E da, zaboravih da kazem da odugovlacenje u Istanbulu i nije bilo tako lose, jer smo se tu nasli sa jos jednim HC clanom, Samirom iz Tetova, pa smo nastavili put zajedno.
Kajseri je totalno nov gradic, a bitan je zbog toga sto se nalazi na zeleznickoj pruzi. Stigli smo ujutru, podelili se u dve grupe i krenuli auto-stopom za Goreme, mestasce u srcu Kapadokije. Samir i Jelena su ovde postavili novi standard u auto-stopu, ustopiravsi redovan linijski autobus ciji je vozac na Samirovo "jok pare, pare jok" samo klimnuo glavom i viknuo "ajde", tako da su ubrzo prestigli nas koji smo se vukli u nekim rashodovanim kolima.
Posto smo Bonnie i ja nasli prevoz samo do grada po imenu Ortahisar, imali smo da sipcimo par kilometara pod punom opremom do Goreme... usput, na pola puta izmedju dva grada, sreli smo cika-Mustafu u cijoj smo pecini kasnije odseli... Mustafa je zaista sjajan, zapravo se bavi pakovanjem limuna i grejpfruta, a izdubio je u steni jednu pecinu koja sluzi kao mini-hostel. Tu smo proveli dve noci spavajuci na udobnom kamenom podu... Mustafu svima preporucujem, ako neko hoce da ide u Kapadokiju, neka mi se javi! Na kraju je rekao da platimo koliko zelimo i mozemo, tako da smo mu dali, svi zajedno, deset evra za dva nocenja i dve vecere za cetiri osobe!
U Kapadokiji smo rekli istorijsko "NE" skupim turistickim atrakcijama (podzemne crkve za deset evra, osam evra, itd) te smo odlucno, naoruzani svojim bater-lampama sa novosadske najlon pijace, krenuli samostalno da istrazujemo gomile pecina i kapelica izdubljenih u okolnim vulkanskim stenama.
Svitanje. Turisticki baloni nad Kapadokijom.
Kapadokija, koja (tako kazu) znaci "zemlja dobrih konja" (koje bas i nismo videli) je poznata po svojim bizarnim oblicima reljefa. Pre par miliona godina, vulkani su ovde izbljuvali poprilicnu kolicinu lave i pepela, sto se sve natalozilo na prostranom platou prekrivsi ga debelim slojem bazalta. Zatim su vetrovi i kise izvajali ovaj materijal u hiljade stubova, siljatih kupa, stena i dolina raznoraznih perverznih oblika i boja. Konacno, pre nekih desetak hiljada godina, dosli su ljudi i poceli da buse ove stene pretvorivsi ih u bezbroj sobica, hodnika, crkava, golubarnika i sl. Ovo podrucje bilo je najaktivnije u doba Vizantije, kada je, tvrde Turci, ovde izdubljeno ni manje ni vise nego 360 crkvica.
Vecina hodnika se slepo zavrsava, sobice su uglavnom male, ponekad na vise nivoa, a cesto je potrebno dosta lomatanja da bi se dospelo do ulaza... u ponekoj se vide relativno ocuvani ostaci fresaka. U samoj varosi Goreme jedan deo ljudi i dalje zivi u pecinama i marljivo prosiruje svoj stambeni prostor pijucima i dletima...
