Druga nagrada na konkursu Spasimo putopis 2021
otkrovenje
ja dugi nos, negromant od velicijeh indija, nazivam dobar dan, mirnu noć i pritilo godište svitlijem, uzmnožnijem bolonjskom vlastelom, a pozdravljam ovi stari puk: ljudi-žene, stare-mlade, velike i male, puk s kime mir stanom stoja a rat izdaleka gleda, rat poguba ljucke naravi.
stanje
u bolonji možete biti sve. najviše se, međutim, proživi, ubeđen sam, kad se biva niko i ništa. ali ne niko i ništa kao veliki korto malteze – jedno famozno ništa puno mletačke krvi. ili, ako hoćete, hrist, koji je navodno niko i ništa, a zapravo je sve i svja. svašta se po bolonji priča: crni hrist, hrist ljubitelj pola svoga, hrist-žena. ko će ga znati. postoji u bolonji i – da ga tako nazovemo – hrist flaner, ulični hodač, onaj koji je upisan u urbano jezgro bolonje, koji je krenuo na poslednje vaznesenje, pa usput svratio da stuče jedan negroni (a već posle jednog negronija, vi ste se, dragi moji, dobrano zapili, i ne da vam se ne napušta ovaj svet, nego vam se čini da život samo što se pred vama otvorio! negroni, negroni). ne, dakle, ni takvi hristovi, ni korto malteze, nego, baš ono – biti ništa ništa. kao padnut ispit. kao izbačena ishabana stolica, koju veliki zaštitnici prirode vucaraju do svojih kuća da umire svoje male ekološke nemire (a na kraju im se ne uklopi uz nov nameštaj). biti ništa ništa, kao oni ogromni i bolni ništa ništevi – isparele decenije radnog staža, koje su umesto u penziji, završile na dušeku, uz neki od uličnih zidova. ho fame iliti gladan sam. sudi se ndrangheti, prepucavaju se fašistoid salvini i konte, nacionalisti i regionalisti, svi nešto pametni, pršti sve od rasprave, svet tone, virusi se kote, zatvoriće nas, otvoriće nas, ko će gde, hoće biti kasno, saberite se, oduzmimo se! a sve je to luk i voda kad se stavi uz jedno veliko, vrlo nehipotetičko i realno ho fame iliti gladna sam, na parčetu kartona. tu nema rasprave.
putovanje
što se putopisanja tiče, bolonja se guši u svojim vodičima. budući da je to sve lepo, sistematično i ekonomično pojašnjeno, dočarano i ukoričeno, da bude superdostupno u supermarketu, meni ne preostaje mnogo toga za reći o bolonji sem da ispričam kako sam se i ja, jednog zimskog jutra, ni ne znajući, popeo na goru maslinovu, išao stopama hrista flanera od bolonje, bio niko i ništa, na tragu jednog sve i svja.
mnogo je stvari dovelo do toga. pre svega, i dalje pohađam čitaonice i biblioteke. to ja valjda cedim i cevčim eliksire mladosti. u bolonji se vrlo dobro i lako biva mlad. doduše, moram da priznam, ponekad mi se čini da sam nešto predugo mlad, a dobro je poznato da i ta nazovi večna mladost ume da postane maćeha, er je mlados po svojoj naravi nesvijesna i puna vjetra i prignutija je na zlo neg na dobro; i pamet nje ne raširuje se dalje neg koliko joj se oči prostiru, i nju veće volje vladaju neg razlog.
kako god da bilo sa mojom mladošću, u bolonji uvek svane tek posle prve kafe, bez obzira na dob. to je konstanta. sunce, ako treba, sačeka. već naviknut na tu činjenicu, otpravim se ja jednog januarskog jutra na put, s namerom da mi usput ne svane prekasno. znam već tačno raspored bifea-svanuća na putu do čitaonice. od mog ulaza, koji se nalazi naspram muzeja mambo, gde se, uzgred budi rečeno, na svakih pet minuta emituje snimak marine abramović i njenog tadašnjeg dečka kako se goli taru o prolaznike (telo pa telo! nikad na kraj sa njim), e pa od tog muzeja ja hvatam odmah levo, ka bulevaru markoni. to je jedna od žila kucavica bolonje, počinje tamo gde se otprilike završava buržujski deo grada, i onda se spusta pravac na železničku, opkoljenu kebabima, kineskim radnjama, picama gumenjarama, pretrčavanjima uzduž i popreko, jutarnjim pijanim dovikivanjima, sa indijama u srcu. put ka čitaonici je u suprotnom smeru od stanice. kao i obično. hodam markonijevom, pa negde na sredini zalomim levo u ulicu uga basija, jednu od tih velikih njuški koje su radile na ujedinjenju italije tamo negde sredinom devetnaestog veka. posle udarim dijagonalu uz gradsku kuću i preko neptunovog trga i eto me već u farinijevoj. željan da mi već jednom svane, tu odmah uđem u kafeteriju le sorelle iliti sestre, iliti odmilja: seje. dupli espreso. treba učiti. kako sam uzeo kafu da ponesem, strpa ti jedna od sestara meni u ruke i kafu i poklopac i kašičicu da mešam i šećer beli i šećer smeđi, i pitaj boga šta sve ne, i reko dobro de, samo sam hteo kafu da popijem. nekako otvorim vrata, nogom ih odgurnem do kraja, i kako sam zakoračio napolje stigne me to uobičajeno pitanje sa bolonjskih ulica: hai un euro? ho fame iliti imaš evro? gladan sam. kaže mi to lik iz velicijeh indija koji je čekao ispred, a ja mu kažem otprilike ovako: prijatelju, znam. znam, prijatelju, ja sam ti iz malijeh indija, znam kako može da bude zajebano. i kako su mi ruke bile pune svih tih nepotrebnih stvari, ja mu kažem da uzme sam iz mog džepa kusur od kafe. šta da se radi, znam da u italiji pridošlice imaju, ruku na srce, kakve-takve uslove da stanu na noge, ali ko može da zameri osobi koja izgubi volju za svim, nakon što u gumenom čamcu preplovi sredozemno more. izbunari on taj kusur, a ja imavši potrebu da još nešto dodam, da ga obodrim, dodao sam otprilike ovako: ipak imamo i mi neke prednosti u odnosu na njih, jer mi iz malijeh i velicijeh indija, dragi moj prijatelju, mi znamo sve njihovo, dok oni naše ne znaju ništa. tako je bar mislio jedan tip iz mojih malijeh indija (kažem ja njemu tako, a mislim na danila kiša), koji je, kada bi ga snishodljivo pitali odakle dolazi, imao običaj da odgovori: africa centrale! ne znam, da li sam mu išta pomogao jednim takvim zapažanjem, ili ga je jednostavno bolelo dupe i za afriku, i za kiša, za mene, za njihovo i naše, za kišovu ciničnu centralnu afriku. ali, kako god, rekao sam.
tu se dakle mi sporazumesmo kako se sporazumesmo, pa on pođe svojim putem da, kao i svi ovde, rat izdaleka gleda, a ja nastavim moj bolonjski jutarnji hod. on je uvek obeležen histerično presecajućim sunčevim zracima. nestajući, u sekundi zaustavljeni uličnim i fasadnim stubovima i lukovima, zraci se odmah zatim iznova probijaju do vas, da bi potom opet nestali, jer čitav je ovaj grad zapravo jedan nesaglediv limfni tok uličnih arkada i svodova, pun neočekivanih arkadnih čvorišta, pun lepe srednjovekovne i barokne nepravilnosti u svojoj logici postojanja i rasprostiranja. lepo je hodati brzo i ubrzavati to jutarnje ludovanje zraka po sebi. allegro, allegro! bolonja, to je hod pod profanim grafitopisanim svodovima ispunjenim nemirnim jutarnjim zracima sunca.
išao sam ja tako, sunce se raspojasalo po meni, plete svoje svetlosne kombinacije, a i moji su prsti, bogami, pokušavali da se ispletu iz one nezgodne situacije sa kafom i svom dodatnom opremom. i dok sam ja u hodu posvećeno gledao da mi svi ti beli i smeđi šećeri iz kesica završe u toj plastičnoj čašici, a ne na zemlji, zamalo da se zbije čitava tragedija. srećom, zbila se samo jedna velika drama – umalo da namrtvo pregazim jedno psetance. naime, dok je riđokosa gospođa blenula u izlog sa nekim eko štrikanim džemperima, njen se psić pomalo zaneo pa je prateći svoja čula dobrano odšetao i, ostavivši gazdaricu na drugoj strani trotoara, podlo i nisko zategao svoj lanac preko čitavog prolaza. i onda kako drugačije nego ovako: ja u lanac, psić za mojom nogom, kafa po meni, kafa po psiću (sreća bio je obučen u neko džemperče i on, kao i sva paščadija ovde u bolonji), meni noga đipi gore, psić pod nogu, i stvarno – malo je falilo! tu se drama odmah verbalizovala. čim sam video riđokosu kako se narogušila nada mnom, znao sam odmah da mi je odnekud ta žena bila poznata. možda je to bio stari majstor simone martini. evo i te drame:
|
ja: porco dio! scusami signora, scusami! (misim se, ženo božja, uzmi bolje to kuče u ruke.)
ja: scusami, non l’ho visto! non l’ho visto! (u vražiju mater i ti i kuče!)
ja: bog s tobom ženo božja. |
 |
božja žena: madonna! madonna! oddio! sei un stronzo! hai quasi uciso il mio cagnolino.
božja žena: va fanculo! (okrene se i napriča još štošta sebi u bradu odlazeći.) |
posle tog dijaloga punog razumevanja i uvažavanja, nastavim ja, skoro pa psićoubica iz nehata, ka svojoj biblioteci, koja se nalazila sada već tik iza ćoška, uz crkvu san giovanni in monte oliveto iliti sveti jovan na gori maslinovoj.
vaznesenje
|
međutim, i pre ćoška, meni bi jasno da sam tog jutra hodio nekim drugim stazama, prešao deo stradanja bolonjskog hrista flanera. svanulo mi je pred kraj. ko je dakle hrist flaner od bolonje? postoji jedna čudna arhitektonska težnja bolonje da postane mitskom, vanvremenskom. tako je, na primer, basilica di santo stefano iliti bazilika svetog stefana zamišljena kao imitacija jerusalimskog hrama groba gospodnjeg, a brdašce na kom se nalazi crkva svetog jovana, kao maslinova gora. e sad, nema spora da sam ja tog jutra bio na trasi mitskoj, ali kuda je ona tačno išla da bi na kraju završila na gori maslinovoj, to se ni u bolonji pouzdano ne zna. |
ni van bolonje se, istini za volju, ne zna gde se tačno hrist deo pre nego što se – kako kažu marko i luka – popeo na maslinovu goru da bi se tamo po poslednji put vazneo, tj. ne znamo odakle se on ka njoj zaputio. a moja vam je logika sledeća: odakle god da je hrist krenuo, to je imao biti centar, pa tako neka bude i u bolonji, krenulo se na vaznesenje iz centra, a to će reći, sa piazza maggiore iliti velikog trga. trasa hrista flanera predstavljena jezikom nauke izgledala bi otprilike ovako: |
| radi se dakle o bolonjskoj krivi hristovog odlaska na vaznesenje modelovanoj kroz psaltirski sistem, predstavljenoj na osi prvog distiha petnaestog psalma davidovog. jezik i stradanje ovde su malo u raskoraku, ali tako je to sa jezikom i stvarnošću. u svakom slučaju, bitno je naglasiti da jezik ide sleva nadesno, a stradanje je pak išlo zdesna nalevo. to znači da je velika kvadratasta belina na mapi današnji veliki trg sa crkvom svetog petronija – tačka polaska. posle se trasa nastavlja, kako i slova teku, ulicom archiginnasio iliti velikoškolskom. tu je taj famozni prvi na svetu alma mater studiorum i ta famozna 1088, godina osnivanja. potom se naglo skreće u ulicu farini. taj je pak farini bio izvesni doktor iz obližnjeg grada ravene, koji nema šta nije bio i u politici i van nje, a na kraju je (od toga?) poludeo i jednom mu se baš omaklo, pa je vitoriu emanueleu stavio nož pod grlo, da mu objasni kako je neizbežno objaviti rat rusima. | (pitaće se neko možda i zbog čega tu u današnjoj farinijevoj ulici, prema našoj bolonjskoj krivi hristovog odlaska na vaznesenje, baš između reči naseliti i u naselju, stoji poveći razmak. po današnjem stanju stvari, tu urbanistički nema razloga za razmak, ali kako je jezička trasa naše bolonjske krive rađena na srednjovekovnoj karti bolonje, prema kojoj se tu nalazio jedan od bolonjskih kanala, ja sam verodostojnosti radi morao ostaviti taj razmak, jer da, bolonja je, ne kao venecija, ali na svoj kontinentalni način, ipak imala sistem kanala.) i napokon, tik pre raskrsnice gde se ulica svetog stefana uliva u farinijevu, skreće se nalevo u uličicu koja svojom uzbrdicom daje pravo na crkvu svetog jovana na maslinovoj gori. baš tu gde, dakle, rečju: gospode, počinje petnaesti psalm. mitski su ti putevi, to je sigurno, al svako ih obistini na svoj način, to je još sigurnije. ja sam, obistinjavajući ga, očigledno naleteo na jednu nervoznu mariju magdalenu i njeno ludo psetance. ko zna šta bi se desilo vama. |
kako bilo da bilo, popeh se ja na kraju na goru maslinovu, skenirah antikovid pametni kod, uđoh u klaustar čitaonice svetog jovana, otvore se dveri bibliotečke, a tamo sve mučenik do mučenika, da ne kažem po našem – svetosavac do svetosavca. alma mater studiorum. budući da sam sasvim siguran u svoju smrtnost, i da na maslinovoj gori ne mogu da se vaznesem, ja udarim na propoved. (jer šta drugo na gori maslinovoj?) pa dok sam tražio prazno mesto, ja sam im svima poručivao (pričajući u sebi, i to još na srpskom) kako je zapravo život na svetu za mnoge neuporedivo gori nego što se nama to čini, kako je učenje privilegija, kako ne treba da se shvatamo tako ozbiljno, i kako treba da udarimo te lažne brige na veselje, i kako znam da ima među njima mnogo fariseja pedanata, što im je u knjizi i početak i kraj sveta. ko još ne bi, fariseji, hteo da čita knjige na toplom? kakva igra stradanja i privilegovanja. a evo šta su oni – dok sam ja beznadežno, poliven kafom tražio jedno jedino slobodno mesto u čitaonici sa freskopisanim svodom – mislili o sebi: narav, kako ih je uresila pameti, tako ih je i ljepotom uljudila: svi općeno uzrasta su učinjena; njih ne smeta nenavidos, ni lakomos vlada; njih oči uprav gledaju, a srce im se ne maškarava; srce nose prid očima, da svak vidi njih dobre misli; i, za dugijem mojijem besjeđenjem ne domorit vam, ljudi su koji se zovu ljudi nazbilj. a evo i šta sam ja – besan kao ris koji satima kruži oko neuhvativog plena – mislio o njima: čovuljici, žvirati, barbaćepi, obrazi od papagala, od mojemuča, od žaba i s koze udreni, i, za u kraće rijet, ljudi nahvao. posle, kad sam i ja našao mesto pod freskopisanim svodom, nisam više bio tako strog prema njima. akademska posla.
vraćanje
ostao sam do zatvaranja. u miru praznog klaustra blago je duvao hladan vetar. popio sam jednu kafu sa aparata pa pošao kući. noć je odavno pala, a noću, eh, a noću! noću počne novi režim sveta, velike arterije bolonje – njeni bulevari, njene oker avenije – tonu u svoje policijske časove i otvaraju se tihim mukama, bez prava na vaznesenje, mukama koje slabo ko ima vremena i želje da vidi. kroz velike arterije bolonje (kao evrope u malom) jure i put putuju na dva tiha točka, mali utolitelji velike bolonjske večernje gladi. jure, verglaju, kroz vetar i maglu, preko uzbrdica, kaldrma, kolovoza i raskršća. od centralna dva tornja, dole velikom ulicom ili gore ulicom uga basija, dole po ulici irnerio, ili gore ulicom barberia, lete fluorescentne kutije pune toplih naručenih obroka, na napregnutim leđima dostavljača, a iz guste i jezive nebije padane iliti magle padanske, prošapuće pokatkad zalutali glas pape franje koji kao bilbordi na praznim trgovima uzalud poručuje svoje utešiteljske poslanice: setite se da je i hrist bio izbeglica, i hrist je bio izbeglica. sve srednjovekovne kapije bolonje, koje je kružno opasuju (kakva je samo tvrđava bila ta bolonja sa svojih dvanaest kapija!), padaju osvojene, otvaraju se, u tim noćnim trkama za dvadeset evra samoizvojevane nadnice. večeri su naše, večeri velicijeh i malijeh indija, večeri novijeh i starih indija. tihi tanc polovnih bicikala, strogo kontrolisana navigacija, zveket tuđih toplih escajga i odsjaji ogromnih fluorescentnih toplih rančeva. indija! indija! šuštanje zarđalih zupčanika i lanaca, trenje biciklističkih guma, tupo treperenje zaspalih semafora. eh te lepe, lepe kapije i avenije bolonjske. šta znaju kolumbi i vespučiji čija je danas noć, čije su tihe i neizvesne plovidbe!
stigao sam u stan. cimer je, u našoj kući-kuli vavilonskoj, nešto pržio u kuhinji. nije mi baš bilo do priče. izvalio sam se u krevet. ubrzo nakon toga neko je pokucao na vrata. brava: škljoc-krk. kvaka, kvaka. lavina reči sa vrata. cimer se zahvaljuje i zatvara. ustajem, pitam ga ko je to bio, kaže on: komunisti, a ja ću mu na to: kako to misliš komunisti? šta su hteli? prodavali su poslednji broj njihovog glasila. u svim normalnim gradovima bili bi to jehovini svedoci, a ne komunisti. prodavali bi neka vaznesenja. ali tako je to u bolonji, par minuta pred pandemijski policijski čas, pokuca komunista da proda novi broj lotta comunista-e, iliti komunističke borbe. nisam bio obavešten dokle su i do koga stigle te njihove borbe, njihovi grafiti i njihova glasila, ali sam u tenutku osetio neku potrebu za solidarnošću koja je, umesto da poželi laku noć, neobjašnjivo htela da uprkos svemu zaurla: bologna, città aperta! iliti bolonja, otvoreni grad!
bolonja
zime gospodnje 2021.
