Pregrađa Kuritibe, republika Paraná, Brazil. Fotografija: Francisco Anzola, 2010.
U unutrašnjosti Brazila, takvi prizori se pružaju unedogled čim se udaljimo od obale ka severu ili zapadu, tamo gde se šikara proteže sve do paragvajskih močvara ili do šuma nalik tunelima oko pritoka Amazona. Sela postaju sve ređa a prostori koji ih razdvajaju sve širi: čas su ogoljeni, i to je campo limpo, „čista" savana, a čas obrasli žbunjem i zbog toga nazvani camposujo, „prljava" savana, ili još cerrado i caatinga, što su dve vrste makije.
Tu nalazimo, jedne kraj drugih, ostatke urođeničkog stanovništva u blizini civilizovanih središta i najmodernije oblike unutrašnje kolonizacije.
U pravcu juga, to jest države Parane, postepeno udaljavanje od tropa, uzdizanje zemlje i vulkansko poreklo dubljih slojeva tla stvorili su, na različite načine, drukčije predele i drukčije oblike života. Tu nalazimo, jedne kraj drugih, ostatke urođeničkog stanovništva u blizini civilizovanih središta i najmodernije oblike unutrašnje kolonizacije. Upravo u toj zoni severne Parane preduzimao sam svoja prva istraživačka putovanja.
Dvadeset i četiri sata putovanja bila su uveliko dovoljna da se dospe, s one strane granice države Sao Paulo obeležene rekom Paranom, do velike umerene i vlažne zimzelene šume koja se tako dugo suprotstavljala nadiranju plantažera; ljudi su je poštedeli svog prisustva otprilike do 1930, ako se izuzmu indijanske družine koje su i tada po njoj lutale i nekoliko usamljenih pionira, uglavnom siromašnih seljaka koji su na malim krčevinama uzgajali kukuruz.
Bezobličan prostor poprimao je, iz dana u dan, gradsku strukturu; on se diferencirao kao embrion deleći se u ćelije koje su se grupisale prema posebnim funkcijama.
Kad sam došao u Brazil, taj region se upravo otvarao, pre svega pod uticajem jednog britanskog preduzeća koje je od vlade dobilo prvu koncesiju od milion i po hektara, pošto se obavezalo da izgradi puteve i železnicu. Englezi su nameravali da tu teritoriju isparcelišu i da je prodaju emigrantima koji su uglavnom dolazili iz srednje i istočne Evrope, i da zadrže vlasništvo nad železnicom koja bi se izdržavala prevozom poljoprivrednih proizvoda. Taj eksperiment je 1935. bio u toku; pruga je redovnim tempom napredovala kroz šumu: 50 km na početku 1930, 125 na kraju, 200 u 1932, 250 u 1936. Otprilike na svakih petnaestak kilometara postavljana je stanica okružena jednim kvadratnim kilometrom zemlje na kojem bi nicao grad. On se s vremenom naseljavao, te bi čovek, idući tim putem, prolazio kroz Londrinu, najstariji grad s već 3000 stanovnika, Novi Dancig s 90, Rolandiju sa 60 i najnoviji, Araponhas, koji je 1935. imao jednu kuću i jednog jedinog žitelja: nekog Francuza, špekulanta u zrelim godinama, sa žiradom i vojničkim čizmama iz rata 1914–1918. Od Pjera Monbega, velikog poznavaoca te pionirske pruge, čuo sam da je Araponhas 1950. imao 10.000 stanovnika.
Kad se tim krajem prolazi na konju ili kamionom, novoizgrađenim putevima koji vijugaju duž vrhova planinskih venaca kao rimski putevi u Galiji, nemoguće je primetiti da je nastanjen: izdužene parcele prostiru se, s jedne strane, do puta, a s druge do potoka koji postoji u dnu svake doline; tek dole, blizu vode, počinju ljudska naselja; derrubada – krčevina – lagano se penje uz obronke, dok je sam put, simbol civilizacije, obavijen gustim šumskim pokrivačem koji će još nekoliko meseci ili godina prekrivati vrhove brežuljaka. Ali, u dolinama su se prve žetve, uvek basnoslovne na toj ljubičastoj i neispošćenoj zemlji zvanoj terra roxa, ubirale između položenih debala velikog drveća i panjeva. Zimske kiše su preuzele na sebe da ih rastvore u plodan humus, a njega su zatim, gotovo trenutno, razvlačile duž padina zajedno sa onim koji je hranio iščezlu šumu i koji je samo njeno korenje moglo zadržati na mestu. Koliko će godina proći – deset, dvadeset ili trideset? – dok ova hananska zemlja ne dobije izgled jalovog i pustog predela?
Kojih bismo mrcvarenja i nepotrebnih nerviranja mogli sebe poštedeti kad bismo priznali realne uslove svog ljudskog iskustva i činjenicu da potpuno oslobađanje od njegovih okvira i ritma nije u našoj moći?
U tom času, emigranti su se predavali radosnom zanosu izobilja; pomeranijske ili ukrajinske porodice – koje još nisu imale vremena da za sebe naprave kuću, te su s domaćim životinjama delile sklonište od dasaka na obali potoka – pevale su hvalopojke toj čudotvornoj grudi čiju su žestinu najpre morale ukrotiti kao kakvog divljeg konja da bi kukuruz i pamuk nosili plodove umesto da se izgube u bujnom rastinju. Jedan nemački ratar plakao je od radosti dok nam je pokazivao šumarak limunovih stabala nikao iz nekoliko semenki. Naime, te ljude sa severa nije zbunjivala samo plodnost zemlje, već i neobičnost kultura koje su poznavali samo iz bajki. Kako se ta zemlja nalazi na granici između tropske i umerene zone, neznatna visinska razlika proizvodi osetne klimatske promene: sve se moglo uzgajati jedno kraj drugog, biljke iz zavičaja i one američke; opčinjeni agrarnom raznovrsnošću, oni su, jedno uz drugo, gajili pšenicu i šećernu trsku, lan i kafu...
Prostor ima svoje osobene vrednosti, kao što i zvuci i mirisi imaju boje, a osećanja težinu. To traganje za korespondencijama nije pesnička igra niti mistifikacija.
Mladi gradovi bili su potpuno nordijski; nova imigracija pridruživala se staroj: nemačka, poljska, ruska, u manjem stepenu italijanska, koja se jedva sto godina ranije okupila na jugu države oko Kuritibe. Kuće od dasaka ili četvrtasto otesanih debala podsećale su na srednju i istočnu Evropu. Dugačka kola, koja su imala četiri točka s paocima i konjsku zapregu, zamenila su iberijske volovske dvokolice. I tu su ljude više zaokupljali obrisi budućnosti koja se uobličavala ubrzanim ritmom nego ti neočekivani ostaci prošlosti. Bezobličan prostor poprimao je, iz dana u dan, gradsku strukturu; on se diferencirao kao embrion deleći se u ćelije koje su se grupisale prema posebnim funkcijama. Londrina je već bila uređen grad s glavnom ulicom, poslovnim centrom, zanatskim kvartom i stambenom zonom. Ali koji su tajanstveni formativni činioci dejstvovali na pustim terenima kakvi su bili Rolandija, i još više Araponhas, šta je to gurnulo određene vrste stanovnika u jednom pravcu, a neke druge u drugom, ukalupljujući svaku zonu u jednu funkciju i namećući joj određen poziv? U proizvoljno iskrčenim pravougaonicima u srcu šume, ulice pod pravim uglom u početku sve liče jedna na drugu: geometrijske trase, lišene osobenosti. A ipak, jedne su centralne, druge periferijske; neke su paralelne s prugom ili putem, a neke su upravne u odnosu na njih; tako se prve nalaze na pravcu kojim se odvija saobraćaj, a druge ga presecaju i koče. Trgovina i poslovi opredeliće se za prve koje su izvesno privlačnije za mušterije i klijente; a iz suprotnog razloga, privatne stambene kuće i neke javne službe više će voleti druge u koje će i biti odbačene. Te dve suprotnosti: između centralnog i perifernog, s jedne strane, i paralelnog i upravnog s druge, određuju svojim kombinovanjem četiri različita načina gradskog života koji će, kao generatori uspeha i neuspeha, oblikovati buduće stanovnike privilegujući jedne i obeshrabrujući druge. A to nije sve; pokazuje se da stanovnika ima dve vrste: jedni su skloni životu u masi i za njih će neka zona biti utoliko privlačnija ukoliko je u njoj izraženija urbanizacija; drugi su usamljenici koji najviše drže do slobode; tako će nastati nova suprotnost koja će onu prvu učiniti još složenijom.
Na kraju, treba imati na umu i tajanstvene činioce koji deluju u svim gradovima tako što ih guraju ka zapadu i osuđuju njihove istočne četvrti na bedu ili propadanje. To je možda jednostavan izraz onog kosmičkog ritma koji je od samih početaka prožimao čovečanstvo nesvesnim verovanjem da je smer kretanja sunca pozitivan, a obrnuti smer negativan; da prvi odaje red, a drugi nered. Već dugo ne obožavamo sunce i prestali smo da povezujemo glavne strane sveta s magijskim svojstvima: bojama i vrlinama. Ali, iako se naš euklidski duh pobunio protiv kvalitativnog shvatanja prostora, velike astronomske pa čak i meteorološke pojave deluju, nezavisno od nas, na regione jednim neprimetnim ali neizbrisivim koeficijentom; za sve ljude pravac istok-zapad označava uspeh; a za stanovnike umerenih područja severne polulopte, sever je sedište hladnoće i tame, a jug toplote i svetlosti. Ništa od svega toga ne ispoljava se u racionalnom ponašanju svakog pojedinca. Ali gradski život pruža neobičan kontrast. Iako predstavlja najsloženiji i najistančaniji oblik civilizacije zahvaljujući tome što, tokom svog životnog ciklusa, ostvaruje izuzetnu ljudsku koncentraciju na malom prostoru, on u svoj lonac sručuje nesvesne stavove koji su, svaki za sebe, beskrajno mali, ali zbog broja pojedinaca koji ih sa istog razloga i na isti način iskazuju postaju kadri da proizvedu krupna dejstva. Stoga bi širenje gradova sa istoka na zapad i polarizacija raskoši i bede prema toj osi ostali neshvatljivi kad ne bismo priznali tu privilegiju – ili kob – gradova da, poput mikroskopa, zahvaljujući povećavanju koje im je svojstveno, istisnu na oštricu kolektivne svesti mikrobsko komešanje naših drevnih i još živih predrasuda.
Uostalom, jesu li to uopšte predrasude? U takvim sklonostima više vidim znak mudrosti po kojoj su se divlji narodi spontano upravljali i naspram koje je moderna pobuna istinsko ludilo. Oni su često umeli da postignu duhovnu harmoniju po najmanjoj ceni. Kojih bismo mrcvarenja i nepotrebnih nerviranja mogli sebe poštedeti kad bismo priznali realne uslove svog ljudskog iskustva i činjenicu da potpuno oslobađanje od njegovih okvira i ritma nije u našoj moći? Prostor ima svoje osobene vrednosti, kao što i zvuci i mirisi imaju boje, a osećanja težinu. To traganje za korespondencijama nije pesnička igra niti mistifikacija (kao što se neko odvažio da napiše povodom soneta o samoglasnicima, danas klasičnog primera za lingvistu koji poznaje osnovu ne boja fonema – jer su one različite za svakog pojedinca – već odnosa koji ih povezuju i koji dopuštaju ograničen raspon mogućnosti); ono znalcu pokazuje najnovije područje čije mu istraživanje može doneti bogata otkrića. Ako ribe, poput estete, razlikuju svetle i tamne mirise, i ako pčele prevode svetlosne intenzitete u težinu – tama je za njih teška a svetlost laka – dela slikara, pesnika ili muzičara, mitovi i simboli divljaka moraju nam izgledati, ako ne kao viši, ono bar kao najtemeljniji, jedini uistinu zajednički oblik saznanja čiji je zaoštreni vrh, i ništa više od toga, naučna misao: ona je prodornija zato što je izbrušena činjenicama, ali po cenu gubitka suštine, a njena delotvornost počiva na njenoj moći da prodre dovoljno duboko kako bi njen instrumentarij mogao potpuno da prati glavu.
Grad svojim postankom i oblikom u isti mah pripada biološkom produžavanju vrste, organskoj evoluciji i estetskom stvaralaštvu. On je istovremeno objekt prirode i subjekt kulture; pojedinac i grupa; doživljeno i sanjano: ljudska stvar u pravom smislu.
Sociolog može da potpomogne taj razvoj globalnog i konkretnog humanizma. Naime, velikim manifestacijama društvenog života i umetničkim delima zajedničko je to što se rađaju u ravni nesvesnog života, u prvom slučaju zato što su kolektivne, a u drugom uprkos tome što su individualne; ali ta razlika ima drugorazredni značaj, ona je čak prividna, jer je prve proizvela sama javnost, a drugi su proizvedeni za javnost, i jer upravo javnost i jednima i drugima daje zajednički imenilac i određuje uslove njihovog stvaranja.
Nije, dakle, samo reč o tome da imamo prava na metaforičko poređenje – veoma često pravljeno – između jednog grada i jedne simfonije ili pesme; ti objekti imaju istu prirodu. Možda još artificijelniji, grad se smešta tamo gde se susreću prirodno i veštačko. Poput neke zajednice životinja koje zatvaraju svoju biološku istoriju u svoje granice i istovremeno je oblikuju svim svojim namerama mislećih bića, grad svojim postankom i oblikom u isti mah pripada biološkom produžavanju vrste, organskoj evoluciji i estetskom stvaralaštvu. On je istovremeno objekt prirode i subjekt kulture; pojedinac i grupa; doživljeno i sanjano: ljudska stvar u pravom smislu.
Džinovski poduhvat o kojem se sanjalo trebalo je da počne od nule, na neispisanoj tabli. Simbolički kvadrat sa stranicama od sto kilometara upisan je na kartu kao sedište savezne oblasti u čijem će se centru izgraditi buduća prestonica.
U tim sintetizovanim gradovima južnog Brazila, tajna i nepopustljiva volja koja se objavila razmeštajem kuća, specijalizacijom saobraćajnih arterija i novim stilom kvartova izgledala je utoliko značajnija što je protivrečila hiru iz kojeg je nastao čitav poduhvat. Londrina, Novi Dancig, Rolandija i Araponhas – rođeni iz odluke tima inženjera i finansijera – stupali su polako u konkretnu raznovrsnost jednog istinskog poretka, kao Kuritiba sto godina ranije i kao, možda, Gojana danas.
Kuritiba, glavni grad države Parana, pojavila se na karti onog dana kad je vlada odlučila da podigne grad: zemljište kupljeno od vlasnika podeljeno je na parcele dovoljno jevtine da privuku talas stanovništva. Isti sistem je primenjen i kasnije, kad je državi Minas trebalo podariti njen glavni grad Belo-Orizonte. S Gojanijom se više rizikovalo, zato što je prvobitni cilj bio da se, počev od nule, napravi savezna prestonica Brazila.
Otprilike na trećini rastojanja koje, u vazdušnoj liniji, deli južnu obalu od toka Amazona, prostiru se ogromne visoravni koje su bile zaboravljene tokom čitava dva veka. U doba karavana i rečne plovidbe one su se mogle preći za nekoliko nedelja da bi se stiglo do rudnika na severu; tako se dolazilo do obala Aragvaje, a zatim se brodom spuštalo do Belema. Jedini svedok tog drevnog provincijskog života, mali glavni grad države Gojas po kojem je ona i dobila ime, dremao je na hiljadu kilometara od obale, gotovo odsečen od nje. U zelenom predelu kojim je dominirao hiroviti obris brda s perjanicama palmi, ulice s niskim kućama spuštale su se niz obronke između bašti i trgova, gde su konji prolazili ispred crkava sa ukrašenim prozorima, napola ambara, napola zvonika. Kolonade, gipsani ukrasi, zabati, uvek sveže premazani penastim slojem nalik na ulupano belance s primesom bež, oker, plave ili ružičaste boje, podsećali su na barokni stil iberijskih pastorala. Jedna reka je tekla između obala obraslih mahovinom, tu i tamo odronjenih od težine lijana, banana i palmi koje su zaklanjale napuštene kuće; ali to bujno rastinje nije toliko davalo kućama izgled oronulosti koliko je njihovim propalim pročeljima darovalo tiho dostojanstvo.
Zabava je uvek važna u pionirskom gradu; zar nije postojalo vreme, oko 1925, kad je Marilija, rođena iz sličnog poduhvata, na šesto kuća imala gotovo stotinu bordela, koje su uglavnom nastanjivale Francesinhas – u XIX veku one i časne sestre činile su dva udarna krila našeg uticaja u inostranstvu; Kej d'Orsej je to dobro znao, te je 1939. namenio znatan deo svojih tajnih fondova propagiranju takozvanih lakih revija.
Ne znam da li zbog tog besmisla treba žaliti ili mu se treba radovati: vlasti su odlučile da zaborave Gojas, njegovu okolinu, njegove strmeni i njegovu zastarelu čar. Sve je to bilo odveć malo, odveć staro. Džinovski poduhvat o kojem se sanjalo trebalo je da počne od nule, na neispisanoj tabli. Ona je pronađena sto kilometara istočno odatle u obliku visoravni koju su pokrivale samo oštra trava i trnovito žbunje, kao da je bila pogođena maljem rešenim da uništi svaku faunu i da se obračuna s rastinjem. Nikakve pruge, nikakvog puta kojim bi se čovek tamo odvezao; staze su bile pogodne samo za dvokolice. Simbolički kvadrat sa stranicama od sto kilometara upisan je na kartu kao sedište savezne oblasti u čijem će se centru izgraditi buduća prestonica. Pošto nikakva prirodna prepreka nije ometala arhitekte, ovi su mogli da rade na licu mesta umesto na nacrtu. Obrisi grada iscrtani su na zemlji; prvo je beležen opseg, a onda su u njega upisivane razne zone: stambena, administrativna, trgovačka, industrijska i ona posvećena zabavi. Zabava je uvek važna u pionirskom gradu; zar nije postojalo vreme, oko 1925, kad je Marilija, rođena iz sličnog poduhvata, na šesto kuća imala gotovo stotinu bordela, koje su uglavnom nastanjivale Francesinhas – u XIX veku one i časne sestre činile su dva udarna krila našeg uticaja u inostranstvu; Kej d'Orsej je to dobro znao, te je 1939. namenio znatan deo svojih tajnih fondova propagiranju takozvanih lakih revija. Neki od mojih bivših kolega neće me demantovati ako podsetim da su osnivanje univerziteta u Riju Grande do Sul, najjužnijoj brazilskoj državi, i prvenstvo francuskih profesora na njemu počivali na naklonosti prema našoj književnosti i našoj slobodi koju je jednom mladom budućem diktatoru tokom njegovog boravka u Parizu usadila izvesna ne odveć vrla gospođica.
Iz dana u dan, čitave stranice novina bile su prekrivene oglasima. Objavljivano je osnivanje Gojanije; oko plana tako podrobnog kao da je posredi bio stogodišnji grad, nabrajane su prednosti obećane stanovništvu; putevi, železnica, vodovod, kanalizacija i bioskopi. Ako se ne varam, u početku je čak neko vreme, godine 1935–1936, zemljište nuđeno besplatno onim kupcima koji su pristajali da plate troškove prenosa. Naime, beležnici i trgovci nekretninama bili su prvi vlasnici.
Sad se očekivalo da iz te zemlje, koju je izranjavio i spržio dah čudovišta, niknu ljudi.
Otišao sam u Gojaniju 1937. Na beskrajnoj ravnici koja je ličila na pusto zemljište i bojno polje načičkano električnim stubovima i zemljomerskim kočevima moglo se videti stotinak novih kuća razbacanih na sve četiri strane sveta. Najvažniji je bio hotel, četvrtasto zdanje od betona koje je, usred te pustoši podsećalo na aerodromsku zgradu ili kakvo malo utvrđenje; čovek bi ga rado nazvao „tvrđavom civilizacije" u jednom ne više prenosnom već direktnom značenju, koje je od takve upotrebe poprimilo izrazito ironičnu vrednost. Naime, po varvarstvu i nehumanosti ništa nije moglo biti ravno tom pustinjskom zatvoru. Ta građevina bez ikakvih čari bila je sušta suprotnost Gojasu; nikakva istorija, nikakvo trajanje, nikakva navika nisu ispunjavali njenu pustoš niti ublažavali njenu krutost; čovek se tu osećao kao na stanici ili u bolnici, uvek kao prolaznik, nikad kao gost ili stanovnik. Samo strah od kataklizme mogao bi opravdati izgradnju takvog kazamata. Jedna kataklizma se zapravo već dogodila, a ćutanje i nepokretnost koji su je okruživali produžavali su opasnost. Civilizator Kadmo beše posejao zmajeve zube. Sad se očekivalo da iz te zemlje, koju je izranjavio i spržio dah čudovišta, niknu ljudi.
—
Prevela s francuskog: Slavica Miletić. Priređeno na osnovu izdanja iz 1999 (Zepter Book World, Beograd). U originalu: Claude Lévi-Strauss, Tristes tropiques, Plon, Paris, 1993 (1955). Oprema teksta je redakcijska. Fotografija: Francisco Anzola.
