Posle treće kahve i drugog čaja u busu (ah, ti turski autobusi - jes da nisu baš džaba, al da su dobri - dobri su), stigosmo u Konju. Buska stanica obara rekorde u udaljenosti od centra - 14 km koji se lako savladaju uz pomoć zgodnog trajvana! Ogroman grad, ali je malo sjaja ostalo od bivše seldžučke prestonice. U centru brdašce Aladin, na vrhu istoimena džamija, a oko nje park i travica sa načičkanim turskim porodicama u turskom sedu... Ugođaj jedino kvare kičerske neonke i nemaštovito uređeni restorani. A oko brda grad, hektičan i gadnjikav, sa kojekakvim ruševnim kućicama i po kojim lepim dućanom. A zašto smo mi uopšte ovde? Pravo sa Aladinovog brda, niz Mevlaninu čaršiju krcatu hodočasničkim hotelima nalazi se jednistven muzej - mauzolej Dželaledina Mevlane Rumija, jednog od najvećih persijskih sufi mudraca i pesnika, zbog koga se derviši širom Bliskog istoka i dan danas vrte u krug!

 

Mevlanin mauzolej i muzej

 

Dakle, Rumi... Rođen u Balhu (današnji Afganisatan, nekada Persija) 1207. godine. Otac mu je bio veoma ucen i religiozan covek, poznavalac islamskog prava i propovednik i posto je kritikovao jereticka shvatanja sultana, morao je sa porodicom da napusti Balh 1213. godine. Tako je mali Mevlana krenuo na putovanje dugo 16 godina. Isli su preko Samarkanda, Bagdada, Meke, Medine, Jerusalima, Damaska, Alepa, Ezirkana i Karamana, da bi se na poziv seldzuckog sultana Kej Kubada skrasili u Konji, tadasnjoj seldzuckoj prestonici. Buduci da je bio veoma ucen, Rumi je nastavio ocevim stopama i postao propovednik. Zavrsio je studije u Alepu i Damasku i poceo da ponire u tajne sufizma, mistickog islamskog ucenja, i po povratku u Konju postao omiljen medju narodom i cenjen kao mudrac. Medjutim, jednog dana na putu iz dzamije, srece lutajuceg dervisa Semsa Tabrizija cija su ga intrigantna pitanja ponukala na razmisljanje. Tako pocinje nova faza u Rumijevom duhovnom razvoju: kroz duge razgovore sa novim prijateljem, on potpuno ponire u tajne sa kojima se do sada samo sretao u teoriji i spoznaje "univerzum ljubavi", polako se udaljavajuci od svakodnevnog zivota i propovedi. Ljubomorni sto su mesecima zapostavljeni, Mevlanini ucenici za uciteljevo odsustvo okrivljuju Tabrizija i ubijaju ga, a Mevlana se u ocajanju potpuno povlaci i okrece pisanju - tada nastaje njegovo najznacajnije delo Mesnevija, jedno od najboljih dela persijske i sufijske knjizevnosti.

Nakon Rumijeve smrti 1273. godine, njegov sin Sultan Veled u njegovu cast osniva red Mevlaninih dervisa, poznatih po svom plesu.

Mesnevija (u bukvalnom prevodu "Duhovni distisi") je ogromno delo, sastoji se iz 27 000 stihova kroz koje se provlaci covekova teznja o ponovnom sjedinjavanju sa Bogom. Poema pocinje Nejnamom ( "spis o neju" - nej je posebna vrsta svirale, frula od trstike koja proizvodi zvuke slicne cviljenju, jadikovanju) u kojoj se najbolje vidi ova ideja, srz cele Mesnevije:

 

Dobro slusaj o cemu nej kazuje,
zbog rastanka on cvili i tuguje

Od kad sam iz trstenika otrgnut,
mojim bolom citav svet je zapljusnut.

Trazim srce slomljeno zbog rastanka
da o ceznji pricamo bez prestanka.

Od korena svog ko bude odvojen,
zudi da mu opet bude pripojen.

S kim god da sam, ja patim i zalujem,
i sa sretnim i nesretnim drugujem.

Ko se sa mnom sretne misli drug mi je,
a do mojih tajni doci ne umije.

Moja tajna mome jadu blizu je,
jos da ima ko da to razumije.

Telo dusi, dusa telu, blizu je,
al' zacudo, niko dusu ne vide.

Zvuk iz neja vatra, a ne vetar je,
Ko je nema, bolje da ga i nije.

 

Vatra aska, to je u nej upalo,
od te vatre pice je uskipelo.

Nej je drugar svakom ko bez druga je,
melodija neja buca zastore.

Otrov i lek nej u sebi sjedini,
on bez sumnje takav drug je jedini.

O krvavom putu nej nam govori,
o ljubavi Medznunovoj on zbori.

Sta nej prica to svak ne razumi,
jezik uho treba da progovori.

U brigama nasi dani prolaze,
drugujuci s vatrom odlaze.

Vreme ide, al' ti reci - briga me
najcistiji samo nek' je uza me.

Samo riba vode se ne zasiti,
dan bez jela tako sporo prolazi.

Mlad ne shvata ono sto zna iskusan,
zato cemo ovde stati - vesselam!

 

Kao sto je nej otrgnut od trstenika, tako i njegov zalosni zvuk simbolise dusu koja je oslobodjena materijalnog sveta i koja kroz ljubav tezi sjedinjenju sa Bogom. Zato derviski ples pocinje zvukom neja, pri cemu dervisi zbacuju svoje crne odore (koji simbolisu materijalni svet) i u blistavo belim haljinama pocinju transedentalni ples sjedinjavanja sa Bogom.

 

No, vratimo se na Konju... Smestismo se u jednom od najlošijih hotela do sad (bar je bio jeftin), al' zato nas je poslužila putnička sreća: baš to veče se održavao derviški performans i to bedava, tako da smo osetili da Mevlanin duh i dalje živi... Kroz kasabu i prašnjave sokake stigosmo do derviškog stadiona (ne, nije šala, pogledaj sliku!). Nepregledan parking, a u daljini belo zdanje sa kupom koja evocira derviške aljine... Neverovatno mesto, dve ogromne sale sa sve tribinama (jedna i pod vedrim nebom)! Unutra guuužva, čovek bi rekao - ah ti turisti! - ali ono tamo sve same hadžije i nas šaka jada znatiželjnih nemuslimanskih putnika!

 

 
Dvorana za derviski ples
 

 

Mistična ceremonija sjedinjavanja sa Bogom, ili sema, počinje hafizovom (čovek-koji-zna-Kuran-napamet) molitvom za Mevlanu i stihovima iz Kurana, nakon čega se derviši međusobno pozdravljaju da bi zatim zbacili svoje crne ogrtače (koji predstavljaju pokrov - materijalni svet) i uz naklon hafizu i zvuke neja otpočeli svoju transcendentnu rotaciju u kojoj postepeno uzdižu ruke ka nebesima, pod budnim okom šeiha i uz pratnju derviškog orkestra... Sve to se ponavlja nekoliko puta da bi se na kraju sve opet završilo masovnom molitvom (uključujući i publiku). Zaista mističan doživljaj koje jedino remete raznobojni reflektori i neprestano škljocanje fotoaparata...

 

 

Sutradan sabajle smo i mi odali počast Mevlani pod tirkiznom kupolom njegovog skromnog mauzoleja. Nakon obimnog rucka (pola pileta + pilav), prijateljski nastrojen konobar nas je odvukao u obliznju prodavnicu kilima kod njegovog prijatelja, gde su nas uz caj i caskanje obucavali da se cenkamo pokusavajuci da nam prodaju dzidzim (vrsta cilima). Tu smo doznali da se Konyaalti plaza zove po Konji (a Konja je, gle koincidencije, dobila ime po konju!), i da se Konjani, koji su slabi plivaci (tek pre desetak godina su izgradili bazen, a reku nemaju) najcesce kupaju tamo! Bog-zna-kako se ispozdravljasmo, konobar otrca nazad u restoran, a mi pravac želenička stanica. I tu grmpfrrr! Opet turski vozovi! Saznasmo nekako, uz pomoć malog tursko-engleskog rečnika i predusretljivog železničara, da pruga oko Adane počinje da se rekonstruiše, tako da još svega par dana ima vozova, pa onda do oktobra "tren jok"! Tako opet promenismo rutu i otisnusmo se put jugoistoka, prema Siriji, koja je bila rezervisana za finale turskog marša. No, nema veze, biće to lep intermeco...