Foto: Mylène Larnaud
Znate li zašto se u Japanu smatra neumesnim darovanje cveta kamelije onima koji se oporavljaju od bolesti? Kako su krabe postale samuraji? Šta, prema legendi, treba uraditi ako naletite na antropomorfnog čoveka-kornjaču? Odgovor na poslednje pitanje je poklanjanje prepoznatljivog alkoholnog pića (drugim nazivom obeleženim i kao sake ili nihonshu) stvorenju, dok se ostali odgovori kriju u narednim redovima.
„Simbolika je jezik misterija“
Kao što je zapazio i Menli Palmer Hol, simbolika je jezik misterija. Svuda je oko nas, a ujedno i prevazilazi ograničenja svakidašnjeg jezika. U tom duhu, Japanci su pripisali sve do tada neobjašnjivo u prirodi stvorenjima koja su ovekovečena među knjigama koje govore o raznovrsnim mitskim bićima.
Animizam zauzima veliku ulogu u kreiranju mitskih narativa. Smatralo se da svaki objekat i prirodni fenomen zaposedaju natprirodna bića koja se svrstavaju u različite kategorije. Od malih stvorenja sastavljenih uz pomoć delova porcelana koja podsećaju na Džeka Hejlija u ulozi Limenog čoveka u filmu Čarobnjak iz Oza, preko enormnih životinja koje se pojavljuju u mangama (poput Omukade u kolekciji mangi renomiranog horor pisca Junji Ita), pa sve do bića koja kradu jastuke tokom noći i pojave žene koja se javlja kada čovek počini čin kukavičluka, japanske priče obiluju zanimljivim pripovedanjima koja su ostala između redova knjiga koje i dan-danas čitamo. Čak postoji i priča odgovarajuća frazi „i kamen bi zaplakao“ - ni manje ni više, kamen plače! Zabeleženo je i biće nalik ajkuli u ljudskoj formi koje ne plače suze, već dijamante. Reč je o stvorenju nazvanom Kōjin. Na nama je da ove priče istražimo.
Prateći logičku nit animizma, za sve objekte koji „dožive“ duboku starost i pređu svoj jubilej od jednog veka smatra se da se u njihovom okruženju, kao deo njih ili odvojeni entitet, od njih formiraju yōkai. Yōkai mogu biti benevolentni, pozitivno nastrojeni prema prema ljudima, ali i malignog tipa, a neretko se vezuju i za prirodne elemente i pojave, kao što su planine, šume, voda, vatra i slično. Za pretke i poštovane vođe naselja u prefekturama koji su već u poodmaklim godinama verovalo se da postaju duhovi na dobrom glasu. Međutim, oni koji nisu činili dobra dela nakon svog fizičkog nestanka i nisu uspeli da dođu do drugog sveta ostali su zarobljeni između svega natprirodnog i ljudskog. Ako duh izgubi poštovanje i naklonjenost ljudi koji ga slede, a ritual „umirivanja duhova“ (chinkon) prođe bezuspešno, ta bića se takođe pretvaraju u yōkai.
Priča o drvetu kamelije
Na jednoj od nekoliko planinskih staza, u daljini se nazirao obris dvoje trgovaca koji su, zaokupljeni pričom, krenuli na svoj uobičajeni put. Najednom se pred njima ukazalo drvo kamelije. Na njihovo iznenađenje, zatim se pojavila mlada žena koju do tada nisu opazili prilikom svoje šetnje. Ukočeni i zbunjeni, stajali su nasred puta, gledajući u njenom pravcu. Devojka je jednog trgovca pretvorila u pčelu, pa je svoj beg i utočište pronašla u drvetu kamelije. Pčela je nakon njenog iznenadnog nestanka sletela na cvet, koji je u roku od sekunde postao otrovan, a kao rezultat, pčela je sa sve cvetom pala na zemlju. Preostali izbezumljeni trgovac je u ruke uzeo i cvet i pčelu, obujmivši ih šakama. Svetilište i monasi nisu mogli da mu pomognu da svog prijatelja vrati u život, kada je rešio da pomoć potraži na svetom mestu.
Kamelija. Foto: Annette Meyer
Naravoučenije ove priče je da drvo kamelije zauzima posebno mesto u japanskoj kulturi, jer se na njega pre svega referiše kao na vesnika gubitka i smrti. Zato se obično cvet kamelije ne donosi pacijentima koji se oporavljaju u bolnicama, jer sa sobom nosi negativnu konotaciju.
Šume i japanska svetilišta
„Prvi put sam ga upoznala kada sam imala šest godina. Jednog toplog letnjeg dana, u šumi za koju legenda kaže da je dom mnogim duhovima i čudovištima, izgubila sam se. Trčala sam svuda, pokušavajući da pronađem izlaz, i brzo sam se umorila. Zbog straha i usamljenosti, počela sam da plačem, a onda… pojavio se on“.
Ovo je isečak jednog od svevremenih anime filmova, Unutar šume svitaca (Hotarubi no Mori e). Šestogodišnja Hotaru Takegawa posećuje svoju širu familiju svakog leta, ali se jednom prilikom izgubila u šumi. Već bez nade da će pronaći put nazad, počela je da plače. Međutim, iza drveta vidi mladića po imenu Gin, koji joj je pomogao da se vrati kući. Od tada pa nadalje, Hotaru bi stalno išla u šumu i susretala se sa mladićem koji joj je pomogao. Gin je šumski yōkai i ne sme da dodirne živo biće, a ako bi se to dogodilo, on bi nestao.
Šumski elementi i važnost istih može se videti u još jednom popularnom anime filmu, My Neighbor Totoro (Tonari no Totoro). Upadljiv detalj jeste momenat gde se porodica klanja drvetu. Razlog iza koga stoji ovakvo poštovanje jeste uverenost da se u unutrašnjosti svakog stabla, pogotovo onih starijih, nalazi natprirodno biće. Monasi i poklonici svetilišta stali su iza predanja da se na ovakvim mestima može preći u zemlju preminulih i uspostaviti komunikacija sa njima.
Totoro. Foto: Polina Andreeva
Šumarci su sa sobom nosili raznovrsne legende, poput jedne po kojoj posetiocu može da se učini da je čuo/la padanje stabla, a da uopšte nema fizičkih naznaka koje bi to potkrepile. Biće koje izaziva ovo priviđenje poznato je po svojoj neuračunljivosti, kao u priči gde je dete zavaralo stvorenje, ubedivši ga da zameni svoj nevidljivi ogrtač u zamenu za dečakov bambus za koji se šalio da poseduje svojstva dvogleda i pomoću njega vidi udaljene krajeve.
Legende u igricama
Već je spomenuto da priče ove vrste mogu da se pronađu u različitim digitalnim formatima i medijumima kroz praćenje popularne kulture. Između ostalog, tu su i igrice. Jedna takva je Danganronpa: Trigger Happy Havoc.
Ovu priču prate junaci primljeni na jedan od najprestižnijih fakulteta u državi, na samom vrhu svake rang-liste. Sve se menja kada glavni junak biva zarobljen u prostorijama institucije, zajedno sa ostalim studentima i studentkinjama. U igrici se pojavljuje i Monokuma, koji vodi akademiju o kojoj je reč. Može se spekulisati da je avatar Monokume nastao po uzoru na priču o Onikumi, mitskom medvedu koji je poznat po svojoj snazi.
Legenda pripoveda kako je grupa stanovnika jednog sela odlučila da protera Onikumu, jer im je činio velike gubitke otimanjem domaćih životinja. Ispred njegove pećine, postavljen je mamac. Meštanima je pošlo za rukom da ga ulove. Kad su ga doneli u selo, stavljen je na pod jedne od kuća. Onikuma je zauzeo čitavu površinu ogromne prostorije u kojoj je bio smešten.
Krabe i samuraji
Kako je ljudska intervencija dovela do evolucionarnog nastanka Heikegani krabe? Kakva veza postoji između kraba i samuraja? Gledajući ih iz ptičje perspektive, ove krabe imaju čudnovatu šaru koja ih odvaja od ostalih i automatski izaziva poštovanje kod Japanaca koji su upoznati sa ovom pričom.
Pre više od hiljadu godina, Japanom je vladao Kamino Saga. Kako su vladari u prošlosti imali više dece, Kamino je imao ukupno 50 naslednika. Upravo zbog njihove brojnosti, nešto više od polovine njih je moralo da spusti svoj rang i zadovolji se regularnim položajem plemstva. Vladareva deca koja su „spala“ na plemićki rang i njihovi potomci razdelili su se u dva samurajska klana – Taira i Minamoto.
Klanovi su se borili između sebe za položaj i moć, a kulminacija animoziteta pretvorila se u veliku bitku, gde je izgubljeno mnogo života. Preostale jedinice Taira samuraja su, zajedno sa budućim vladarem koji je tada još uvek bio dete, oduzele sebi život skakanjem u more.
Posle ovog nemilog događaja, sujeverni ribari blizu mora su selektivno gledali kakve krabe puštaju u more posle ulova, a koje su završavale na njihovom tanjiru. One krabe koje bi imale šare slične samurajskom licu bile bi pošteđene, jer se verovalo da predstavljaju reinkarnaciju samuraja koji su se davno bacili u more. One koje nisu, završavale bi na stolovima kao jelo za ribare i njihove porodice.
Samuraj-kraba, heikeopsis japonica
Posle više stotina godina ovakvog ponašanja, krabe su evoluirale tako da podsećaju na samurajske crte lica, jer je to za njih značilo da će preživeti u lancu ishrane. Zato danas imamo Heikegani krabe, nastale kao rezultat sujeverja japanskih ribara.
Kini panda, japanskom gradu Chikugo – Hainu
Hainu. Foto: Alexa
SAD imaju beloglavog orla kao svoju nacionalnu životinju, koja predstavlja slobodu. U Kini je to panda, dok se za Australiju vezuje kengur. U omanjem gradu Chikugo u Fukoka prefekturi, simbol mesta nije bilo kakva životinja, već jedan yōkai: krilati pas, Hainu. Više statua smeštenih u ovom gradu služe kao dokaz da Japan doživljava svoju tradiciju ozbiljno. Čak i u današnjici, japanska mitologija smatra se jednom od najintrigantnijih i najbogatijih svedočenja o njihovoj prošlosti i kulturi. 
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
