Žuljanje (ka i u Sakulama)

Ove subote, živo sećanje većine mojih prijatelja po pedalama na prošlogodišnje đakonije s manifestacije „Ovčarski dani“ u Sakulama, koja se danas ponovo održava, i radoznalost nas koji smo pošli prvi put, bili su podgrejani prvim sunčevim zracima i temperaturom koja se od ranog jutra pripremala za skok uvis, do dvocifrenog podeoka i konačne pobede proleća. U dogovoreno vreme, okupljamo se na uobičajenom mestu u prilično velikom broju – ima nas petnaestoro željnih vožnje, druženja i zabave posle preduge zimske pauze. Pozdravljamo se i zagledamo: neko se (ohohoo!) popravio, te ga zadirkujemo; neko je kupio novi dres koji opipavamo pod prstima i rastežemo; neko je svog ljubimca ponovio pa mu se divimo...



Osećamo se kao deca čim zajašemo naše dvotočkaše i pojurimo u osvajanje prvih kilometara slobode. Ostavljamo godine i nedaće u betonskim tamnicama iza nas, i rasterećeni kao nekada, dok smo sa sedišta svojih prvih bicikala prstima jedva dohvatali pedale, prepuštamo se putu koji se prostire pred nama. Galamimo i smejemo se na sav glas, od srca, a ponekom se otme i razdragani povik zbog nečega što je usput opazio, ili kada nas sustigne prijatelj na dva točka koji je okasnio na start. Skoro da sam zaboravila kako je jednostavno biti srećan.

Vozači nas uočavaju na velikoj razdaljini, a pošto je vikend i na putu nema gužve, neuobičajeno su predusretljivi: retko ko nam svira protestujući što vozimo u parovima umesto u koloni, već nam uglavnom kratko zatrube, koliko da nas upozore da će nas zaobići. Mašemo svima koji nas pozdravljaju, a posebno deci na zadnjim sedištima koja se okreću i upiru prstima u šarenu grupu kakvu, nažalost, ne vide baš često na ovdašnjim putevima. Ulazimo u neko selo i u prolazu nazdravljamo dobar dan jednoj starici koja sedi na klupi pred svojom kućom, okrenuta ka putu, i greje leđa na suncu. Dok podigne drhtavu ruku sa štapa na koji se oslanja, mi već projezdimo kraj nje, ali na vreme uspevam da uhvatim sjaj u njenom oku. Iza krivine, u susret nam naiđu dve devojke na prastarim ponikama, o čijim volanima vise kese s namirnicama, pa momci uspore, uglas ih pozivajući da nam se pridruže. No devojke im odmahnu rukom da se ne zaustavljaju uzalud. Njima dvema verovatno je zanimljivo tek večernje dešavanje u Sakulama – čobanski bal, dok mi idemo zbog degustacije pobedničkog paprikaša, a najviše zbog tradicionalne trke magaraca.



Nakon nešto više od polovine puta stižemo u Opovo, gde smo planirali da napravimo pauzu. Saznajemo da je nekadašnji kafić, u kome je društvo prošle godine sedelo i pilo espreso i pivo, pretvoren u verovatno mnogo isplativiju kinesku prodavnicu, pa tražimo drugo mesto na kojem ćemo se malo odmoriti. Otkrivamo nov kafić pokraj parka, u centru varošice, i tu parkiramo naše konjiće na točkovima. Kelner je momak od tridesetak godina, druželjubiv i pričljiv kao i većina njegovih kolega. Raspituje se odakle dolazimo, koliko nam je trebalo od Beograda dovde, koliko ćemo se zadržati u Sakulama, a onda pita za dopuštenje da razgleda naše bicikle. Dok im se divi, pričamo mu o našim vožnjama, o vikend-izletima sa noćenjem pod šatorom ili u planinarskim domovima, odlascima biciklima na more, učešću u organizovanim turama po inostranstvu na koje nas poslednjih godina sve češće pozivaju iz evropskih organizacija. Mamimo ga istrgnutim sličicama s nezaboravnih avantura, a on ih u svojoj mašti oživljava sa neskrivenim žarom u očima. A onda žuri da nam se pohvali kako i on voli da vozi bicikl, doduše, to i nije neki bicikl ali ga ipak dobro služi, pa ako bi nekad mogao da nam se pridruži... Neko zapisuje broj njegovog telefona i daje mu svoj. Ushićen, mladić odbija da nam naplati, ali ga uglas opomenemo da u našem društvu svako plaća svoj račun. Na rastanku, poziva nas da u maju učestvujemo u tamiškoj regati od Sakula do Opova, još jednoj tradicionalnoj južnobanatskoj manifestaciji, na kojoj je većina današnje ekipe bila prošle godine pa namerava da dođe i ove. Ni ja je neću propustiti.



Kroz pola sata, evo nas i u Sakulama. Vozimo pravo ka crkvi Sv. Nikole, u čijem predvorju je glavno dešavanje. Na velikoj bini nastupaju omladinska kulturno-umetnička društva i folklorni sastavi u banatskim i vlaškim nošnjama. Mlađahni Banaćani i Banaćanke u belim haljinama, crnim prslucima izvezenim zlatom i tokama, sa belim maramama i crnim šeširima ili krznenim kapama neumorno poskakuju u veselim i lakim ritmovima svojih kola.

Levo i desno od nas, duž popločane staze što vodi u crkvu, desetak ekipa koje se takmiče u pripremanju ovčarskog paprikaša. Dobro su ‘uigrane’: dok jedan član revnosno održava vatru, drugi pomno nadgleda stanje u kotlićima, meša, proba, dodaje začine i sastojke pa opet neumorno meša, a ostali zabavljaju goste i prolaznike. Za nama, upadljivo uočljivima u pripijenim, šarenim dresovima, obavezno dobacuju, pozdravljaju nas i pozivaju da kasnije svratimo na degustaciju.

Dublje u dvorištu, na putu ka školi, s obe strane su načičkane tezge sa kojih nas mame liciderska srca, domaće kobasice i pršute, sirevi i kačkavalj, a tu su i suveniri i najrazličitije drangulije. Neko iz našeg društva opazio je priveske za ključeve u obliku bicikla i zastaje da kupi par komada koje će posle poklanjati. „Hoću i ja“, zagraji još nas nekoliko – i svi privesci su očas rasprodati.



Pošto bicikle guramo pokraj sebe probijajući se kroz gomilu, odlučujemo da ih negde ostavimo i dalje razgledanje nastavimo kao pešaci. Vezali smo ih uz drvo sajlama i lancima, a za svaki slučaj zamolili smo i člana jedne takmičarske ekipe da pripazi na njih. Pomalo pripit, dobroćudni Banaćanin se najpre našalio: „Samo vi meni recite koji je od ovih najskuplji, a ostale ću vam sigurno pričuvati.“ Zatim je kao protivuslugu tražio da se slika sa mnom i Jelenom, jedinim ženama u našem društvu, a onda i sa svakom ponaosob. Na kraju, da bi nas uverio kako je najozbiljnije shvatio svoju dužnost, užetom je ogradio naš ‘parking’ a kraj kanapa vezao za svoj zglob. Mogli smo da budemo bezbrižni.



Razdvojili smo se u grupice, pa svaka na svoju stranu. Povodeći se za pričom o prošlogodišnjim besplatnim domaćim pitama i savijačama, pođoh sa najvećom grupom u školu. Zavirili smo u sve učionice, popeli se na oba sprata, ali od hrane ni traga, sem ako sve nisu pojela deca koja se uzbuđeno pripremaju za nastup sa svojim ansamblima. Pomireni s tim da ćemo ipak morati da platimo ručak jer nemamo vremena da čekamo proglašenje pobednika u kuvanju čobanskog paprikaša, koji se potom besplatno služi, krenuli smo ka izlazu, kada shvatismo da svi odrasli idu prema fiskulturnoj sali. Hajmo i mi tamo.
A u sali – prodajna izložba narodnih rukotvorina i scenografije koje dočaravaju banatski dom u vreme slava i crkvenih blagdana: na sve strane bogate trpeze, ali samo kao eksponat, i pri tom ograđene od posetilaca! Moje društvo počinje da se smeje grohotom i niko ne može da se zaustavi. Kad napokon uspeju da dođu do daha, sa suzama u očima mi prepričaju kako je prošle godine jedan biciklista s kojim niko od nas ne voli da vozi ni da se druži doslovno opustošio sve sa stolova, a ono što nije mogao da pojede, potrpao je u bisage. Očito u strahu da se to ne ponovi, organizatori su ove godine preduzeli mere predostrožnosti. Kakav blam za sve nas!



Grdeći tog, hvala bogu, odsutnog ‘kolegu’, izlazimo iz škole i pomirljivo sedamo pod ogromnu šatru razapetu pred crkvenom portom. Muzika za široke narodne mase i glasovi ‘estradnih umetnika’ što dopiru iz velikih zvučnika, uznemireno njištanje magaraca privezanih duž crkvene ograde, kravlje mukanje, meketanje džambo-ovaca u improvizovanim oborima, lajanje pulina i kera-čuvara, te nadvikivanje, cika i podvriskivanje posetilaca i učesnika prave užasnu kakofoniju zvukova, koja opasno atakuje ne samo na bubne opne nego i na nervni sistem. Treba to izdržati, pa naručujemo meso sa roštilja koje se brzo priprema i još brže jede. Čim utolimo glad, brže-bolje odlazimo.



Uskoro treba da počne glavno dešavanje zbog kojeg smo i došli – trka magaraca, pa se probijam do ograde fudbalskog igrališta na kom se trka održava, tik iza gola i linije cilja, odakle ću moći da napravim dobre fotografije. Na nekoliko koraka ispred mene, dečaci u čobanskim nošnjama zagrevaju svoje magarce. Očevi i starija braća pomažu im da zajašu ćudljive životinje koje se opiru i pokušavaju da ih zbace, pa im ovi drvenim štapovima zdušno uteruju pamet u glavu. U neverici gledam kako dečkić najbliži ogradi, koga su za ovu priliku maskirali u odraslog tako što su mu iscrtali brkove i na glavu stavili šešir, svom snagom mlati magare koje vodi na užetu. Podebljim štapom divljački ga odalamljuje po leđima, sapima, gde stigne, i to bez ikakvog povoda jer magare poslušno ide za njim. Tupi udari i bolno njakanje – samo ta dva zvuka i slika iskeženog dečijeg osmeha pod iscrtanim brkovima. Ježim se, u želucu počinje da mi kuva ali ne uspevam da odvratim pogled od tog prizora. Niko od dečakove pratnje ne reaguje na to iživljavanje, već mu povremeno, kako im se prohte, čak i pripomognu. „Zašto?!“ – sve u meni se buni, ali ne mogu da oslobodim povik koji me peče u grlu. Jedva otržem pogled i sklanjam se odatle. Ispraća me glas ptice rugalice koji preko razglasa deklamuje pravila takmičenja: „Štapovi džokeja ne smeju biti duži od četrdeset centimetara“, kaže.

Moje društvo, koje se tek sad probija prema terenu, s čuđenjem me zapitkuje zar neću gledati trku. Odmahujem odrečno glavom – dovoljno sam videla, a i čula, i ovde mi se više ne ostaje. Žulja me tugaljivi pogled jednog magareta, rugoban kez malog dečaka i ironija izmerenog čobanskog štapa. Toliko su me danas nažuljali da dva sata kasnije, u povratku, ne osećam ni tvrdo sedište bicikla, već okrećem pedale svom žestinom, kao da bežim od progoniteljâ.