Današnji Sao Paulo
Jedan pakostan duh definisao je Ameriku kao zemlju koja je prešla iz varvarstva u dekadenciju, a da nije prošla kroz civilizaciju. Tom formulom bi se tačnije mogli opisati gradovi Novog sveta: oni prelaze iz svežine u oronulost preskačući starost. Jedna brazilska studentkinja došla je kod mene uplakana posle svog prvog putovanja u Francusku: Pariz joj se učinio prljav, sa svim onim pocrnelim zgradama. Belina i čistoća su bile njena jedina merila za ocenjivanje grada. Ali do onog raspusta izvan vremena, na koji poziva monumentalni žanr, do onog života bez određene starosti, svojstvenog najlepšim gradovima koji nisu ostali puka sredstava urbanih funkcija, već su se uzdigli do predmeta kontemplacije i razmišljanja – do toga američki gradovi nikad neće dopreti. U gradovima Novog sveta, bilo da su to Njujork, Čikago ili Sao Paulo, koji se s njima često upoređuje, ne zapanjuje me nedostatak tragova: to odsustvo je jedan element njihovog značenja. Za razliku od onih evropskih turista koji gunđaju zato što svojoj zbirci trofeja ne mogu dodati još koju katedralu iz XIII veka, s radošću se prilagođavam sistemu bez vremenske dimenzije kako bih pokušao da protumačim jedan drukčiji oblik civilizacije. Ali pravim suprotnu grešku: zato što su ovi gradovi novi i što iz te novine izvlače svoje biće i svoje opravdanje, teško im opraštam što takvi i ne ostaju. Prolaženje vekova je za evropske gradove dobitak; za američke je porazno već prolaženje godina. Oni, naime, nisu samo netom izgrađeni već su građeni na takav način da se moraju obnavljati istom brzinom kojom su i stvarani, a to znači loše. U trenutku svog nastanka, nove četvrti malo liče na gradske elemente: odveć su blistave, odveć nove, odveć vesele. Pre bi se pomislilo – sajam, međunarodna izložba izgrađena za nekoliko meseci. Kad taj rok prođe, nema više slavlja i velike privremene konstrukcije prepuštene su propadanju: pročelja se ljušte, brazdaju ih kiša i garež, njihov stil zastareva, prvobitni projekat se ruši pod naletima novog nestrpljenja. To nisu novi gradovi naspram starih gradova; to su gradovi s vrlo kratkim razvojnim ciklusom naspram gradova sa sporim ciklusom. Neki gradovi Evrope se lagano uspavljuju i neosetno tonu u smrt; gradovi Novog sveta žive grozničavo, hronično bolesni; večito su mladi, ali nikad zdravi.
Grad se razvija takvom brzinom da je nemoguće naći njegov plan: moralo bi se svake nedelje štampati novo izdanje.
Dakle, kad sam došao u Njujork ili Čikago 1941, kad sam došao u Sao Paulo 1935, nije me najpre iznenadila novina, već preuranjenost vremenskog pustošenja. Nije me iznenadilo to što ovim gradovima nedostaje deset vekova, nego to što mnoge njihove četvrti imaju već pedeset godina, što bestidno pokazuju svoju uvelost kad je za njih, baš kao i za živa bića, mladost jedini ukras kojim se mogu podičiti. Gvožđurija, crveni tramvaji nalik na vatrogasna kola, barovi od mahagonija s mesinganim ogradama; gomile cigala u zabačenim uličicama gde jedino vetar mete otpatke; rustične crkve tik uz kancelarije i berzanske sale u stilu katedrala; lavirinti pozelenelih zgrada nad klisurama ispresecanim podzemnim prolazima, saobraćajnim petljama i pasarelama, grad što neprestano raste u visinu usled nagomilavanja sopstvenih ruševina na kojima počivaju nove građevine: Čikago, sliko obeju Amerika, nije neobično što u tebi Novi svet nežno čuva uspomenu na osamdesete godine devetnaestog veka; naime, jedina starina na koju on može polagati pravo u svojoj žeđi za obnavljanjem jeste taj skromni razmak od pola veka, odveć kratak za naša hiljadugodišnja društva, ali za njega, koji ne misli na vreme, jedina tanušna šansa da se razneži nad svojom prolaznom mladošću.
Godine 1935, žitelji Sao Paula hvalili su se da u njihovom gradu, u proseku, niče jedna zgrada na sat. Tad su to bile vile; tvrde mi da je ritam ostao isti, iako se danas podižu velike zgrade. Grad se razvija takvom brzinom da je nemoguće naći njegov plan: moralo bi se svake nedelje štampati novo izdanje. Moglo bi se, izgleda, dogoditi čak i to da, kad krenemo taksijem na sastanak zakazan pre nekoliko nedelja, stignemo dan ranije u željenu četvrt. U tim uslovima, oživljavanje uspomena starih gotovo dvadeset godina liči na posmatranje izbledele fotografije. Ali, u najmanju ruku, ono može imati dokumentarnu vrednost; istresam fond svojih uspomena u opštinske arhive.
Kao da sve to i nije grad, već na brzinu napravljene kulise zgrada za potrebe nekog filma ili pozorišne predstave.
Tada su Sao Paulo opisivali kao ružan grad. Zgrade u centru su, bez sumnje, bile pompezne i staromodne; pretencioznu oskudnost ornamentike još je otežavalo siromaštvo glavnih zidova: statue i venci nisu bili od kamena, već od gipsa premazanog žutom bojom da bi se stvorio privid patine. Sve u svemu, grad je imao one usiljene i proizvoljne tonove, karakteristične za lošu gradnju, gde arhitekta mora da pribegne vajarskom materijalu da bi zaštitio i prikrio njegovu suštinu.
Kad je reč o građevinama od kamena, ekstravagantnost stila iz 1890. može se delimično opravdati težinom i gustinom materijala: ona je, zapravo, sporedna. Ovde, pak, ta mučna nadmenost podseća samo na proizvoljne šare koje guba pravi na koži. Pod lažnim bojama, senke ispadaju još crnje; uske uličice ne dozvoljavaju odveć tankom sloju vazduha da „napravi atmosferu", i otud potiče osećanje nestvarnosti, kao da sve to i nije grad, već na brzinu napravljene kulise zgrada za potrebe nekog filma ili pozorišne predstave.
Ipak, Sao Paulo mi nikad nije izgledao ružan: bio je to divlji grad, kao i svi američki gradovi osim, možda, Vašingtona; on nije ni divalj, ni pripitomljen, već pre zatočenik koji umire od dosade u zvezdolikom kavezu od avenija u koji ga je zatvorio Lanfan. Sao Paulo je, pak, tada bio nepripitomljen. Prvobitno je sagrađen na terasi u obliku mamuze s kracima prema severu, na ušću dveju malih reka, Anjangabahu i Tamanduatehi, koje se nešto niže ulivaju u Rio Tiete, pritoku Parane; tada je izgledao kao obično „indijansko naselje": misionarski centar oko kojeg su portugalski jezuiti, još od XVI veka, nastojali da okupe divljake i upoznaju ih s vrlinama civilizacije. Na padini koja se spušta ka Tamanduatehi i koja dominira narodnim četvrtima Bras i Penja, još 1935. je postojalo nekoliko provincijskih uličica i largosa: četvrtastih trgova obraslih travom, okruženih niskim kućama omalanim živim krečom, s krovom od crepa i malim prozorima s rešetkama; na jednom kraju se nalazila skromna parohijska crkva, ukrašena samo dvostrukom akoladom koja je odvajala barokni nadvratnik od gornjeg dela pročelja. Vrlo daleko na severu, Tiete je produžavala svoje srebronosne meandre u varzeas – pošto su se močvare polako preobražavale u naselja – okružena nepravilnim lancem predgrađa i parcela. Tik iza njih nalazio se poslovni centar, veran stilu i težnjama Svetske izložbe iz 1889: Prasa da Se, Trg katedrale, na pola puta između gradilišta i ruševine. Još dalje je stajao čuveni Trougao, kojim se Sao Paulo ponosio kao Čikago svojom Petljom: trgovačka zona u preseku ulica Direita, Sao-Bento i 15. novembra: ulice zakrčene tablama sa oznakama firmi, gomila užurbanih trgovaca i službenika u tamnim odelima koja nagoveštavaju njihovu privrženost evropskim ili severnoameričkim vrednostima i, u isti mah, ponos zbog toga što ih osamsto metara visine deli od tropske čame (koja, međutim, prolazi usred grada).
To nisu kišne niti, kao u Evropi, već bledo svetlucanje mnoštva sitnih kuglica vode koje se kotrljaju kroz natopljen vazduh: vodopad bistre supe sa zrncima tapioke.
U Sao Paulu, u januaru, kiša ne „stiže", već se rađa iz okolne vlage; kao da se sveprožimna vodena para materijalizovala u vodene bisere što padaju pljuštimice, ali kao da ih koči srodnost sa isparenjima kroz koja prolaze. To nisu kišne niti, kao u Evropi, već bledo svetlucanje mnoštva sitnih kuglica vode koje se kotrljaju kroz natopljen vazduh: vodopad bistre supe sa zrncima tapioke. I ta kiša ne prestaje kad prođe oblak već kad se na tom mestu vazduh dovoljno rastereti od viška vlage koji se pretvorio u kišne tačkice. Onda se nebo razvedri, između zlatnih oblaka se nazire vrlo svetio plavetnilo, a niz ulice se slivaju planinski potoci.
Na severnoj strani terase započinjalo je ogromno gradilište: to je Avenida Sao-Žoao, arterija duga više kilometara, koja je počela da se gradi paralelno s Tietom i pratila stari put sa severa ka Itu, Sorokabi i bogatim plantažama Kampinaša. Započeta u krajnjoj tački mamuze, Avenija se zatim spuštala ka ruševinama starih četvrti. Najpre je sa svoje desne strane ostavljala ulicu Florensio-de-Abreu; ona je vodila na stanicu između sirijskih bazara koji su čitavu unutrašnjost snabdevali jevtinom robom, i tihih saračkih i ćilimarskih radnji gde su se, za potrebe plantažera i peona iz obližnje šikare, i dalje proizvodili – ali, dokle će to trajati? – visoka sedla od izrezbarene kože, prekrivači za konje od velikih pramenova pamuka, orme ukrašene otpacima srebra. Avenija je zatim prolazila pored jednog oblakodera – tad još usamljenog i nedovršenog – ružičastog Predio Martineli, i izbijala na Kampos-Eliseos, nekadašnje boravište bogatih, gde su vile od obojenog drveta propadale u vrtovima eukaliptusa i manga, i na popularnu Santa-Ifigeniju, okruženu kvartom trošnih kućerina s visokim prizemljem, iz kojih su javne žene s prozora dozivale mušterije. Konačno, na krajevima grada su izrastale malograđanske četvrti Perdizes i Agua-Branka koje su se na jugozapadu stapale sa zelenim i aristokratskijim Pakaembuom.
Na jugu se terasa neprestano uzdiže; uz nju se penju skromne avenije koje na vrhu, na samoj kičmi grebena, povezuje Avenida Paulista, s nekad raskošnim kućama milionera iz proteklih pedesetak godina, građenih u stilu kockarnica i banjskih vila. Na samom kraju, ka istoku, avenija prolazi iznad ravnice s novom četvrti Pakaembu, gde se kockaste vile bez reda uzdižu duž krivudavih avenija posutih plavoljubičastim žakarandama među padinama travnjaka i nasipa. Ali milioneri su napustili Avenidu Paulistu. Prateći širenje grada, sišli su s njim na jug brežuljka, ka mirnim četvrtima sa kružnim ulicama. Njihovi domovi nadahnuti kalifornijskim stilom, od liskunskog betona i sa ogradama od kovanog gvozđa, naziru se u dnu parkova usečenih u šumarke u kojima su izgrađena ta bogataška naselja.
Pašnjaci za krave prostiru se u podnožju betonskih zgrada, jedna četvrt naglo se pojavljuje kao fatamorgana, avenije s luksuznim vilama ispresecane su tu i tamo jarugama.
Pašnjaci za krave prostiru se u podnožju betonskih zgrada, jedna četvrt naglo se pojavljuje kao fatamorgana, avenije s luksuznim vilama ispresecane su tu i tamo jarugama; jedan muljevit potok kruži između zasada banana i služi u isto vreme kao izvor i kao odvodni kanal straćarama od zemlje i slame, na plotu od bambusovine, u kojima ponovo nalazimo ono crno stanovništvo koje u Riju živi na vrhovima brežuljaka. Koze trčkaraju po padinama. Neki privilegovani delovi grada uspevaju da saberu sve te strane. Tako, na kraju dveju ulica koje se udaljavaju jedna od druge na svom putu ka moru, dospevamo u udolinu reke Anhangabahu; njene strane su povezane mostom, jednom od glavnih arterija grada. U dnu se nalazi park po engleskom ukusu: travnjak ukrašen statuama i kioscima, dok se na strminama izdižu glavne zgrade: gradsko pozorište, hotel Esplanada, Automobilski klub, sedište Kanadske kompanije koja se stara za gradsku rasvetu i saobraćaj. Njihove nepravilne mase spajaju se u ukočeni nered. Te zgrade u bojnom poretku liče na veliko mešovito stado sisara okupljeno svečeri oko nekog pojilišta; životinje su zastale, kratko oklevaju, ali potreba jača od straha tera neprijateljske vrste da se privremeno pomešaju. Životinjska evolucija se zbiva u sporijim fazama nego gradska; kad bih danas posmatrao to mesto, možda bih utvrdio da je hibridno stado iščezlo pred naletom snažnije i homogenije rase solitera ukopanih u ove obale koje je autoput fosilizovao asfaltom.
Zaštićena tom kamenom faunom, elita Sao Paula je, poput svojih omiljenih orhideja, obrazovala neku vrstu nehajne flore, egzotičnije no što je i sama mislila. Botaničari nam kažu da se tropske vrste odlikuju većom raznovrsnošću od onih iz umerenih područja, ali da je, s druge strane, svaka od njih predstavljena nekad vrlo malim brojem jedinki. Lokalni gran fino je tu specijalizaciju doterao do krajnosti.
Naši prijatelji zapravo nisu bili ličnosti, već funkcije; u toj podeli su se našli više zbog unutrašnjeg značaja tih funkcija nego zbog svojih sposobnosti. Tu su bili katolik, liberal, legitimista, komunista ili, na drugom planu, gastronom, bibliofil, ljubitelj rasnih pasa (ili konja).
Jedan vrlo uzak društveni krug podelio je među sobom uloge. Tu se mogu naći sva zanimanja, sve sklonosti, svi kurioziteti koje odobrava savremena civilizacija, ali je svaki od njih oličen jednim jedinim predstavnikom. Naši prijatelji zapravo nisu bili ličnosti, već funkcije; u toj podeli su se našli više zbog unutrašnjeg značaja tih funkcija nego zbog svojih sposobnosti. Tu su bili katolik, liberal, legitimista, komunista ili, na drugom planu, gastronom, bibliofil, ljubitelj rasnih pasa (ili konja), starog slikarstva i modernog slikarstva; i još lokalni erudita, nadrealistički pesnik, muzikolog, slikar. U osnovi tih poziva nije bilo prave želje da se produbi određeno područje saznanja; ako bi dva pojedinca, usled kakvog pogrešnog manevra ili iz zavisti, zauzela isto područje ili različita ali odveć bliska područja, jedina im je briga bila da jedan drugog unište, i u to su unosili zadivljujuću upornost i žestinu. Naprotiv, posednici jasno razgraničenih susednih imanja išli su jedan drugom u intelektualne posete i iskazivali poštovanje klanjanjem: svako je bio zainteresovan ne samo za odbranu sopstvene uloge, već i za usavršavanje tog sociološkog menueta čije je izvođenje pričinjavalo neiscrpno zadovoljstvo društvu Sao Paula.
Ali potreba, koja je nalagala da se popune sve uloge kako bi se izgradio mikrokosmos i igrala velika predstava civilizacije, povlačila je i nekoliko paradoksa: ispostavilo se da je komunista bogati naslednik lokalnog feudalnog sloja.
Valja priznati da su neke uloge igrane sa izvanrednim poletom zahvaljujući spoju nasledenog bogatstva, urođenog šarma i stečene prevejanosti, koji je posećivanje salona činio tako prijatnim i, u isti mah, razočaravajućim. Ali potreba, koja je nalagala da se popune sve uloge kako bi se izgradio mikrokosmos i igrala velika predstava civilizacije, povlačila je i nekoliko paradoksa: ispostavilo se da je komunista bogati naslednik lokalnog feudalnog sloja, i da jedno vrlo gordo i kruto društvo ipak dopušta jednom od svojih članova, ali samo njemu – jer valja imati i avangardnog pesnika u svojim redovima – da izlazi na javna mesta sa svojom mladom ljubavnicom. Za neke položaje nije bilo više kandidata, te su popunjeni na najgori mogući način: kriminolog je bio zubar koji je promenio sistem identifikacije u sudskoj policiji tako što je umesto otisaka prstiju uveo otiske zuba; a monarhista je posvetio život sakupljanju primeraka posuđa svih kraljevskih porodica u svetu: zidovi njegovog salona bili su prekriveni tanjirima; ostavljeno je samo mesto za sef, gde je čuvao pisma kojima su počasne dame raznih kraljica iskazivale svoje zanimanje za njegove molbe da mu se pomogne u upotpunjavanju kolekcije.
Umesto da se diče još nadmoćnim ugledom Francuske u inostranstvu, naši ministri bi bolje učinili da su pokušali da ga razumeju.
Ta specijalizacija visokog društva išla je ukorak sa enciklopedijskom strašću. Obrazovani Brazil gutao je priručnike i popularizatorska dela. Umesto da se diče još nadmoćnim ugledom Francuske u inostranstvu, naši ministri bi bolje učinili da su pokušali da ga razumeju; već tada on, avaj, nije toliko počivao na bogatstvu i originalnosti naučnog stvaralaštva, jer je ono bilo u opadanju, koliko na talentu, kojim su još bili obdareni mnogi naši naučnici, da se učine pristupačnima teški problemi čijem se rešavanju tek skromno doprinelo. U tom smislu, ljubav koju je Južna Amerika poklanjala Francuskoj održavala se zbog tajnog sporazuma zasnovanog na istoj sklonosti da se potrošnja pretpostavi proizvodnji. Velika imena koja su tamo obožavali: Paster, Kiri, Dirkem, sva su pripadala prošlosti, doduše, dovoljno bliskoj da opravda dugoročan kredit; ali kamatu od tog kredita dobijali smo samo u sitnišu, i to samo onda kad je rasipna klijentela više volela da troši nego da ulaže. Mi smo joj samo prišteđivali trud da proizvodi.
Žalosna je konstatacija to što je Francuskoj, po svemu sudeći, čak i ta uloga intelektualnog mešetara danas preteška. Zar smo u toj meri zatočenici jedne naučne perspektive nasleđene iz XIX veka, gde je svako područje misli dovoljno ograničeno da jedan čovek opremljen tradicionalnim francuskim kvalitetima: opštom kulturom, živahnošću i sposobnošću jasnog izražavanja, logičkim duhom i književnim darom, uspeva da ga obuhvati u celosti i, radeći potpuno sam, da ga iznova promisli i izgradi sintezu? Bilo da nas to raduje ili rastužuje, moderna nauka više ne dopušta takav zanatski pristup. Nekad je zemlju mogao predstavljati jedan specijalista, a danas je potrebna čitava armija, koju mi nemamo; lične biblioteke su postale muzejske retkosti, ali naše javne biblioteke, bez prostora, bez sredstava, bez dokumentalističkog osoblja, pa čak i bez dovoljno sedišta za čitaoce, više odbijaju istraživače nego što im pomažu. Najzad, naučno stvaralaštvo je danas timski, u velikoj meri anoniman rad, za šta smo mi sasvim nepripremljeni jer smo odveć zaokupljeni nastojanjem da nastavimo lake uspehe naših starih virtuoza, iako se vreme promenilo. Da li će oni još dugo verovati da stil uvek može nadomestiti odsustvo partiture?
I zato što je toj oligarhiji bilo potrebno javno mnenje građanskog i laičkog nadahnuća kako bi se suprotstavila tradicionalnom uticaju crkve i vojske, kao i ličnoj moći, ona je stvorila univerzitet Sao Paula.
Mlađe zemlje su shvatile pouku. U ovom Brazilu koji je imao nekoliko blistavih individualnih uspeha, doduše retkih: Euklida da Kunju, Osvalda Krusa, Cagasa, Vilja-Lobosa, kultura je doskora bila igračka za bogate. I zato što je toj oligarhiji bilo potrebno javno mnenje građanskog i laičkog nadahnuća kako bi se suprotstavila tradicionalnom uticaju crkve i vojske, kao i ličnoj moći, ona je stvorila univerzitet Sao Paula i time kulturu učinila pristupačnom širem krugu korisnika.
Kad sam došao u Brazil da bih učestvovao u radu te ustanove – to dobro pamtim – gledao sam sa izvesnim nadmenim sažaljenjem na ponižavajuće uslove u kojima su radile moje tamošnje kolege. Dok sam posmatrao svoje bedno plaćene kolege, prinuđene da se bave raznim mutnim poslovima zarad golog opstanka, osećao sam ponos što pripadam jednoj zemlji stare kulture, u kojoj su slobodne profesije bile okružene jemstvima i ugledom. Nisam ni slutio da će, dvadeset godina kasnije, moji siromašni studenti zauzimati univerzitetske katedre, ponekad brojnije i bolje opremljene od naših, i da će im na raspolaganju stajati biblioteke kakve bismo i mi želeli da imamo.
Naši studenti su želeli sve da saznaju; ali, o kojem god području da je bilo reči, smatrali su da samo najnovija teorija zavređuje da bude zapamćena.
A oni su došli izdaleka, ti ljudi i žene svih godišta koji su se sa sumnjivom revnošću gurali na našim predavanjima: mladi ljudi u poteri za položajima dostupnim samo s diplomama koje im mi možemo uručiti; ili advokati, inženjeri, uspešni političari koji su se uplašili buduće konkurencije ljudi sa univerzitetskim zvanjima i požurili da im doskoče. Svi su bili nagrizeni nekakvim bulevarskim i destruktivnim duhom, delimično nadahnutim otrcanom francuskom tradicijom „pariškog života" iz prošlog veka, koju je uvelo nekoliko brazilskih rođaka Mejaka i Halevija, ali još više – što je simptomatična crta društvenog razvoja kakav je bio pariški u XIX veku, a kakav su Sao Paulo i Rio de Žaneiro tada ponavljali za svoj račun – ubrzanim ritmom diferencijacije grada i sela; grad se razvijao na račun sela, a odatle je, za novopečene građane, proizlazio zadatak da se otarase seljačke naivnosti, koju u Brazilu XX veka simbolizuje caipira – to jest geak – kao što su je u našem bulevarskom pozorištu predstavljali žitelji Arpažona ili Sarentonoa. Pamtim jedan primer tog sumnjivog humora.
Na sredini jedne od tih ulica koje su bile gotovo seoske uprkos svojoj dužini od tri-četiri kilometra i početku u centru Sao Paula, italijanska kolonija postavila je Avgustovu statuu. Bila je to bronzana reprodukcija, u prirodnoj veličini, antičke mermerne statue, zapravo ne naročito vredne, ali koja je zasluživala izvesno poštovanje u gradu gde ništa drugo nije podsećalo na istoriju stariju od prošlog stoleća. Žitelji Sao Paula su, međutim, shvatili da ruka ispružena u znak rimskog pozdrava znači: „Ovde stanuje Karlito". U pravcu koji je pokazivala imperatorova ruka, Karlos Pereira de Suza, bivši ministar i uticajan političar, posedovao je jednu od onih prostranih prizemnih kuća, sagrađenih od cigle i ćerpiča i pokrivenu slojem sivkastog kreča koji se ljuštio već dvadeset godina, ali sa ukrasima u obliku spirala i ruža kojima je graditelj želeo da dočara sjaj kolonijalnog doba.
Složili su se i da Avgust nosi kratke pantalone, što je samo napola bila duhovitost, jer većina prolaznika nije znala za kratku rimsku togu. Te prostodušne šale širile su se gradom sat posle otkrivanja spomenika i ponavljale su se istog dana uz tapkanje po leđima na „otmenoj večernjoj predstavi" bioskopa „Odeon". Na taj način se buržoazija Sao Paula (koja je uvela jednu bioskopsku predstavu nedeljno sa skupljim ulaznicama, kako bi se zaštitila od dodira s plebejcima) svetila što je, iz nehata, omogućila stvaranje aristokratije italijanskih doseljenika, koji su pre pola veka došli da na ulicama prodaju kravate, a danas su posedovali najupadljivije kuće u „Avenidi", i koji su sponzorisali toliko komentarisanu bronzanu statuu.
Mi smo u svojim rukama donosili plodove znanja, pa su nas studenti naizmenično izbegavali i dodvoravali nam se, čas kao poklonici, čas kao pobunjenici.
Naši studenti su želeli sve da saznaju; ali, o kojem god području da je bilo reči, smatrali su da samo najnovija teorija zavređuje da bude zapamćena. Prezasićeni svim intelektualnim gozbama prošlosti, koje su, doduše, poznavali samo iz čuvenja jer izvorna dela nisu čitali, bili su uvek spremni da se oduševe novim delima. U njihovom slučaju, prikladnije je govoriti o modi nego o kulinarstvu: u njihovim očima, ideje i doktrine nisu bile zanimljive po sebi, već kao instrumenti prestiža kojih se trebalo dočepati pre drugih. Deliti neku teoriju s drugima bilo je isto što i nositi već viđenu haljinu; čovek je tako mogao izgubiti obraz. S druge strane, vladala je žestoka konkurencija i prava pomama za popularizatorskim i senzacionalističkim časopisima i priručnicima, kako bi se obezbedili najekskluzivniji i najnoviji modeli iz područja ideja. Kao odabrani primerci akademskih ergela, moje kolege i ja često smo bili u neprilici: obučeni da poštujemo samo zrele ideje, ovde smo bili izvrgnuti napadima studenata koji nisu imali pojma o prošlosti, ali su uvek bili malo bolje obavešteni od nas. Nisu imali prave sklonosti za erudiciju, niti su poznavali njenu metodu, ali su je shvatali kao dužnost; stoga su sve njihove disertacije, šta god da im je bila tema, evocirale opštu istoriju čovečanstva, počinjući od antropoidnih majmuna i dotičući se Platona, Aristotela i Konta, da bi se završile parafrazom nekog otužnog svaštopisca čije je delo bilo utoliko više cenjeno ukoliko je svojom nejasnoćom držalo na odstojanju druge plagijatore.
Razmišljajući o tome šta je tada bila Evropa, a šta je danas, naučio sam kako nestaju i kako se rađaju društva; naučio sam i to da se veliki istorijski preokreti mogu ostvariti, u jednom svetlom trenutku, i smelom odlučnošću šačice nadarene dece.
Univerzitet im je izgledao kao primamljiva ali otrovna voćka. Tim mladim ljudima koji nisu videli sveta i kojima uslovi, često vrlo skromni, nisu davali nade da će upoznati Evropu, doveli su nas, kao egzotične čarobnjake, dvostruko omraženi sinovi bogatih porodica: oni su, prvo, predstavljali vladajuću klasu, i drugo, svojim kosmopolitskim stilom uzdigli su se iznad onih koji su ostali u selu, ali su se, u isti mah, odvojili od nacionalnog života i nacionalnih težnji. Mi smo bili sumnjivi iz istih razloga kao i oni; ali mi smo u svojim rukama donosili plodove znanja, pa su nas studenti naizmenično izbegavali i dodvoravali nam se, čas kao poklonici, čas kao pobunjenici. Svako od nas merio je svoj uticaj po značaju male svite koja ga je okruživala. Te grupe su među sobom vodile rat za prestiž, a omiljeni profesori su bili simboli, dobitnici ili žrtve. To su pokazivale homenagens, to jest manifestacije u čast učitelja, koje su se sastojale od ručkova ili čajanki, utoliko dirljivijih što su za priređivače podrazumevali znatna lišavanja. Tokom tih svečanosti ličnosti i discipline menjali su vrednost kao berzanske akcije, u zavisnosti od mesta na kojem su se one održavale, broja učesnika i statusa prisutnih mondenskih i zvaničnih ličnosti. A kako je svaka velika zemlja imala u Sao Paulu ambasadu u obliku ugostiteljske radnje: engleska čajdžinica, bečka ili pariška poslastičarnica, nemačka pivara, prikrivene namere izražavale su se i izborom jedne od njih.
Divni studenti, a danas cenjene kolege, ako neki među vama budu čitali ove redove, neka se ne osete uvređenima. Nazivajući vas u mislima, po vašem običaju, ličnim imenima, tako baroknim evropskom uhu, imenima što svojom raznovrsnošću ukazuju na privilegiju koju su još imali vaši očevi, da od svih cvetova hiljadugodišnjeg čovečanstva sastave buket po svojoj želji: Anita, Kodna, Zenaida, Lavinija, Tais, Đokonda, Džilda, Oneida, Lusila, Zenit, Sesilija, i vi, Egone, Mario-Vagneru, Nikanore, Rij, Livijo, Džejmse, Azoru, Ahile, Deco, Euklide, Miltone, bez imalo ironije se sećam tog mucavog perioda. Štaviše, sećam ga se sa zahvalnošću jer me je nečem naučio: prednosti koje daje vreme vrlo su nepostojane. Razmišljajući o tome šta je tada bila Evropa, a šta je danas, naučio sam, posmatrajući kako vi za nekoliko godina prevaljujete intelektualno rastojanje za koje se moglo misliti da iziskuje više decenija, kako nestaju i kako se rađaju društva; naučio sam i to da se oni veliki istorijski preokreti koji se u knjigama predstavljaju kao rezultat delovanja neznanih sila u srcu tame, mogu ostvariti, u jednom svetlom trenutku, i smelom odlučnošću šačice nadarene dece.
—
Prevela s francuskog: Slavica Miletić. Priređeno na osnovu izdanja iz 1999 (Zepter Book World, Beograd). U originalu: Claude Lévi-Strauss, Tristes tropiques, Plon, Paris, 1993 (1955). Oprema teksta je redakcijska. Fotografija: Chen Siyuan.
