Otprilike desetak minuta posto smo otvorili oci na parkingu u Ljubimecu, nalazili smo se na mostu koji vodi preko Marice, a ka stopiranju. Sale radi, Bane je bacio prst preko ograde dok smo prelazili most, ali je vec prvi auto stao!
Verovatno cest nacin da vas neko preveze preko granice, ako stopirate, uskoro su nasi prijatelji, troclana porodica - mladi bracni par, i baka nekoga od njih, drzali pune ruke cigareta i alkohola, a istu privilegiju smo imali i mi, dok ne predjemo granicu. Smer sverca cigareta je definitivno, bar za sad poklopljen sa smerom naseg putovanja, jer smo u vozu za Sofiju takodje imali priliku da upoznamo tri zene, jako nalik onima iz crtanog filma Belvil Randevu, samo sto su se ove bavile svercom cigara (uz to sve vreme bacajuci so na ulaz u kupe i vezujuci crvene koncice - ja sam sve vreme mislio da rade nesto ilegalno i da je ta so neka opasna supstanca, ali me je Bane uputio iskusno uputio)
Kako god bilo, bilo je tek 7 sati, a mi smo se nasli u Turskoj, na autoputu, istina praznom, za Istanbul. To nije smetalo trecem autu koji je prolazio da nas poveze i to pravo do Istanbula. Iz razgovora - iskljucivo tursko-srpski, shvatili smo da je rec o direktoru turskog telekoma, za oblast severne Turske. Naucili smo da kazemo da i ne, arkadaz i jos po neku rec, a svaka rec turskog se pokazala kao jako korisna. Sledece javljanje, iz Istanbula, sadrzace i mali recnik!
Trenutno se blog nalazi dakle na obali Bosfora, gleda pecarose i ceka da se pojavi Sinan, prvi domacin u Stambolu. Vise o tome citajte veceras
