Bilo je 5 popodne, stajali smo na autoputu za Adanu, oko 150 km od nje. Nakon toga, valjalo je doci do Iskenderuna, pa do Antakije, blizu koje je i Rejhanli, granicni prelaz izmedju Turske i Sirije. Onda do Alepa, koji je na 70tak km od granice. Krenuli smo tog jutra oko osam i na putu smo vec bili oko 9 (svako jutro stopiranja smo zapoceli nekom greskom - od kasnog ustajanja, preko stajanja na pogresnom putu, do izlaska iz grada na pogresnu stranu - ovih 9 ujutro su jos sjajni), a resili smo da se s puta necemo sklanjati dok ne stignemo u Alepo.
Dakle, 5 popodne, smaramo kamiondziju na pumpi pokusavajuci da mu objasnimo kuda idemo. Bas u trenutku kad uzima mapu, staje drugi kamion i kaze da se zaputio bas za Adanu. Kud cemo sta cemo, mi u kamion. Ni sekund kasnije, ispostavilo se da ide cak do Iskenderuna.
Covek je pricljiv, jos jedan je u nizu ljudi ovde koji su ispunili "turski san", nasao je, naime, zenu-ruskinju, i decu mu je izrodila, a ima sad i svoj kamion, istina, rabljen, ali je zato velik i jeftin. Lagano, krecemo uspon na planine, brzinom jedva vecom od neutreniranog bicikliste, ali barem imamo siguran prevoz do Iskenderuna. Smenjuju se divni predeli, u snu i na javi, vrucina taman malo popusta i majstor staje, kaze: "dinner".
Pojedemo veceru, za tri kamiondzije, saznamo, zapanjeni, da je nas domacin (valjda je to prigodan naziv - spavali smo kod njega, nahranio nas je, prevezao) svega nekoliko godina stariji od nas (valjda se svaki put iznenadim kad kamiondzija kaze da je u svojim dvadesetim - ne znam zasto, ali nekako ne ocekujem to, a i izgled retko odslikava tako mlade godine), i krenemo dalje, trebalo bi da oko 10-11 uvece budemo u Iskenderunu (kaze vozac da ce tamo pokusati da nadje nekog kolegu koji ce za Siriju, ako ne, predlaze autobus, na nase opste negodovanje). Na nekoj naplatnoj rampi dogovara se sa drugim kamionom, koji ce nas navodno pokupiti na mestu na kom nas on ostavi, blizu Iskenderuna, isto kod neke naplatne rampe.
Oko ponoci, ostajemo na naplatnoj rampi, u drustvu nekoliko putara, koji su vec pristavili caj i kafu, da cekamo neizvesnog kamiondziju. Prevoz ne dolazi i mi dobijamo mesto u nekom dvoristu za postavljanje vreca i odlazimo na dremku, do zore. Ujutru hvatamo jedan minibus, onda vrlo brzo ustopiramo do Rejhanlija, i tu nam stane cika koji je prvo hteo pare, onda nakon naseg 'para jok' nastavio da vozi i sacekao nas desetak metara kasnije, a zatim prevezao besplatno sve do Alepa. Na granici nije bilo problema, i prespavali smo jos sat voznje do Alepa, dok nas je udaralo kroz prozore sve jace i jace sunce. Lagano pogubljeni, istovareni smo na vreli asfalt Alepa bez ideje gde smo, ko smo i sta smo. Kako smo pronasli sebe i jos sto god u Alepu i po Siriji, uskoro.
