fotografija: Claude Lévi-Strauss
Kaduveoska prestonice Nalike udaljena je od Gvajakurusa oko sto pedeset kilometara ili tri dana jahanja. Teretnu marvu slali smo ranije zbog njenog sporog hoda. Planirali smo da se u prvoj etapi popnemo uz padine Sera Bodokene i da provedemo noć na visoravni, na poslednjoj stanici imanja. Vrlo brzo smo zašli u uske doline pune visoke trave kroz koju su se konji jedva probijali. Hod je otežavalo i blato močvare. Konj bi se okliznuo, batrgao da povrati ravnotežu, domogao se čvrste zemlje kako je znao i umeo, a onda bismo se našli okruženi rastinjem; valjalo je još paziti da neki list bezazlenog izgleda ne izruči na nas jaje koje je na njegovom naličju obrazovao roj karapata; mnoštvo narandžastih životinjica uvlači se pod odeću, prekriva telo kao kakvo tečno platno i zabada se u kožu: žrtvi preostaje samo da što pre sjaše s konja i brzo se oslobodi odeće, potamani životinjice i prepusti nekom od drugova da mu pregleda kožu. Veliki pojedinačni paraziti, sive boje, manje su opasni; oni se bezbolno prikače uz kožu, a posle nekoliko sati ili dana, čovek napipa oteklinu koja se mora odstraniti nožem.
Ulazeći u pećinu, uznemiravamo slepe miševe koji prekrivaju zidove, morcegos, i zvuk njihovog lepršanja ispunjava pećinu.
Najzad šikara postaje ređa i pred nama je kameniti put koji vodi preko blage strmine do sparušene šume od drveća i kaktusa. Dok zaobilazimo čuku načičkanu stubastim kaktusima, konačno izbija oluja koja se sprema od jutros. Silazimo s konja i tražimo zaklon u jednoj pukotini; to je, zapravo, vlažna pećina, ali nas dobro štiti. Ulazeći u nju, uznemiravamo slepe miševe koji prekrivaju zidove, morcegos, i zvuk njihovog lepršanja ispunjava pećinu.
Čim stane kiša, nastavljamo put kroz zbijenu i tamnu šumu punu svežih mirisa i divljeg voća: genipapo, teško svarljiv i oporog ukusa; guavira, za koju kažu da putnicima gasi žeđ svojom uvek hladnom srži; čaju, koji ukazuje na nekadašnje urođeničke njive.
Na visoravni ponovo nalazimo karakterističan izgled Mato Grosa: visoka trava prošarana drvećem. Približavamo se konačištu kroz močvarnu zonu; po blatu koje je isušio i izbrazdao povetarac trčkaraju mali pacovi; na stanici Largon, koja se sastoji od jednog tora i jedne kolibe, zatičemo jednu porodicu zaokupljenu čerečenjem bezzara, mladog bika; dva-tri deteta ciče od zadovoljstva dok se valjaju i ljuljaju na krvavom kosturu koji im služi kao igralište. Iznad vatre pod vedrim nebom, koja plamti u sumraku, peče se churrasco i s njega curi mast dok se stotine urubu-kondora, lešinara privučenih mirisom strvine, otimaju s psima za krv i otpatke.
Njihovi jezici su se, međutim, razlikovali; fonetika gvaikurua prijatna je uhu: brz izgovor i dugačke reči, u kojima se jasni samoglasnici smenjuju sa dentalima, guturalima i mnoštvom umekšanih ili tečnih fonema ostavljaju utisak potoka koji žubori preko šljunka.
Kad napustimo Largon, nastavićemo „putem Indijanaca“; dok silazimo, planina nam izgleda vrlo strma; moramo da pešačimo vodeći konje razdražene neravnim zemljištem. Pod stazom čujemo bujicu: voda pada sa stene na stenu, ali je ne možemo videti; klizamo se po vlažnom kamenju ili po blatnjavim barama zaostalim od poslednje kiše. Konačno, u podnožju planine stižemo do raskrčenog kruga zvanog campo des Indios, gde zastajemo da predahnemo i odmorimo konje pre no što nastavimo put kroz močvaru.
U četiri po podne počinjemo da tražimo pogodno mesto za konak. Uočavamo nekoliko stabala i između njih razapinjemo mreže za spavanje i komarnike; vodiči potpaljuju vatru i pripremaju obed od pirinča i suvog mesa. Toliko smo žedni da bez gađenja gutamo litre bućkuriša od zemlje, vode i hipermangana, jedinog pića kojim raspolažemo. Dan se gasi. Iza prljave mreže koja nas štiti od komaraca posmatramo na trenutak plameno nebo. Tek što smo zaspali, valja nam ponovo krenuti; pošto su već osedlali konje, vodiči nas bude u ponoć. U ovo vrelo doba godine, treba štedeti životinje i koristiti noćnu svežinu. Po mesečini nastavljamo stazom bunovni od sna, ukočeni i drhtavi; konji posrću; do svitanja je ostalo još više sati. Oko četiri ujutru stižemo u Pitoko gde je Služba za zaštitu Indijanaca nekad imala važnu stanicu. Sad su tu samo tri porušene kuće, jedva dovoljne da se između njih razapnu mreže za spavanje. Pitoko tiho teče; on izvire iz močvare i nekoliko kilometara dalje ponovo ponire. U tim barskim ponornicama, bez izvora i ušća, živi mnoštvo pirana, koje su opasne za neoprezne, ali ne sprečavaju pažljive Indijance – u močvari ima još nekoliko raštrkanih porodica – da se u njima kupaju i iz njih zahvataju vodu.
U sva tri zaseoka živelo je jedva dvesta Indijanaca, uglavnom od lova, sakupljanja divljih plodova, uzgajanja malobrojne stoke i živine i obrađivanja nekoliko njivica zasejanih maniokom.
Sad se nalazimo usred pantanala: čas poplavljene kotline između šumovitih uzvišica, čas velika blatnjava prostranstva bez drveća. Osedlani vo služio bi bolje od konja: kad se kreće polako, teška životinja, kojom se upravlja pomoću konopca provučenog kroz prsten na gubici, bolje podnosi naporan put kroz baru gde joj voda često dopire do grudi.
Dok smo prolazili kroz niziju koja se možda prostire sve do Rio Paragvaja i tako je ravna da voda ne uspeva da otiče, izbila je najstrašnija oluja koju sam ikad doživeo. Nikakvog zaklona, nikakvog drveta na vidiku; preostalo nam je samo da nastavimo kretanje, jednako mokri kao i konji, dok su gromovi udarali svuda oko nas poput granata pri baražnoj paljbi. Posle dva sata mučenja, kiša je prestala; preko horizonta su lagano prelazili oblaci i sručivali tu i tamo svoj vodeni tovar, kao što biva na otvorenom moru. Ali na kraju nizije već se mogla videti terasa od ilovače visoka nekoliko metara; na njoj se desetak koliba ocrtavalo naspram neba. Bili smo u Enhenju, u blizini Nalikea, ali smo odlučili da boravimo tu, a ne u staroj prestonici, koja se 1935. sastojala od pet koliba.
Nepažljivom oku ti su zaseoci izgledali gotovo isti kao najbliža seoca brazilskih seljaka, kojima su urođenici bili slični po odeći a često i po fizičkom tipu jer je bilo mnogo meleza. Njihovi jezici su se, međutim, razlikovali; fonetika gvaikurua prijatna je uhu: brz izgovor i dugačke reči, u kojima se jasni samoglasnici smenjuju sa dentalima, guturalima i mnoštvom umekšanih ili tečnih fonema ostavljaju utisak potoka koji žubori preko šljunka. Današnje ime caduveo (koje se inače izgovara cadiueu) nastalo je kvarenjem reči kojom su urođenici nazivali sami sebe: Cadiguegodi. Za vreme tako kratkog boravka nikako nismo mogli naučiti jezik, iako je portugalski naših novih domaćina bio vrlo siromašan.
U dečjim rukama smo viđali i figurice od drveta, obično odevene u krpice; one su im služile kao lutke, dok su neke druge, iako njima vrlo slične, starice čuvale kao dragocenost na dnu svojih korpi. Jesu li to bile igračke? Statue božanstava? Likovi predaka?
Osnovna konstrukcija koliba sastojala se od oljuštenih debala pobodenih u zemlju; ona su nosila grede od stabala koja su tek počela da se granaju i koje je drvoseča ostavljao na stranu za tu svrhu. Krov na dve vode bio je napravljen od mladih palmi; ali za razliku od brazilskih koliba, ovde nije bilo zidova; ova gradnja je bila nekakav kompromis između kuća belaca (od kojih je preuzet oblik krova) i starih urođeničkih nastrešnica s ravnim krovom pokrivenim upletenom slamom.
Dimenzije tih krajnje jednostavnih kuća nisu bile tako skromne: malo je bilo koliba u kojima je živela samo jedna porodica; neke su ličile na izdužene hangare i u njima je stanovalo do šest porodica; svaka od njih raspolagala je jednim odeljenjem omeđenim gredama osnovne konstrukcije i ležajem od dasaka – jednim za čitavu porodicu; tu su domaćini provodili vreme sedeći, ležeći ili čučeći među jelenskim kožama, komadima platna, tikvama, mrežama, gomilicama slame, raspoređenim, nabacanim, okačenim svuda pomalo. U ćoškovima su se mogle videti velike ukrašene posude za vodu na postolju – ponekad izrezbarenom – u obliku trokrake viljuške čija je drška zabijena u zemlju.
Ćup za vodu ukrašen šarama svetlocrvene boje i lakom od crne smole
Nekad su to bile „dugačke kuće“ u irokeskom stilu; bilo ih je još koje su svojim izgledom zasluživale to ime, ali razlozi za okupljanje više porodica u jednoj radnoj zajednici postali su nevažni; to više nije bila, kao nekad, matrilokalna kuća u kojoj su se zetovi sa svojim porodicama okupljali oko ognjišta tašte i tasta.
Uostalom, u tom bednom seocetu čovek nije osećao blizinu prošlosti, jer je netragom nestala i sama uspomena na živahan razvoj kakav je tu, pre četrdeset godina, zatekao slikar i istraživač Gvido Bodani; on je u seocetu boravio u dva navrata, 1892. i 1897, i ostavio je značajna etnografska svedočanstva sa svojih putovanja, jednu zbirku koja se čuva u Rimu i jedan divan putopis. U sva tri zaseoka živelo je jedva dvesta osoba, uglavnom od lova, sakupljanja divljih plodova, uzgajanja malobrojne stoke i živine i obrađivanja nekoliko njivica zasejanih maniokom, koje su se mogle videti iza jedinog izvora u podnožju terase, gde smo naizmenično odlazili da se umijemo usred jata komaraca i da zahvatimo malo mutne, sladunjave vode.
Kaduveoska grnčarija
Pored pletenja slame, tkanja pamučnih pojaseva koje nose muškarci i prekivanja novčića – češće niklenih nego srebrnih – da bi se tako dobijene pločice i cevčice nanizale u ogrlice, glavna delatnost je izrada keramike. Žene mešaju glinu Rio Pitoka sa istucanim crepom i valjaju masu u trake koje zatim spiralno slažu i tapkaju sve dok ne dobiju željeni oblik; još svezu posudu ukrašavaju utiskivanjem kanapa, a onda je bojadišu oksidom gvozda, do kojeg se lako dolazi u tom planinskom području. Zatim peku gotove proizvode pod vedrim nebom; preostaje im samo da još vruće posude ukrase pomoću dva laka od topljene smole: crni pau santo, providna žuta angica; ohlađena grnčarija se na kraju zaspe belim prahom – kredom ili pepelom – da bi se reljefne šare još jače istakle.
Za decu su žene pravile figure ljudi ili životinja od svega što bi im dopalo ruku: gline, voska, suvih mahuna kojima bi samo malo promenile oblik.
Dve drvene figurice: levo, Starčić; desno: Majka blizanaca.
U dečjim rukama smo viđali i figurice od drveta, obično odevene u krpice; one su im služile kao lutke, dok su neke druge, iako njima vrlo slične, starice čuvale kao dragocenost na dnu svojih korpi. Jesu li to bile igračke? Statue božanstava? Likovi predaka? Protivrečne upotrebe skrivale su njihovu prirodu, utoliko pre stoje često jedna ista figurica korišćena na oba načina. Neke koje se danas nalaze u Muzeju čoveka nesumnjivo imaju religijsko značenje, jer se među njima mogu prepoznati Majka blizanaca, Mali starac i bog koji kažnjava ljude zato što su ga zlostavljali kad je sišao na zemlju, poštedevši samo jednu porodicu koja ga je zaštitila. S druge strane, ne smemo olako shvatiti prepuštanje santosa deci kao simptom opadanja kulta; tu situaciju, koja nama izgleda privremena i nepostojana, opisao je istim rečima Bodani četrdeset godina ranije, a zatim i Frič deset godina posle njega; posmatranja koja su obavljena deset godina posle mojih pokazuju da se ona ni tada nije promenila; stanje koje traje pedeset godina bez promena mora biti, u izvesnom smislu, normalno, i ne bi ga trebalo tumačiti opadanjem – uostalom, nesumnjivim – religijskih vrednosti, jer ono ima opštiji smisao nego što smo skloni da verujemo i tiče se odnosa između svetog i profanog. Suprotnost između to dvoje nije ni tako potpuna ni tako postojana kao što smo često olako tvrdili.
U kolibi do moje bio je jedan vrač-iscelitelj čija se oprema sastojala od okrugle stolice, slamene krune, zvečke od tikve prekrivene mrežom s perlama i nojevog pera koje je služilo za hvatanje životinja bichos – zapravo, zlih duhova.
U kolibi do moje bio je jedan vrač-iscelitelj čija se oprema sastojala od okrugle stolice, slamene krune, zvečke od tikve prekrivene mrežom s perlama i nojevog pera koje je služilo za hvatanje životinja bichos – zapravo, zlih duhova, uzročnika bolesti koje je vrač lečio isterivanjem zahvaljujući antagonističkoj moći svog bicha, duha zaštitnika, ali i čuvara imovine, jer je upravo on zabranio svom štićeniku da mi ustupi te dragocene predmete na koje se, kako mi je rečeno, „navikao“.
Mlade etnografe uče da se urođenici plaše fotografisanja, da ih treba umiriti i obeštetiti poklonom, nekim predmetom ili novcem. Indijanci plemena Kaduveo su usavršili sistem: ne samo što su tražili da im platim fotografisanje, već su me terali da ih fotografišem kako bih im platio.
Tokom našeg boravka priređena je svetkovima kojom je proslavljeno stupanje u pubertet jedne devojčice iz neke druge kolibe; prvo su je odenuli na stari način: njena pamučna haljina bila je zamenjena četvrtastim komadom tkanine koji joj je obavijao telo ispod pazuha. Ramena, ruke i lice ukrasili su joj raskošnim crtežima, a oko vrata su joj okačili sve ogrlice koje su se mogle naći. Uostalom, to možda nije bilo toliko pokoravanje običajima koliko pokušaj da nas „zasene“. Mlade etnografe uče da se urođenici plaše fotografisanja, da ih treba umiriti i obeštetiti poklonom, nekim predmetom ili novcem. Indijanci plemena Kaduveo su usavršili sistem: ne samo što su tražili da im platim fotografisanje, već su me terali da ih fotografišem kako bih im platio; teško da je bilo dana kad mi ne bi prišla neka žena u izuzetnoj nošnji tražeći da joj, milom ili silom, odam poštu jednim snimkom i nekolicinom milreisa. Da bih prištedeo film, često sam se samo pretvarao da fotografišem – i plaćao.
Mitska ličnost predstavljena figuricom od kamena
Indijanci plemena Kaduveo neobično reaguju na piće: posle kratkog uzbuđenja, zapadaju u turobno ćutanje, a onda počinju da jecaju.
Ipak, bio bih loš etnograf kad bih se zgražavao nad tim lukavstvima, pa čak i kad bih u njima video dokaze dekadencije ili proračunatosti. Tu su naime, u transponovanom obliku, izbijala specifična obeležja urođeničkog društva: nezavisnost i autoritet žena visokog roda; razmetljivost pred strancem; zahtev da se njihova zajednica poštuje. Nošnja je mogla biti fantastična ili improvizovana: ono što je nadahnjivalo njeno pokazivanje nije zbog toga bilo ništa manje značajno; na meni je bilo da to postavim u kontekst tradicionalnih institucija.
Tako je bilo i s manifestacijama koje su pratile oblačenje gospođice u urođeničku odeću: po podne je počinjala da se pije pinga, to jest alkohol od šećerne trske; muškarci su sedeli u krugu, hvališući se bučno činovima preuzetim iz niže vojne hijerarhije (jedine koju su poznavali): kaplar, zastavnik, poručnik ili kapetan. Bila je to jedna od onih „svečanih pijanki“ kakve su već opisali autori iz XVIII veka, gde poglavice sede prema rangu, a služe ih konjušari, dok glasnici pozivaju po činu onoga na koga je red da potegne iz čaše i nabrajaju njegove podvige. Indijanci plemena Kaduveo neobično reaguju na piće: posle kratkog uzbuđenja, zapadaju u turobno ćutanje, a onda počinju da jecaju. Tada dva manje pijana muškarca dohvate očajnika za ruke i šetaju s njim tamoamo mrmljajući utešne, prijateljske reči sve dok se ovaj ne odluči da povraća. Zatim se sva trojica vraćaju na svoja mesta i pijanka se nastavlja.
MITSKe LIČNOSTi PREDSTAVLJENE FIGURICOM OD Drveta
Za to vreme žene beskonačno ponavljaju jedan napev od tri tona, a nekoliko starica, koje piju pored njih, bacaju se povremeno na tlo mlatarajući rukama i buncajući, praćene smehom i šaljivim dobacivanjem. I tu bismo pogrešili kad bismo njihovo ponašanje protumačili kao običnu brljivost starica koje su se napile i malo zaboravile; naime, stari autori potvrđuju da su svetkovine, pre svega one kojima se proslavljaju najvažniji trenuci odrastanja ženskog deteta plemenitog roda, obeležene ženskim transvestitskim egzibicijama: ratničkim povorkama, igrama i takmičenjima. Ovi dronjavi seljaci, izgubljeni usred svoje močvare, pružali su prilično žalostan prizor; ali njihovo propadanje je činilo još dirljivijom upornost s kojom su čuvali neke davnašnje običaje.
—
Prevela s francuskog: Slavica Miletić. Priređeno na osnovu izdanja iz 1999 (Zepter Book World, Beograd). U originalu: Claude Lévi-Strauss, Tristes tropiques, Plon, Paris, 1993 (1955). Oprema teksta je redakcijska. Ilustracije su autorove.
