Turski Mediteran, Bugarska i povratak

20. 05

Danas krecem ka Antalıjı pa dokle stıgnem. Za razliku od dolaska koji se odvijao preko kontinentalnog dela Turske, povratak ce biti preko juzne obale, pa ka Istanbulu. Vozim dobrim putevima do Adane izbegavajuci autoputeve. Nasdtavljam do grada na obali, Mersina. Moderan, lep grad. Ponovo sam na moru. Malo mi je neobicno kad pomislim da sam posle onolike pustinje opet na moru. Velika je vrucina, pa vozim bez puno zastajkivanja, osim kad naidjem na zanimljiva mesta za fotografisanje (nanu li vam naninu). Put je sada katastrofalan, sa puno serpentina, predeli pocinju da podsecaju na crnogorsko primorje. Povremeno nailazim na makadam i zemljani put, ali yamaha se oseca ko` riba u vodi, pa radosno grabi dalje po takvim terenima. Fantasticne lagune, raazudjena obala, prosto me tera da zavidim Turcima na tolikom moru, a mi nista.

Obala je klasicno mediteranska, pa se pomalo osecam domace. Predvece nailazim na veliki motor!!! Austrijske table, preticem ga (sto ti je tenera, ki` zmaj) i pozdravljam ih sirenom, a oni odpozdravljaju i ubrzavaju. Ocigledno zele da se vozimo zajedno. To je ono sto mi fali vec duze vremena, drustvo nekog bajkera, uzeleo sam se pravih bajkera i motora.

Posle par km stajem da se upoznamo, kad covek staje i kaze na srpskom "kako si, sta radis", "dobro sam kako si ti, gde si naucio srpski jezik". "Ja sam Turcin, ali imam druga Srbina u Becu, pa sam uz njega naucio ponesto". Idem sa zenom da kupimo neki stan po primorju, ako nam se svidi neko mesto! Tako se mi slikasmo, pa nastavismo zajedno, jer i oni idu u Alanju. Uveliko pada noc i tek u 23.00h stigosmo.

On pozva tipa koji je obecao da ce me ugostiti u Alanji, ali me ovaj ladno otkaci recima "van kuce sam, neka me nazove sutra" (popodne pre toga mi je obecao i pozivao me najljubaznije kod njega, ali turisticko mesto menja ljude). Nadjosmo neki apartman po povoljnoj ceni i ostasmo u njemu dva dana, pa podjosmo dalje. Inace, Alanja je klasicno letovaliste puno evropskih turista i Rusa, kao i cela juzna obala, tako da me to nije bas puno impresioniralo (sta pametno mozes da naucis i vidis od bogatih turista)?!Predjoh 700km po veoma teskom terenu, zadovoljih sam sebe muskom voznjom.

Covek nije hteo da cuje da ja platim bilo sta, tako da sam tri dana proveo o njegovom trosku. Revansiracu se u BG-u za par nedelja. Kako je on doneo odluku da ide u Istanbul, resih i ja da idemo zajedno. Od Alanje do Istanbula je oko 1000km, ali ako cu brzo kuci moram da pravim duze dnevne ture. Vozismo se ceo dan, pa do duboko u noc. Srecom po nas , vreme je bilo bez padavina. Blizu Istanbula, resismo da skratimo put i krenemo na trajekt. Kakva greska, izgubismo se po nekim puteljcima oko nekog jezera, teski off road, maksimalna brzina 40km/h, a mrtvi smo umorni, ovo nam bas nije trebalo. Posle sat vremena konacno izbijamo na magistralu, pa pravo na trajekt i u 04.30h konacno stizemo kod njegove sestre na konak. Uh, dobar komad puta prevalismo, ponosni smo na taj uspeh, mada mi to vec postaje rutina.

Sutradan se rastadoh od novog prijatelja i krenuh u osvajanje poslednje (ili pretposlednje) deonice puta. Preleceh 250km do Tursko-Bugarske granice, kad se nebo opet natmuri (valjda mu zao sto se blizi kraj moje avanture) i poce da pljhusti kao iz kabla. Prolazim silne kontrole (mrzim granice) i uzimam kisni kombinezon, sedam na brzinu na motor, jer mi kolona odmice i oooooopssss, ne mogu da ga zadrzim i svih 300kg se opruzi po asfaltu. Stvari leze svuda unaokolo, a ja pokusavam da podignem motor, ne verujuci da niko od 100 ljudi koji me gledaju iz auta ne pokusava da pomogne (pada kisa, sto bi ljudi napustali komfor auta zbog nekog tamo bajkera kome je motor pao. Evo potvrde da stizem u Evropu, kukala mi majka, kao i svima nama sa nama, kakvi smo. Konacno, pritrcava jedan decko iz kolone daleko iza i pomaze mi da podignem motor.

Naravno, ustanovljavam da je Turcin. Prolazim bugarsku carinu zaleci sto idzadjoh iz Turske u kojoj mi je zaista bilo prelepo. Vozim kroz Bugarsku i prosto mi je neobicno sto celu zemlju prolazim u par casova. Planirao sam da nocim negde uz put, ali kako se priblizavam Sofiji, tako se pojacava zelja da udjem u Srbiju, sto definitivno odlucujem kada na izlazu iz Sofije vidim znak: Beograd 380km. Granicu prelazim u 01.00h, pre toga me Bugari odrase za kurs pri kupovini benzina (na grani se kupuje samo za evre, a kako sam ja imao leve, kurs naglo pade za 30%). Evropska unijo, propasces sa ovakvima brzo. Na srpskoj granici carinik pita sta imam za carinu? "Samo pesak iz sirijske pustinje. Kad je video covek s` kim ima posla, pustio me u sekundi. Stvarno su svi bili zacudjeni odkud bajker posle ponoci i to iz Sirije!? Nisu navikli na takve prizore, pa pitaju "a sto si isao tamo", pitanje koje najmanje zelim da cujem, a naslusao sam ga se milion puta! Nastavljam dalje uz misao kako cu usput da logorujem. Znajuci sebe, sigurno cu oko 5.00 biti u BG-u i time izneveriti ljude koji mozda zele da me sacekaju! Zato resih da svratim u Dimitrovgrad u jedan hotel (meni vise lici na motel). Pitam posto, kaze 25e! MNooogo, koliko je bez dorucka, u Siriji je sa doruckom 7-8 evra, od vas zavisi hocu li se sutrea videti sa mnogo bajkera i nekako se dogovorismo za 15e. Posle deset minuta ulazi neki Nemac i pita za cenu sobe, ovaj mu kaze da je 20e sa doruckom!??? Za Srbina 25, za Nemca 20e soba, lepa dobrodoslica, bolje nisam ni ocekivao. Ok, bar cu se naspavati, a i motor mi je u nekom hangaru na sigurnom. Sutra ujutreu krecem dalje, svracam do Pirota na net da vidim kakva je situacija i vidim da je danas skup u Jagodini. Ok, vozi Miskooo, pravac Jagodina. Usput srecem sve vise bajkova koji idu na skup, neke trstenicane upoznajem na pumpi, kriju se od kise. Na skup stizem oko 13.00. Docekuju me isti ljudi koji su me i ispratili, malo se druzimo i kasnije oni odose u kafe, a ja na put, jos nisam zavrsio avanturu. Pada mrak (izgleda ne mogu bez nocne voznje, pa to ti je), i preko Topole, Mladenovca i delom autoputa stizem u Beograd. Obuzima me neko osecanje opijenosti, ushicenja i radosti sto sam obavio zadatak koji sam sam pred sebe postavio. Ponosno dolazim do zvezdarske sume, ubacujem makinu u garazu na zasluzen odmor i zadovoljno odlazim u stan.

Sta reci sada; otici potpuno sam u pustinju ,bez dzipova sa rezervnim delovima, bez bajkera koji bi pomogli u nuzdi, cak bez suvozaca sa kojim bi podelio radosne i one druge trenutke, zaista nije ni najmanje lak poduhvat. Bio sam potpuno svestan svih opasnosti koje me mogu zadesiti, od kvarova, udesa, al kaide, pustinje, otrovnih zivotinja (pauci, zmije, gusteri)........! Otici motorom koji je 18 godina star, sa veoooma malim budzetom je stvarno, u najmanju ruku otkaceno. Jedno je kad ides u drustvu sa drugim bajkerima, osecas se kudikamo bezbednije i sigurnije, kampujete zajedno, pomazete jedan drugom i sl. Kad si sam, uzdas se u Boga, masinu i sebe. Imas mnooogo vremena za razmisljanje o svemu i svacemu, pa se trudis da ne mislis mnogo, jer to i nije mnogo pametno. Ti i kilometri pustare, pustare, pustinje........Ovo je stvarno veliki psihofizicki ispit za coveka. Mnogo sam naucio, mogu reci da iz svega izlazim kao bolji covek, sto mi je i bila namera na polasku. Bogu hvala sto mi je omogucio uspesno obavljanje misije. U iscekivanju sledeceg poduhvata iskreno vas, Dragan Radenkovic, alijas SCI, ili "desert rider"!