzvanja Aksaraj, Aksaraj, Aksaraj... To tražim. Kupujem šećerlemu, hvatam svoje mesto i kao i svako zadovoljno dete, u potpunosti gubim interesovanje za ostatak sveta.
Autobus polazi. Osam sati vožnje je pred nama. Osam sati mi je na raspolaganju da shvatim kako i zašto još uvek volim autobuse, iako ne pamtim kada sam prespavao noćnu vožnju. Bol u vratu, u kolenima, podočnjaci, nervoza, sve je to stara priča, sve me to čeka ujutru, ali eto, iz nekog razloga ih još uvek volim. Pokvareno sam zadovoljan gomilom male dece koja će mi svojim plačom u toku noći obezbediti budne saputnike. Najpre promiče Bosfor, onda grad, zatim predgrađa koja sebe vole da zovu Istanbulom, gube se zadnja ulična svetla, dok na kraju ne preostane samo zvuk motora. Tražim i odbacujem teme za razmišljanje, i polako, nakon što se kroz prozor ukazuje još samo mrkli mrak, misli mi postaju svesne našeg autobuskog mikrokosmosa. Različite sudbine, u jednom trenutku spojene u starom Mercedesovom autobusu na putu za provinciju, prihvataju pravila novog sveta, pisana i nepisana, čiji će stanovnici biti u narednih nekoliko sati.
Slika: Tuz Gölü, grumenje soli
Ništa čudno, ništa novo, tek obična vožnja autobusom. Ipak, nešto se oseća u vazduhu. Čuje se neki nemušti jezik, neko lice je svetlije od drugih. Stranac je u autobusu! Ako mislite da u životu niste bog zna šta uradili, i da pravo na ponos tek treba da zaslužite, grešite. Vaša zasluga, vredna obožavanja i poštovanja, leži u vašoj iznenadnoj pojavi na neočekivanom mestu, i tom čudnom nerazumljivom jeziku kojim komentarišete svet oko sebe, otvarajući nova i nova pitanja u glavama saputnika. Kakva god da je vaša životna priča, ispisuje se naredno poglavlje. Vi ste gost iz daleka, i kao takvom, iako to možda niste znali ni očekivali, sleduju brojne prijatnosti. Čitava autobuska hijerarhija dobija novi redosled, celokupna pravila se redefinišu. Na čelo hijerarhijske lestvice, ponosno i smelo, stupa njegovo veličanstvo stranac. Zvanično kondukter, u ovom slučaju kondukterka, a nezvanično nekrunisani kralj autobusa, ponizno pada na deobu 2. mesta. Kakvu sad deobu, pitate se kao neupućeni čitalac. Uvek i svuda javlja se neko, do tada potpuno nebitan, ko će promumlati koju englesku reč, te ga činjenica da razume stranca postavlja na neslućene hijerarhijske visine. Jer, on je veza sa strancem. Kako stranca ponešto pitati, kako mu ugoditi, da li je srećan i zadovoljan u našem malom svetu? Ostatak autobusa uglavnom je bez zamerki. Jasno je da mora biti tako il’ nikako. Neki ponešeni ljutnjom odmah zaspaše, drugima je opet bilo dovoljno da stranca povremeno osmatraju ispod oka. No, vratimo se strancu. Dobija širok osmeh, pažnju, strpljenje, i kako to pravila gostoljubivosti nalažu, biva uslužen pre svih. Čaj? Kafa? Ili i jedno i drugo? I kolač za kasnije. Ma dva kolača. Za stranca, ništa nije teško uraditi. Može se podići sedište ispred, može se spustiti njegovo, može se pritrčati i potrčati. Da se nije ušinuo, da mu ne duva promaja, da nije ne daj bože gladan ili žedan. Starija deca primećuju da se nešto nesvakidašnje dešava i ostaju mirna. Ona još uvek mala, koje mlade majke ne uspevaju da obuzdaju, suočavaju se sa pretećim pogledima tašti i svekrva, koje uočivši ozbiljnost situacije preuzimaju odgovornost za porodicu. Njegovo veličanstvo stranac prihvata sve, uživa u novostečenim pogodnostima i ozbiljno razmišlja o političkoj karijeri po povratku u zavičaj.
I tako, kilometar za kilometrom, divan život se nastavlja, sve do napuštanja autobusa koji produžava za Aksaraj, kada surova i prevrtljiva sudbina ponovo upliće svoje prljave prste i ostavlja stranca u izbljuvku civilizacije poznatijem pod imenom Šereflikočhisar. „Car je go”, povikaše Kurdi, i od njegovog veličanstva stranca ostade nervozni student, prašnjav i jadan, prepušten na milost i nemilost užarenom suncu i čudnim pogledima posetioca šereflikočhisarske autobuske stanice.
Šereflikočhisar, i sam prašnjav i jadan, bio bi rupa bez dna da nije smešten uz Tuz Gölü. Tuz Gölü iliti Slano jezero, velika bela oaza soli okružena žutim brdima centralne Anadolije, deluje kao kraj sveta. Potpuno odustvo života narušava vetar, koji menjanjem pravca menja i boju jezera. Najpre potpuno bela, onda svetlo plava pa sve do ljubičaste, igra se igra potpuno nova za moja čula. Zora, huk vetra i miris soli, stvaraju neverovatan mir i spokoj. Baš to je Tuz Gölü.
Slika: Tuz Gölü, pogled sa obale
Kada se nađete na jezeru, budite mudri. Odluke donosite racionalno, u skladu sa situacijom. Pisac ovih redova, bio je na primer glup, poprilično glup. Kada je bosih nogu, koje kristali soli seku do jauka prevalio dvestotinak metara ka dubini jezera, sijalica se upalila. Kako bi se osećaj jezera preneo i drugima, zar ne bi bilo sjajno poneti malo slane vode. Uzeh flašu obične vode, ispraznih je, napunih slanom, i mislim se, valjalo bi najpre lično da se proba. Pa, pojedite kašiku soli i odmah nakon toga se dosetite da ste svežu vodu upravo prosuli. Suze kreću prve, preznojavanje odmah potom, a sumnja u sopstvenu pamet ostaje vaš verni saputnik.
Stotinama kilometara istočno od Slanog jezera, dolmuš čiji su najbolji dani uveliko prošli, vozi za pogranično selo Haran. U dolmušu, prava prijateljska atmosfera. Ako vam zasmeta dim cigarete sa sedišta iza, ili vam se malo dete oklembesi oko vrata, nemojte se ljutiti. Na podu, svoje mesto našla je i kofica sa vodom i čančetom. Ako ste žedni, slobodno se poslužite, ali pijte taman toliko da ostane i za saputnike. Umesto retrovizora, dolmuš je ponosan na nov tv prijemnik. U toku borbe između instiktivne potrebe za daljinskim upravljačem i želje da budem fin u društvu, počinje spot neke turske pop zvezde sa sve izvođenjem vrelog trbušnog plesa. I dok mi se oči lepe za tv, hop, ode program dalje. „Hej, vrati nam onu pevačicu”, uz pritajeni zvižduk dobacujem na čistom srpskom, pola u šali, pola iz razočarenja. I onda, spontani trenutak u kome me je ceo dolmuš savršeno razumeo, i ceo dolmuš počeo slatko da se smeje. Dame stidljivo, obarajući pogled ka podu, gospoda glasno, uz komentarisanje. Trenutak u kome je postalo kristalno jasno da, šta god na glavi nosili, sombrero, čalmu ili šajkaču, svi mi pomalo ličimo jedni na druge, istim stvarima se smejemo i zbog istih se srdimo. Jer na kraju, makar i samo u sebi, svi mi zviždimo za dobrim ženama, zar ne?
