Sef mog odeljenja, tj poslasticarnice i pekare, je Francuz. Koja sreca za mene. Zove se Regis, ima oko 30 godina, i vec 15 godina radi po kuhinjama. Pravi najbolji hleb koji sam probao u Engleskoj, dok najbolji hleb na svetu pravi moja strina Mila. Sta bih dao za parce tog `leba sa kajmakom…
Vrhunski majstor, posto je Francuz, kad prica ima onaj “super” naglasak pa ga nista ne razumem. Posle njega, tj njegov zamenik, je Englez iz nekog sela sa severa, e njega tek nista ne razumem. Ima ludacki akcenat, ne kontam ga ni kad mi kaze da li si OK. Stariji lik, ali mnogo mi je smesan u kuvarskoj uniformi, jer su mu pantalone dugacke, klompe velike, i hoda kao da ima sindrom Dzon Vejna.
Prvo sto je počelo da mi bode oci je roba. Koriste najbolju, najkvalitetniju i najskuplju robu. Vina I ostala alkoholna pica su vrhunska i skupa do bola - šta bih dao da ubijem koju bocu porta koju onaj ludak sipa u neke kruske ili već nesto. Greh :( Mislim, bude to sve na kraju super, ali brate daj malo da probamo… Uslovi za rad su vise nego odlicni, sve kuhinje su klimatizovane, tako kad radim kod sporeta iznad je hauba iz koje klima bije pravo u glavu. Valjda da covek ostane hladne glave :)
Kad se saberu sva kuvarska odeljenja, u hotelu radi oko 60 kuvara. Ako za rucak obicno dodje 50-80 ljudi i za veceru slican broj, onda se moze zakljuciti kakva se jela ovde serviraju. Kako prolazim kroz ofis u kujni, vidim okacene diplome, zahvalnice i druga priznanja mog Head Chefa, medju kojima i zahvalnicu Escoffiera i Paul Bocuse. Za nas kuvare ovo je vrh, kad imas ova priznanja znaci da si najbolji na svetu. Ima cak I posvetu na jednoj serpi.
Ko zna koliko je on pomogao tom liku, kad mu je serpu gravirao. Genijalno.
U kujni rade ljudi svih nacionalnosti, Italijani, Francuzi, Indusi, Englezi, Kanadjani, Svajcarci, Japanci, Korejci, Portugalci… I nas 5 Srba. Uglavnom su muskarci na pozicijama kuvara, valjda zbog ogromnog pritiska. E sad, kod mene je obrnuta situacija … U poslasticarnici uglavnom rade zene, a u restoranu na servisu poslastica manje-više muskarci. Kod mene rade 2 Japanke od kojih se jedna ubi oko izgovora mog imena, super pozitivna Nemica, Australijanka, 2 Engleskinje, jedna luda Ruskinja (kad ide u kantinu na rucak ona oblaci civilku, i posle rucka se opet transformise u kuvarsku uniformu :? ), jedan Indus, ok lik, ludi pekar Englez nosi tegle i ima kompleks Dzejmi Olivera (prica sa pecivima, hlebom, testom…) I pored pomenutog sefa i njegovog zamenika, tu su jos dva Engleza, jedan jako cool lik Luis, obožava Mućke I stalno govori cushty, i Bradly, lik koji je na nekoj praksi, jako nespretan, jos nije naucio ni da hoda po kujni, rekao bih da se drogira i to opasno, ruke mu se tresu, glava nekako izobličena, sav je u nekom raspadu. Ima 19 godina i ovi mi rekose da se već navukao na kocku. Tezak bilde, cak ima takvu I facu :)
Ovde su smene ludacke, od 12-14 sati dnevno, imam pauzu pola sata za rucak i gde uhvatim krivinu da odmorim. Postoji shema da se radi dvokratno, onda se počinje u 8 ujutru do 3 pa pauza 2-3 sata I nazad na posao do kraja :) Ogromna je razlika u odnosu na Srbiju. U Srbiji kad se umorim, skuvamo kafu, popijemo pivo, odmorimo 20 minuta pa nazad na posao. Ovde nema nista od toga. Skroz kapitalisticki. Daj samo da puca kicma.
Prve nedelje mi nisu dozvolili mnogo da radim, samo neke obicne poslove, nadam se da ce vec sledece nedelje biti bolje. Mozda je tako i bolje, jer sam se ja skroz napravio početnik. Rekao sam im da sam sad prvi put u poslasticarnici i da pojma nemam. Tako da i ono što znam, cutim i cekam da mi objasne. Neću bre za ove pare da se nerviram, a i došao sam ovde da učim.
 |
 |
U petak sam radio u restoranu. Za vreme servisa, Dzon Vilijams – sef kuhinje, stoji pored stampaca i cita porudzbine. Ali cita porudzbine preko razglasa. Naime u kujni su zvucnici, i on ima mikrofon u koji, i pored razlasa, vice, a kuvari ga prate oui, chef. Tu se vidi da je napaljen na Francuze. Čak je i nekih 50 % jela u menijima napisano na francuskom.
To je, ukratko, prva radna nedelja. Subotu i nedelju smo dobili slobodno, i normalno zapalili u obilazak grada. Po meni najbolji nacin da se provede subotnje prepodne je Portobello Market. Nalazi se u Notting Hillu, delu grada koji su naselili dosljaci iz Juzne Amerike i sa Kariba. Zahvaljujuci njima i sama pijaca ostavlja utisak kao da sam zaglavio negde u Boliviji, Arubi … Siroka ulica puna voca i povrca koje nikad u zivotu nisam video ni na fotkama, antikvarnice koje prodaju stare mape sveta, vojne uniforme iz svih mogucih ratova (naravno polovne), rastafari crnac kod koga pazarite sve potrebno za uzivanje u marihuani ili vec necem ozbiljnijem, i naravno ulicni prodavci hrane koju spremaju na licu mesta u ogromnim tiganjima. Vrlo “higijenski” uslovi :) ali ja volim tako onako narodski da osetim. Eto juce sam klopao u Ritzu, a danas na pijaci kupujem neko do jaja nabudzeno voce… Svi koji dolazite u London, obavezno subotom na Portobello.
Pijac radi tokom cele nedelje ali subotom je najludje. Ovde sam nasao dve, za nas kuvare i postovaoce dobre klope, vise nego interesantne radnje. Prva je zapravo spice shop. Nije ni prici onim prodavnicama zacina na istanbulskim bazarima, ali ipak za London je vise nego dobro. Milijarde mirisa u malenoj prodavnici. Stvarno se covek oseca omamljen tim silnim mirisima. Reklo bi se da kari preovladjuje. Preko puta ove radnje nalazi se najbolja prodavnica kuvarskih knjiga. I po meni najbolja prodavnica knjiga u Londonu uopste (oprostite moju kuvarsku maniju). Opet je kujna moja najveca ljubav, uz putovanja, naravno. U ovoj prodavnici sam se zadrzao nekih sat vremena i mislim da nisam video ni 1%. Od profesionalnih knjiga do prirucnika za domacice, tipa kako skuvati krompir, ili sipati vodu u lonac a ne prosuti :) mene trenutno najvise zanimaju kolaci, poslastice i ostala slatka klopa koja zube kvari, nasao sam nesto jako zanimljivo ali posto sam jos uvek siromah u Londonu, cekam platu da konacno pazarim nesto za svoju dusu. Kad bude prva plata dolazim ovde u nabavku. Jedva smo nekako uspeli da izadjemo, nas trojica nenormlanih kuvara, a mogao bih da budem ceo dan ovde.
U nedelju smo otisli do druge dvojice momaka sa kojima smo dosli u Ritz. Naime, ja zivim sa ludim Markom iz Zrenjanina i jos ludjim Bojanom iz Uzica (i jos nekim Slovakinjama, Crnogorac, ludi Bugarin…) dok su Komnen I Milos smesteni u drugom delu grada. Popili koje pivo kod njih (oni zive sa drugim Srbima – sto je divno za usavrsavanje jezika :P). Nista mi se specijalno nije desilo, pa to preskacem. Sutra idem na posao, pa cekam da vidimo sta ce se dalje desavati u velikom prljavom gradu… :)
Ostajem duzan jos fotki sa Portobella, ali o tome kad budem pisao i o drugim pijacama u Londri :)
