Jedno priličko mučnjenje

Katići su varošica od par desetina kuća, na nešto preko hiljadu metara nadmorske visine. Gotovo sve kuće su klepane, pokrivene tankim pločama od sivog kamena koji se koristi i za klepanje, tj. oštrenje noževa, pa se krovovi presijavaju na jakom suncu, koje nas je, zasada, služilo.

Belim putem, koji krivuda preko bregovitih livada i spušta se u duboku dolinu, zaputismo se ka selu Brezovo, u kome se nalazi stara crkva Sv. Nikole, u narodu poznatija kao Bela, zadužbina despota Stefana Lazarevića.

Skrivena u senovitoj udolini pokraj izvorišta reke Grabovice, crkva je uspela da preživi poslednjih šest vekova bez većih oštećenja, pa je tako i originalni živopis gotovo u potpunosti sačuvan. U dvorištu se nalazi nekoliko starih grobova i među njima jedna satelitska antena, živahan šareni pas, kokoške, i starija gospođa koja nas je počastila vodom, šećerom i razgovorom.
- Koja je ono ptica, što kruži gore?
- Ono? To vam je or'o. Sve on vidi sada, šta radimo.
- Jel često tu?
- Ih... znamo se mi... baš mi juče odn'o kokoš... nekad dođe tu, sedne na vr' one tamo jelke i gleda, gleda... i niko mu niš' ne može.

Ceo ivanjički kraj poznat je po krompiru i malinama. Strme njive krompira i dugački malinjaci protežu se gotovo do samog vrha planine.

Zadesili smo se tamo u vreme setve, pa su sela od ranog jutra bila na nogama, radeći zemlju - ponekad snagom svojih ruku, a ponekad uz svesrdnu pomoć svojih konjskih prijatelja.