Pronašli smo stan. Potraga je ove godine trajala duže nego prethodnih – punih sedam dana. Stan ima 110 m2, jednu divovsku prostoriju i dve manje, veliku kuhinju, ogromnu terasu i – prvi put u istoriji Putničke kuće – dva toaleta. Nalazi se u delu grada po imenu Kipseli, gde sve ulice nose imena ostrva, odmah pored velikog parka. Sa druge strane parka je Egzarhija, na oko 15 minuta pešaka. U parku je nedeljom buvljak.
S obzirom na prošlogodišnje neprijatnosti u Tbilisiju, ove godine smo odlučili da stanodavcima kažemo istinu – ili, makar, što veći deo istine. Odmah u startu smo pitali da li je okej da u stanu boravi mnogo ljudi. To bi obično bio kraj razgovora, što je jako otežalo potragu i eliminisalo velik deo stanova, ali nismo želeli da rizikujemo. Ove godine stanarinu plaćamo 600 € mesečno (ne računajući struju, vodu, internet itd). Kada smo ušli u stan bio je jezivo štrokav, ali posle nekoliko dana ribanja izgleda sasvim pristojno.
Pored toga, kao i uvek, skoro niko ne želi da izda stan na dva meseca, a izdavanje nenameštenog stana od sto kvadrata na dva meseca, uz pomen većeg broja ljudi, u startu deluje sumnjivo (Šta će oni tamo raditi? Ali... na čemu će spavati? Zašto samo dva meseca? Ko su ti ljudi?) Iako su neki oglasi stari i po pola godine, a Grčkom se širi panika od ekonomske katastrofe (ljudi u redovima čekaju pred bankomatima kako bi podigli svoje ušteđevine), ogromna većina ipak nije voljna da se upusti u rizik. U dva navrata smo već imali dogovor da uzimamo stan, i trebalo je samo da potpišemo ugovor, ali bi se vlasnici preko noći predomislili i mi bismo se našli na početku.
Naši lokalni pomagači su posle jednog dana telefoniranja odjednom shvatali da ipak imaju previše obaveza i da nam više ne mogu pomagati. Kad smo već bili na rubu očajanja javila se Ana iz Beograda, koja odavno živi u Grčkoj, i posle nekoliko dana non-stop telefoniranja konačno nam pronašla stan. Ukratko, spasila nas je :)
U stanu trenutno nemamo struje, ali trebalo bi da je uključe u narednih dan-dva. Kako onda ovo pišemo? Otkrili smo utičnicu na hodniku, laptop drži nekoliko sati, a šifru za internet smo drpili iz kafića u prizemlju.
Putnička kuća nalazi se u neposrednoj blizini metro stanice Viktorija, mada će vam metro verovatno biti potreban samo u dolasku i odlasku; ceo centar Atine možete bez problema obići peške. Karta za metro košta 1,2 € i važi 70 minuta. Za to vreme možete menjati prevoze - iz metroa u tramvaj, iz tramvaja u bus - karta je ista za sve.
Metro od aerodroma do centra košta 7 €.
Savetujemo vam da svoj novac za putovanje nosite u kešu. Bankomati u Grčkoj i dalje rade za međunarodni transfer, ali je na većini ponestalo novca, pa je neizvesno da li ćete uspeti da podignete pare.
Provalili smo jednu dobru plažu, do koje se stiže tramvajem za 1,2 €. Putuje se oko 40 minuta.
Od ulične hrane zasad je na prvom mestu falafel kod braće Arapa na trgu Vathis, po ceni od 1,5 €. Falafel je ogroman i dovoljan za jedan dobar obrok. Giros košta između 1,8 i 2 €. Velika čaša ceđene pomorandže košta 80 centi.
Cene u supermarketima su manje-više kao svuda na Balkanu, ili nešto više, u zavisnosti od toga u koji uđete. Postoje jeftiniji i skuplji supermarketi. Dosad smo skontali da je skuplji lanac Vasilopulos a jeftiniji Marinopulos (20 minuta od Putničke kuće). Hleb u pekari košta 60-70 centi.
Atina ima odlične buvljake, najčešće nedeljom, od kojih smo dosad overili dva, u potrazi za stvarima za kuću kao što su zavese, tanjiri, čaše, šolje itd. Na buvljacima manje-više sve za šta se uhvatite košta 1 evro, a cenjkanje se preporučuje.
Ove godine u Putničku kuću uvodimo i jednu novinu, uz pomoć naših lokalnih saradnika: osnovni kurs grčkog jezika, upoznavanje grčke kuhinje, obilasci zanimljivosti po gradu, upoznavanje grčke kulture i historije. Raspored ovih aktivnosti ćemo objaviti sutra. Sve ovo je, naravno, besplatno.
Svi koji su rezervisali svoje mesto dobili su uputstvo na mejl. Vidimo se u Putničkoj kući! Podržite nas ako već niste:
