jutro na gori maslinovoj, veče velicijeh indija

[Haralampije]

Druga nagrada na konkursu Spasimo putopis 2021 otkrovenje ja dugi nos, negromant od velicijeh indija, nazivam dobar dan, mirnu noć i pritilo godište svitlijem, uzmnožnijem bolonjskom vlastelom, a pozdravljam ovi stari puk: ljudi-žene, stare-mlade, velike i male, puk s kime mir stanom stoja a rat izdaleka gleda, rat poguba ljucke  naravi. stanje u bolonji možete biti sve. najviše se, međutim, proživi, ubeđen sam, kad se biva niko i ništa. ali ne niko i ništa kao veliki korto malteze – jedno famozno ništa puno mletačke krvi. ili, ako hoćete, hrist, koji je navodno niko i ništa, a zapravo je sve i svja. svašta se po bolonji priča: crni hrist, hrist ljubitelj pola svoga, hrist-žena. ko će ga znati. postoji u bolonji i – da ga tako nazovemo – hrist flaner, ulični hodač, onaj koji je upisan u urbano jezgro bolonje, koji je krenuo na poslednje vaznesenje, pa usput svratio da stuče jedan negroni (a već posle jednog negronija, vi ste se, dragi moji, dobrano zapili, i ne da vam se ne napušta...

Pročitajte jutro na gori maslinovoj, veče velicijeh indija

[Branimir]

Е, сад сам двоструки телевизор ако је ово што је другонаграђено не само путопис него и књижевност! Почињем да верујем да је жири и ове и прошле године (не знам како је било ранијих година; нисам читао раније награђиване радове) заиста састављан од оних којима је све тесно, експериментатора, понетих таласом бесмисла који нас све више запљускује и урушава нам обалу на којој стојимо и иштемо спас ко Шантићеви „костури сури пред ликом бога свог“.

Да се разумемо, нисам против експеримената у књижевности. Далеко од тога. Авангардна књижевност је изнедрила много тога доброг.

Експерименти оваквог типа како је писан овај „путопис“, својствен је одвајкада писцима, углавном онима у средњошколском и студентском узрасту. Правио сам и сам такве па и луђе експерименте, и био поносан на њих и себе (на неке сам и данас). Експериментисали смо са формама и рушили наводне књижевне табуе, а его нам био велики, велики; надували смо се испуњени сами собом а нигде није било огледала да се огледнемо!

Не, заиста немам ништа против експеримената у књижевности, посебно ако су продуховљени, умни, ако имају дубину, циљ, сврху преко којих писац жели да изненади, обезоружа или наведе свог читаоца на мисао. Експерименти су током свеукупне светске књижевности рађали нове правце, нови подухвати су уздизали књижевну мисао, нова књижевна крв обогаћивала дух; авангардна књижевност је оно што је инспирисало генерације писаца... Али никада ни један такав експеримент који се оплодио и постао признати правац није ишао против језика, без обзира што се „бунио“ против правописа којим се пише „лепа књижевност“ (белетристика). Било је нобеловаца који нису поштовали интерпункцију, било је великих књижевних дела која су сва писана малим словом, али ово, да задржиш интерпункцију, а да немаш велика слова! – без обзира што је писац хтео да му правопис личи на арамејски, којим је исписиван Христов пут, у коме су сва слова била исте величине – то већ толико омета данашњег читаоца да је свако коме сам дао да прочита, ово одбацио најдаље после другог пасуса, без обзира на урођену знатижељу у човеку.

Завршићу цитирањем Богдана Поповића, који је пре сто година о оваквим експериментима писао (да и тада је било експериментатора; свако време их има), по цену да тиме негирам и свој младалачки дух и сопствену склоност ка експерименту и откривању новог: „да­на­шњи на­ра­штај пр­ви ко­ји је на­шао да се тре­ба ско­тр­ља­ти низ це­лу па­ди­ну бре­га, до дна – да тре­ба по­че­ти не не­ко­ли­ко ступ­ње­ва ду­бље, но са­свим до­ле (...) с му­ца­њем, с вра­ћа­њем је­зи­ка на при­ми­тив­ну прак­су, с уки­да­њем ин­тер­пунк­ци­је, с уки­да­њем гра­ма­ти­ке; реч­ју с уки­да­њем све­га оно­га што је ци­ви­ли­за­ци­ја с му­ком ство­ри­ла, – с вра­ћа­њем у вар­вар­ство“.

Путопис је овај другонаграђени рад таман толико колико је то питка књижевност.

[Lazar]

Svako ko je ikada radio u javnom domenu upoznat je sa tom nužnošću: šta god da uradite, neko će vas pohvaliti, neko pokuditi, neko će reći da ste mu promenili život, a neko da ste nekompetentni diletanti. Većina će gledati da vaš rad nekako iskoristi, da platformu koju ste izgradili upotrebi za zabavu, ili informisanje, ili muvanje, ili kao svoju binu, na koju će se popeti i onda odatle prosipati svoje mudrosti, prazniti svoje frustracije i promovisati svoje agende. Ako nekad zamolite za pomoć, većina će nikom poniknuti i u crnu zemlju pogledati, ili rečeno modernijim jezikom - praviti se da vas nisu čuli, i da se to ne odnosi na njih. Zato je rad u javnom domenu nezahvalna rabota. Svaki put kada zakoračite u javnost, dajete dozvolu svakome - apsolutno svakome - da o vama i vašem radu govori šta god hoće, da vas proziva i naziva kakvim god želi imenima, da omalovažava vašu kompetentnost, namere ili postupke. Mnogi će iskreno verovati da su pozvani da vam objasne gde grešite, i šta i kako treba da radite. I to je sasvim okej; sve je to deo ove igre. Ali ne treba zaboraviti da mi, iako radimo u javnom domenu, ipak nismo javni servis, kao RTS koji građani plaćaju na računu za struju. Nismo u obavezi da pravimo stvari sa kojima će se neko slagati. Nije prvi put da to objašnjavam.

Svako je takmičenje u osnovi nepravedno. Za to postoji mnogo razloga, od kojih ću navesti samo ovaj: svaki žiri ocenjuje u skladu sa sopstvenim nazorima. Srećom, niko ne piše zato da bi pobedio, nego zato što voli da piše, a nagrade nisu nikakva mera kvaliteta, nego mera slaganja sa nazorima onih koji ih dodeljuju. Malo je žalosno poslati svoj rad na takmičenje, a potom kukati kako se ne slažete sa principima tog takmičenja. Mislim da je i vama, Branimire, jasno zašto je to žalosno, i u kakvom vas svetlu predstavlja.

[Branimir]

Лазаре, у потпуном си криву! Чему вам служи Форум ако не да свако искаже своје слагање или неслагање. Једино си у једном у праву: свако пише због себе, а не да би га неки жири оцењивао (парафразирам твоје речи). Ја пишем да бих био читан. Све што пишем, пишем да се објави (и објави се). Па и ово што сам на овом Форуму написао, написао сам да бих га једном у облику есеја или нечег ширег штампао. Онолико је осећаја да вам нешто прија, колико и људи, и то си добро приметио. Али мојој критици поводом оба рада који сте наградили првом и другом наградом није мета био књижевна оцена награђеног рада, чак сам и нагласио да је првонаграђени рад изванредна проза (што је далеко од њега другонаграђени - е, ту већ нисам могао да оћутим), чак нисте у толикој мери мета ни ви, жири, који је имао потпуно право како си рекао да "у складу са сопственим назорима" оцењује (јер ко зна шта бих ја одабрао да сам био на месту неког од вас), већ је мета моје критике целокупно устројство конкурса којим се мења дефиниција путописа и сагласно томе оцењује нешто што путопис није. Прочитај мој коментар на трећенаграђени рад. И на крају, зар ниси овим својим одговором заправо показао суревњивост и бранио своју бусију, а то да ли ти начин на који си је бранио служи на част, ти најбоље знаш (додуше, и на такву одбрану си имао право). Писмен јеси, то морам да признам.

[Lazar]

5 hours ago, Branimir said:

целокупно устројство конкурса којим се мења дефиниција путописа

Pa da.