Uveče, u mom kvartu radničke klase u Bangkoku, igrao sam fudbal sa lokalnim momcima. Velika betonska površina sa malim fudbalskim i odbojkaškim terenom bila je odmah iza pijace, okružena improvizovanim radnjama, uličnim tattoo salonom koji je vrištao hepatitis i loše odluke. Momci su me rado uključivali u igru, verovatno samo zato što sam stranac, jer definitivno nisam bio u najboljoj formi pa me nisu birali zbog sigurne pobede.
Oni sa majicama protiv onih bez. Znojavo, haotično, veličanstveno. Pobeđeni tim časti pobednike pivom.
Dok smo sedeli oko gajbe Leo piva, pojavila se žena jednog od momaka (koji se zove “momak”, odnosno Boy) sa plastičnom kesom u ruci, nudeći prženu piletinu. Slučajno sam zgrabio pileću nogicu koju sam vešto sakrio iza leđa i kasnije dao jednom uličnom psu.
Iz bara odmah preko puta pijace čula se muzika uživo. Pesme su bile iste iz noći u noć. Jedna od njih — Hello Mama (Zdravo, mama) benda Taitosmith — uvek bi se svirala, i ceo bar bi urlikao refren. Nisam tada razumeo sve stihove, ali ton pesme me pogodio. Klinac koji kaže majci da je dobro, iako zvuči kao laž. Kasnije sam je potražio, preslušao i preveo.
U nekom trenutku noći Boyova žena mi je priznala:
— On svakog petka uveče nestane na nekoliko sati. Kaže da igra fudbal, ali ja znam da zapravo ide na ab ob nuad. — napravila je univerzalni gest masaže, prstima na ramenu, spuštajući ruke na grudi, pa ih zatim trgnula u vazduh i raširila kao vatromet. Svi su se smejali, uključujući i njenog muža.
Ab ob nuad. Bukvalno: kupanje i masaža. U stvarnosti: ogromni hotelski kompleksi sa tematskim sobama, ogledalima od poda do plafona i karaoke mašinama. Devojke biraš iza staklenog zida, sa brojem zakačenim za donji veš. Samo pokažeš broj prstima i ona je tvoja na sat ili dva da se… opustiš. Tako sam bar čuo, nikad nisam bio.
Nikoga to tamo naročito ne sablažnjava. To nije “seks industrija”, to je samo još jedan petak.
Čak i moji gej prijatelji u monogamnim vezama s vremena na vreme bi skrolovali kroz LINE poruke masera, poslate im kao modni katalozi. Svaki sa statistikama: godine, ten kože, nivo energije, veličina alatke. Tinder susreće Amazon. Dodaj u korpu. Isporuka iste večeri. Kad izaberu, rezervišu termin, a posle uz bubble tea mi govore da to nije varanje.
— To je kao da ideš u teretanu — rekao je moj prijatelj.
— Za dušu?
— Za zadnju ložu — nasmejao se.
Postoji nešto vrtoglavo u toj normalizaciji svega. Barem za moju istočnoevropsku glavu. Saloni za masažu koji su zapravo bordeli, karaoke lounge-i sa “hostesama” koje mogu da te prate na piće (ili više), aplikacije gde filtriraš momke po trbušnjacima ili "broju" očnih kapaka. (Neki Azijati opsednuti su idejom duplih kapaka, u želji da izgledaju zapadnjačkije i “belje”).
A onda, jedne noći, otišao sam malo dalje.
Bio sam odmah pored Velike palate, ali noću. Okruženje je bilo sasvim drugačije. Pusto, bez turista, veoma mračno. Čak ni tuk-tukovi ne prolaze tu posle ponoći. Vazduh težak kao i uvek, specifičan miris grada u nosu. Pored puta, s druge strane kanala, mogao sam da vidim ljude kako čekaju. Žene, muškarce, tinejdžere i možda i mlađe. Automobili bi usporavali, spuštala bi se stakla, neko bi ušao. Opet tišina.
Stajao sam preko puta kanala. Nisam bio siguran šta radim ni šta tražim. Kasnije te noći, u jednoj sporednoj ulici seo sam da jedem som tum, moju omiljenu salatu od papaje sa uličnog štanda. Pored mene je sedela žena koja je izgledala prazno i umorno. Pušila je cigaretu. Haljina joj je bila uska, ali ne baš lepa. Čak malo odrpana. Rekla mi je da sam zgodan, što je bila očigledna laž, pa sam shvatio da je to samo deo posla. Rekao sam joj da nisam zainteresovan, ali me je ubedila da sednemo i popijemo pivo zajedno. Pa dobro, nije bilo teško, nikad ne kažem ne hladnom pivu.
Mešali smo njen zarđali engleski sa mojim još gorim tajlandskim. Zvala se Nim. Bila je iz Isaana, najsiromašnijeg regiona Tajlanda. Njeni roditelji, nepismeni uzgajivači pirinča. Došla je u Bangkok da potraži bolji život i mogućnost da im finansijski pomogne.
Izgledala je kao devojka iz Hello Mama spota. Isti umorni osmeh. Isti jeftini karmin. U pesmi, devojka takođe napušta svoje selo da bi pomogla porodici — završi u Bangkoku, završi prodajući sebe. Ali i dalje zove mamu i kaže: “Dobro sam.” Šalje novac. I sve uz osmeh.
Nim je zapalila još jednu cigaretu i rekla, skoro kao poentu vica:
— Znaš, ja želim da budem katanyu (กตัญญู).
Katanyu je, u suštini, dobro dete, ono koje čini roditelje ponosnim. Koje šalje novac kući jer roditelji uvek mogu da računaju na njega. Ona se žrtvuje da bi oni preživeli, nikad ne otkrivajući šta zaista radi. Uvek sam se pitao da li je ta kultura nastala zbog toga što Tajland nema penzioni sistem. Pesma ponavlja: “Lug sabai dee” — “tvoje dete je dobro. Dobro sam”.
— Moji roditelji su mi dali sve i sada je red na mene da im vratim, pre nego što bude kasno. Želim da budu ponosni na mene. Zato sam ovde, prodajem svoju pizdu — rekla je i nasmejala se.
Pitao sam je da li voli Bangkok. Zastala je kao da sam je pitao da li voli gravitaciju.
— Bangkok je kao muž koji te bije. Ne voliš ga, ali ostaješ… Dok ne odeš. Ne zove se ovo mesto uzalud “Grad Anđela”.
Samo se nasmejala i predložila da popijemo još jedno pivo.
Pitao sam je o čemu sanja.
— Moj san? Jednostavan. Da budem bogata, da mogu da priuštim kuću roditeljima. Da ne prokišnjava tokom kišne sezone. Sa frižiderom i klimom — a onda je dodala — bi li mi kupio avionsku kartu da posetim porodicu?
Nekoliko dana kasnije, stalno sam razmišljao o onome što je Nim rekla — o tome da bude dobro dete, o tome da ne kaže istinu. O svemu što radimo da bismo se osećali čisti.
Otišao sam sa prijateljem u budistički hram pored reke Čao Praja. Bio je već vreo jutarnji dan. U vlažnom vazduhu osećao se miris zapaljenih štapića. Primetio sam nešto zanimljivo. Ljudi su plaćali monasima da oslobode ptice iz kaveza, kao i da kupe ribe u plastičnim kesama i puste ih u reku, da im daju drugu šansu. Sve to, rekli su mi, donosi dobru karmu. Moj prijatelj Bank (što znači banka), koji ponekad ide u specijalne masažne salone, uradio je isto:
— Hajde da pustimo ove ribe i nahranimo ih pre nego što krenemo — rekao je.
Na trenutak mi se učinilo da je to lep gest, ali nekoliko minuta kasnije sam shvatio. Ptice, kad ih puste, nisu letele daleko. Samo iznad nas, u krošnje. Neke su se čak odmah vratile. Monasi bi ih samo čekali, ponovo hvatali i prodavali sledećem tragaču za dobrom karmom. Isto sa ribama: puštene, pa ponovo uhvaćene mrežom i prodate opet u kesama.
Kupi, pusti, ponovi. Karma u zamenu za novac.
Ptice zapravo nisu bile slobodne. Ni sinovi i kćeri. A oni koji posećuju bordele, misle da mogu da kupe malo dobre karme za 100 bata.
Život Nim nije toliko drugačiji. Prodaje sebe na neko vreme. Kupuje ventilator. Šalje novac kući. Nada se boljoj karmi. Pa opet bude uhvaćena u mrežu.
Karma, kao i sve ostalo na Tajlandu, ima cenu. Možda je to sistem u kojem svi pristaju da igraju.
Kao i tattoo salon pored fudbalskog igrališta. Svake noći neko se tetovirao. Znaš da nije čisto, znaš da nije pametno, ali je tu blizu. Otvoreno. Lako. I svi to rade, čak i ako crteži ispadaju ružno.
Puštamo ribu, pa jedemo pečenu za ručak. Oslobodimo pticu, pa okivamo naše ćerke krivicom. Karma se okreće kao ventilator u bangkoškom stanu. Kruži i nikad ne staje.
Te noći ponovo sam čuo “Hello Mama” u lokalnom baru.
“Zdravo, Mama. Dobro sam”.
I na trenutak sam se zapitao koliko kćeri i sinova šapuće istu laž. 
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
