Lazar

I ja sam prvo hteo u Uzbekistan. Dugo sam se lomio, ali presudilo je kada mi je drugarica, koja živi u Taškentu, rekla da u julu i avgustu izlazi na ulicu samo kad baš mora. Uvek mi nekako izmakne taj Uzbekistan. Pre par godina sam isto hteo tamo, pa na kraju otišao u Iran. Uzbekistan je, da tako kažem, glavna zemlja centralne Azije, u smislu da ima ubedljivo najviše stanovnika (skoro 40 miliona), najdužu istoriju, kulturu, stare gradove itd. Zato sam se kolebao oko Kazahstana, jer sam mislio da će to biti nešto slično kao Balkan, tj. da planine, kanjone, reke i sl. isto tako mogu i ovde da obilazim (što često i radim). Ali zapravo je mnogo drugačije (mada u nekim, zelenijim delovima imaš utisak da si u Vojvodini ili dolini Morave). Za vreme Sovjetskog Saveza, sve je to pretvoreno u muzeje, a posle raspada je vraćeno u pređašnje stanje, kao džamije, medrese i sl. Zanimljivo je da su u vreme SSSR-a svi ti objekti veoma pažljivo restaurirani kao spomenici kulture, i zato su danas tako dobro očuvani. Mislim da Uzbekistanci ta mesta danas ne doživljavaju primarno kao turistički money-maker (mada sigurno ima i toga), nego kao centralne simbole nacionalnog identiteta. Kazahstan nema takve stvari, pa zato grade nove nacionalne simbole (toranj Baiterek u Astani simboliše čarobni jablan iz kazaških bajki, tržni centar Khan Shatyr izgleda kao ogroman nomadski šator itd). Većina ljudi sa kojima sam razgovarao, ne samo u Kazahstanu nego i u Rusiji i drugim postsovjetskim državama, doživljava Sovjetski Savez kao nešto pozitivno. Možda zato što većina ne pamti Staljinovo vreme, nego period između 1960. i 1990. Slično kao sa Jugoslavijom, mnogi su počeli da žale za njom tek kada su videli šta je došlo posle. Kao što smo mislili da je soc-realizam grozan dok nismo videli ono što je izgrađeno u Srbiji nakon 1991.

Evo svežeg iskustva nakon 15 dana u Kazahstanu. Leteo sam iz Beograda za Astanu (direkt), vratio se iz Almatija za Beograd (presedanje u Istanbulu). Astana ima dva dela, podeljena rekom. Stari deo je u sovjetskom fazonu, široke ulice, mnogo drveća, stambene zgrade, ima zanimljivih mozaika po fasadama itd, generalno prijatno za šetnju. Deo pored reke je posebno lep i uveče bude gomila ljudi koji tamo šetaju. U tom delu su i manje-više svi normalni restorani i sve ostalo. Sa druge strane reke je novi deo, koji je ogroman i prilično prazan, u smislu da tamo malo ko živi. Tamo su sve one arhitektonske bizarije koje youtuberi uporno snimaju, ali sem toga nema ništa posebno. Zanimljivo je i to za videti, kako vladajuća klasa jedne mlade države pokušava da projektuje nacionalni identitet kroz arhitekturu. Odatle smo avionom išli za Almati, jer mi se nije dalo da provedem 17 sati u vozu (a i već sam bio u tom vozu pre milion godina). Let traje nešto manje od dva sata, karta je oko pedeset evra. Almati me je prijatno iznenadio. To je najveći grad u Kazahstanu (nešto veći od Beograda po broju stanovnika), i jedan od najlepših gradova koje sam video bilo gde. Široki bulevari, zgrade uglavnom do pet-šest spratova, i ogromno drveće svuda (na nekim bulevarima sam izbrojao i pet paralelnih drvoreda). Ceo širi centar je takav, veoma prostran i neverovatno zelen. Ulice su čiste i uredne. Blokovi stambenih zgrada uglavnom idu u kvadrat ili pravougaonik, a unutar tog pravougaonika su klupe, izgrališta za decu, sprave za vežbanje i, takođe, ogromno drveće, mnogo žbunja, trave, cveća itd. Zapravo ceo grad ima vajb kao da šetaš nekim velikim parkom. U Almatiju smo iznajmili auto za 50 evra dan. Benzin je smešno jeftin, nešto tipa 65 dinara litra, putarine isto nešto sitno. Autoputevi su dobri, makar tamo gde smo mi išli, ali da bi se stiglo do zanimljivih stvari treba ići i kolskim putevima koji su često jezivi. Sve vreme sam brinuo da ćemo se zaglaviti usred ničega ili uništiti auto. Kad kažem usred ničega, mislim na mesta gde za ceo dan ne vidiš nijedno vozilo niti ljudsko biće. Prosečna brzina kretanja tim putevima je 30 km/h, a često mora da se vozi i 15 km/h. Bila je velika greška što nismo iznajmili džip, ali na kraju je sve ispalo dobro. Svi automobili koji se iznajmljuju su sa automatskim menjačem. Napravili smo krug otprilike oko jezera Kapčagaj, oko 1500 km. Almati - Charyn Canyon - Chundzha - Altyn Emel National Park - Konaev - Kotirbulak (na planini Tian Shan) - Almati. Manje-više svi sa kojima smo komunicirali govorili su dobar ruski, čak i u malim mestima, što je za mene bilo iznenađenje. Tipa usred neke pustare dečak prodaje lubenice pored puta, i zna ruski. Ili prodavci na pijaci u provincijskom gradiću. Ili prodavačica u prodavnici u selu koje nema više od stotinak stanovnika. Na ulicama se čuje čas ruski, čas kazaški. Mnogi Kazasi odrasli su sa ruskim kao prvim jezikom. Pretpostavljam da u ruralnim krajevima ima ljudi koji govore samo kazaški, ali mi ih nismo sreli. Ne znam kakva je situacija sa engleskim. Smeštaj je generalno skup. Najjeftiniju dvokrevetnu sobu smo platili 20 evra, i to je bio prastari sovjetski hotel u stanju raspadanja, u malom mestu. Možda smo jednom ili dvaput našli nešto za 30, ali ogromna većina smeštaja bila je 40 evra ili više. Ima i jeftinije, ali onda je soba od pet kvadratnih metara, nema prozor, kupatilo je zajedničko itd. Kazahstan je većinski muslimanska zemlja, ali to je najmekši islam koji sam dosad video. Mislim da sam u Astani video ukupno dve ili tri džamije, u Almatiju isto tako. Ezan je tih i čuješ ga samo ako si blizu džamije, ali nema onoga da trešti ceo grad i da te istrese iz kreveta svako jutro, kao u Turskoj. Generalno se stiče utisak da nisu posebno religiozni. Ako poredimo sa Srbijom, Novi Sad ima mnogo više crkava nego što kazaški grad iste veličine ima džamija. Bar duplo više, ako ne i triput. Takođe nisam primetio ni da se svuda agresivno grade nove džamije kao što se kod nas agresivno grade crkve. Na ulicama, bez obzira da li su u pitanju veći ili manji gradovi, teško je oteti se utisku da si u Evropi. Svi su obučeni moderno, nema uličnih prodavaca hrane i drangulija, nema onog orijentalnog šarenila, vreve i buke (ali ima mnogo "hipsterskih" kafića). Ako je neko obučen tradicionalno, ili ako je žena pokrivenog lica, to su najčešće Uzbeci ili Tadžici. Kao vozači su disciplinovani, i mada je Almati veći od Beograda, vožnja je više kao u Novom Sadu. Nisam primetio trubljenje, turiranje, nervozu u saobraćaju, poštuju se ograničenja brzine, staje se na pešačkim prelazima itd. Pušenje je zabranjeno svuda u zatvorenom, ali nije popularno ni na otvorenom. Za petnaest dana sam svega par puta video da neko puši, što me je iznenadilo s obzirom na to kakva je situacija u Rusiji. Vidim da su u Kazahstanu pušači petina stanovništva, dok su u Srbiji trećina (mada se ponašaju kao da su većina). Takođe nisam viđao ni pijane ljude kako se uveče teturaju po ulicama, što je nešto što veoma živo pamtim iz Mongolije. Od svega viđenog, meni se najviše dopao sam Almati, jer je kao stvoren za pešačko istraživanje. Totalno je “walkable”, u stilu velikih evropskih gradova, ali mnogo zeleniji. Iskopao sam sajt Monumental Almaty na kome postoji mapa sovjetskih umetničkih dela (mozaici, reljefi, murali, spomenici itd), koja se može otvoriti u Google Maps, pa smo to obilazili. Odmah pored grada su ogromne planine, deo planinskog lanca Tjen Šan, koje su super za planinarenje (najviši vrhovi idu i do 5.000 metara), pa smo i tamo proveli par dana. Njihov “uber” je ruski Yandex, poziva se preko aplikacije, i veoma je jeftin. SIM karticu smo uzeli na aerodromu, oko 10 evra za mesec dana, neograničen internet. Verujem da bi bez automobila bilo teško (verovatno i nemoguće) obići mnoga zanimljiva mesta. Samo, ponavljam, džip bi bio mnogo bolja ideja. Meni je najbolji deo bio kad iz auta vidiš u daljini nešto zanimljivo, pa skreneš sa puta da pogledaš šta je to. Tipa interesantni oblici reljefa, stene, kanjoni, brda, doline, reke, peščane dine itd. Ono što u Kazahstanu ne treba očekivati je stara urbana kultura. Najveći deo starih gradova-oaza na Putu svile nalazi se u Uzbekistanu (Samarkand, Buhara, Kiva), ponešto i u Kini i drugim zemljama. Kazahstan je bio zemlja nomada, koji nisu gradili bog zna šta, i dok ih Rusi nisu osvojili nisu ni imali gradove. Druga stvar koju ne treba očekivati su nomadi - taj način života je temeljno iskorenjen za vreme Sovjetskog Saveza. Za kraj, jedan caveat: ja sam video jedan veoma mali deo zemlje. Po površini, to nije ni 5% (mada tu živi skoro 50% stanovništva). Poređenja radi, u Kazakhstan bi se moglo smestiti 35 Srbija. Deo oko Kaspijskog mora i Uzbekistana deluje jako zanimljivo (pogledati npr. Mangystau na Google Images), ali julske temperature su tamo 45+, a let u jednom smeru Almati-Aktau traje tri i po sata. Altajski deo (istok) takođe deluje zanimljivo, kao i okolina jezera Balhaš (koje je po površini veće od Crne Gore). Ima tu još mnogo toga što bi vredelo istražiti na nekim dužim road-tripovima. Pre puta sam pročitao knjigu Central Asia: A New History from the Imperial Conquests to the Present (autor Adeeb Khalid) i odlična je, mnogo mi je pomogla da shvatim kulturni i istorijski kontekst cele srednje Azije i dodatno me je zainteresovala za taj deo sveta.

Ja sam spavao u geru/jurti kod neke porodice koju sam upoznao u autobusu za Terež, tj upoznao sam dedu. Zapravo su tu živeli deda i baba, jedan sin tinejdžer, i unuci. Svi ostali su bili u Rusiji gde su radili neke sezonske poslove. Bio je jul ili avgust, ali morala je da se loži vatra u jurti jer je bilo ledeno. Jedne noći me je probudila glasna muzika, i ispostavilo se da je komšijska porodica, koja je živela koji kilometar dalje, pravila žurku. Mislim da je to najviše doprinelo razbijanju moje fantazije o nomadskom životu. Sećam se da sam se zapitao kuda čovek treba da ode da bi pobegao od toga. Nije bilo nikakvog naseljenog mesta u blizini, nije bilo čak ni puteva, od autobuske stanice do kampa smo išli konjima jer nije bilo drugog načina. Znači totalna vukojebina, i onda te probudi mongolski tehno u tri ujutru.

Ja sam svaki put dobio bez primanja, samo na osnovu stanja na računu. Tražio sam izvod iz banke gde piše koliko para imam na računu, i još sam u banci tražio da udare pečat na taj papir. Onda sam to fotkao i poslao u okviru aplikacije za vizu. Mada realno mogao sam isto tako i fotošopirati, ne mogu oni da provere koliko ja imam para u banci...

Hvala na detaljnom odgovoru. S obzirom da ne volim da me neko vodi, da ne pominjem zlatiborizaciju, današnja Mongolija možda nije za mene. Sa druge strane, sigurno se dosta toga može obići i samostalno (naravno bez konja). Kada sam ja tamo bio, oba puta, većina ljudi je dobro govorila ruski, pa nije bilo potrebe za prevodiocima. Generacije koje su u međuvremenu stasale ga verovatno ne govore.

Super zvuči. Hvala ti na ovim informacijama. Očekivao sam da je zapadni deo Mongolije mnogo zeleniji, ali vidim po tvojim fotkama da je zapravo dosta suvo. Na satelitskom snimku vidim da su zeleni delovi nekako ostali baš sa druge strane granice, u Kazahstanu i Rusiji, dok su Mongoli dobili uglavnom pustare (osim ono malo na severu). Bio sam u nacionalnom paru Terež davne 2003. godine, a u Mongoliji ponovo i 2007. Verujem da se mnogo promenilo u međuvremenu. Kada sam ja bio, bila je prava retkost sresti turistu čak i u samom Ulan Batoru. Uvek sam bio tu negde duž železničke pruge, nisam istraživao zapad. U Terežu je tad svaka porodica imala gomilu konja koji su lunjali oko jurti, pa su te, kao gosta, puštali da ih jašeš okolo i nisu to ništa naplaćivali. Zanima me, kod iznajmljivanja konja, da li istovremeno "iznajmiš" i vodiča koji ti pomaže oko brige o konjima? Verujem da tu ima dosta detalja oko pojenja, hranjenja, stavljanja i skidanja opreme itd o kojima prosečan turista ništa ne zna. Takođe me zanima i koliko košta tako nešto.

Last month, Thailand, famed for its hospitality, drew a line in the sand. The government announced it would tighten visa rules, cutting the length of visa-free stays for visitors from more than 90 countries from 60 days, replacing this with a new allowance of up to 30 days in most cases. It is unclear when the new rules will come into effect. The changes have been welcomed by many in Thailand, fed up by a constant stream of news about misbehaving tourists, including reports of visitors refusing to pay restaurant bills, viral clips of drinkers brawling in the streets and foreign couples deported for reportedly having sex in a tuktuk. https://www.theguardian.com/weather/2026/jun/02/thailand-tourism-stricter-visas

Koristi li neko i dalje Couchsurfing? Ja sam i dalje tamo, mada nisam nešto posebno aktivan, ali dođe mi par ljudi godišnje. Upravo je temeljno redizajniran (i sajt, i app), pa su nakon više stotina hejt komentara na instagramu obrisali i isključili komentare. Neko se ovde potrudio da popiše šta sve ne valja: https://www.reddit.com/r/couchsurfing/comments/1t79vz4/new_couchsurfing_redesign_list_of_bugs_ux_issues/ Ljudi se uglavnom žale da je platforma "tinderizovana", tj da sada jako podseća na dejting app. Evo par stvari koje su meni zasmetale: 1) Više nema filtera za pretragu po tome kada se neko poslednji put logovao. Na primer, Novi Sad sada ima "41,000 active hosts", iako u stvarnosti (ako se dobro sećam) nema ni stotinak ljudi koji su se logovali u poslednjih godinu dana. 2) Sklonili su "last login date" i sa profila, pa je nemoguće videti kada se neko poslednji put logovao. S obzirom da je ogromna većina profila odavno "mrtva", sve su šanse da pišete nekome ko već 10+ godina ne koristi platformu. 3) Sklonili su "reply rate". 4) Dramatično su skratili limit za broj reči u opisu profila, kao i za broj reči u CS requests ili porukama. 5) I najgore od svega, godine sada pišu po decenijama, pa ja, koji imam 45 godina, sada imam Age: 45 to 55 😅

Uveden direktan let Beograd-Baku. Koliko vidim, povratna kreće od oko 300 evra. Air Serbia inaugurated flights between Belgrade and Baku on Sunday, marking the first time the two capitals have been linked with a scheduled air service. It is the second of ten new routes to be introduced by the airline this year. The inaugural flight from Belgrade had roughly 125 passengers on board, or a load factor of 87%, while the return service from Baku was full. Commenting on the new route, Air Serbia’s CEO, Jiri Marek, said, “By introducing a direct service between Belgrade and Baku, Air Serbia is not only expanding its network of destinations, but also establishing another key bridge in the strategic partnership between Serbia and Azerbaijan. Izvor: https://www.exyuaviation.com/2026/05/photos-air-serbia-touches-down-in.html

Prenosim post sa FB grupe "Udruženje ljubitelja železnice", gde ima mnogo mašinovođa i drugih železničkih radnika: "Posle dva iskliznuća voza, jedan na pruzi Horgoš-granica, a drugi na pruzi Beograd-Subotica i jedan pogrešno usmeren voz na pruzi Beograd-Bar nameće se pitanje koji je pravi razlog za ove incidentne pojave. Prvo sam čuo da je navodno kriv ljudski faktor, odnosno greška mašinovođe. A onda je saobraćajni inženjer Dragomir Lukić negirao saopštenje Infrastruktura Železnice da je kriv mašinovođa, jer, kako ističe, problem je bio u sistemu. https://n1info.rs/.../saobracajni-inzenjer-o.../.... Posle toga čuo sam još jedno objašnjenje profesora Fakulteta tehničkih nauka, Univerziteta u Novom Sadu, stručnjaka za železnice, Stanislava Jovanovića. www.youtube.com/watch?v=LI1TdybvuP4 On je pomenuo i ono na šta je ukazao bivši v.d. direktora Infrastrukture železnice Srbije, Vladimir Maksimović. Još 6. marta 2025 poslao je dopis Projekt birou Utiber, koji je angažovan za nadzor brze pruge od stanice Prokop u Beogradu do Novog Sada. U njemu novi v. d. direktora Infrastrukture navodi da bi Utiber trebalo da naloži izvođačima radova da otklone sve uočene nedostataka koji su taksativno pobrojani na čak 135 strana u posebnom prilogu. Za neke od nedostataka doslovno piše: "Potrebno ih je hitno ukloniti, jer ugrožavaju živote putnika". Oba dokumenta prosleđena su i Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. - O odnosu nadzora i izvođača prema pruzi, za koju je vlast tvrdila da će njome vozovi da tutnje 200 na sat, dovoljno rečito govore i navodi da se u Centru za upravljanje u Topčideru i u postrojenjima u Zemunu, Staroj Pazovi i Batajnici niko nije pojavio da otkloni uočene nedostatke - navodi Radar. Dodaje se da u prilogu koji niko potpisao, niti je pečatiran piše "Samo izlaze komisije, konstatuju činjenično stanje i ništa se ne dešava". U tom dokumentu navodi se i da su prilikom redovnog obilaska "uočeni nedostaci na monoblok livenim manganskim srcima skretnica, koji mogu uticati na bezbedno odvijanje železničkog saobraćaja", a sve to potkrepljeno je i fotografijama oštećenih skretnica, kojima je posvećeno celo poglavlje. 🤨 Da li uvek i za sve treba optužiti mašinovođe zaključite sami!" Radar: Brojni nedostaci na pruzi od Beograda do Novog SadaRadar: Brojni nedostaci na pruzi od Beograda do Novog Sada

Going to Europe this summer? Prepare for a long queueAs the continent completes its rollout of a new biometric entry system for non-EU residents, many destinations are bracing for long airport queues. Here's how to avoid the worst of it.

Pokvaren ekran još ajd nekako, ali tih 12 sati sedenja u mraku mi je baš teško palo, posebno jer je bio dan i nije mi se spavalo. Mislim da postoji razlog što avion ima prozore. Obično nemam problem sa klaustofobijom ali ovaj put mi je baš smetalo.

Misliš kao kad neko pogleda film Karate kid, upiše se na karate, suprotstavi se bully-ju u školi i dobije batine? Šalu na stranu, razumem šta te trigeruje. Ali mislim da je dosad većina ljudi naučila da ne veruje onome što vidi na internetu. Ako nije, naučiće, i platiće tu školu - kao što se svaka škola plaća. Mislim da većina nas sa ovog foruma ne prati travel influensere, ali lično nemam ništa protiv. Live and let live. Ako bismo krenuli da pišemo o svemu što smatramo da je glupo, ne bi nam bio dovoljan ostatak života da sve napišemo :/

Došao letom Air Serbia Šangaj-Beograd. Let je bio na vreme i sve je bilo okej. Osim što je bilo nekih čudnih momenata. Naterali su sve putnike da spuste one roletnice na prozorima i nisu nikome dopuštali da ih podigne tokom celog puta, iako je let bio u 9:45 ujutru. Nekoliko ljudi se žalilo ali im je rečeno da "ljudi spavaju" i zato ne smeju da se podižu roletne. I svetla su bila ugašena sve vreme (osim za vreme obroka). Meni je bilo malo klaustrofobično da presedim 12 sati u mraku, na letu koji nije noćni let. Većina ljudi nije spavala, nego su sedeli u mraku. Hrana loša. Čim smo poleteli dali su nam ručak, prilično mali. Za preostalih 11 sati dobili smo jedan sendvič. Srećom predvideo sam to pa sam poneo svoju hranu. Entertainment sistem nije radio na velikom broju sedišta. Ne mogu reći da li je bilo 30% ili 50% ili koliko, ali primetio sam da na mnogim sedištima ne radi. Ni na mom nije radio, ni onima levo i desno od mene, a kad sam prošetao video sam da i mnogim drugima ne radi. Srećom i za to sam se pripremio, imao sam par filmova na laptopu. Inače bih verovatno poludeo sedeći 12 sati u mraku. Većina putnika su bili Kinezi, radnička klasa, pretpostavljam radnici u fabrikama i na infrastrukturnim projektima u Srbiji. Mislim da je mnogima bilo prvi put u avionu, pa se niko nije žalio ni na šta. Stjuardese su bile okej, ali nisam video da su se ijednom nasmejale. Delovale su kao da nisu baš srećne što moraju da rade taj posao, dakle standardan srpski nivo usluge sa nadrndanom facom. U svakom slučaju, puno znači moći sleteti u Beograd, da ne moraš da se njakaš sa Budimpeštom i čekaš 4 ili 5 sati na kombi prevoznike, kao što sam par puta radio. Ali mislim da bih radije išao sa nekim drugim pa presedao u Dubaiju ili Abu Dabiju (što trenutno, naravno, nije moguće) nego ponovo išao direktnim letom sa Air Srbijom.

Možeš to posmatrati kao da gledaš film ili američko rvanje. Znaš da je režirano, znaš da je gluma, ali ipak gledaš jer je zabavno, zanimljivo, ili jednostavno da ubiješ vreme dok stojiš u busu i ideš na posao. A onda se završi, staviš telefon u džep i nastaviš sa svojim životom.