Krenula tako jedna Crvenkapa u posetu rodnim mestima svojih roditelja, a sve sama, na dva točka, kroz šume i preko planina. Na vuka nije naišla, samo na dobre ljude koji su joj pomogli da se posle šest dana živa i zdrava dokotrlja svojoj kući. I deo Nakon mnogih grupnih vožnji po Srbiji i povremeno inostranstvu proteklih nekoliko godina, osetila sam da sam najzad dorasla izazovu prve samostalne ture na biciklu. Povod koji sam pronašla – da posetim mesta rođenja mojih roditelja – za moje bližnje je bio samo dobar pokušaj izgovora u koji ni sekundu nisu poverovali. „Uhvatili su te pundravci pa tražiš opravdanje“, razotkrili su me čim sam im predočila plan. Ali činjenica je da su se kockice same tako složile: mojim roditeljima bližio se godišnji pomen i intezivno sam razmišljala kako da ga ove godine obeležim; nekuda mi se neizdrživo išlo a nisam imala dovoljno para da bih se otisnula na duži put; u perspektivi sam planirala veliku, možda i višegodišnju turu, za koju je već trebalo da se polako testiram i pripremam; tako da mi se ideja o višednevnom solo pedalanju od očevog do majčinog rodnog mesta – od ivanjičkog do valjevskog kraja – naprosto nametnula.  Početak je obećavao: u vozu kojim ću se pevesti do Požege, odakle će zapravo krenuti moje crvenkapisanje na dva točka, mladi kondukter mi nije naplatio dopunsku kartu zbog bicikla, niti je tražio da ga rasklopim. Ako tome dodam da smo stigli tačno po redu vožnje, što je značilo da neću morati da odstupam od kilometraže planirane za taj dan, bilo je jasno da je sve krenulo kako sam samo poželeti mogla. Na stanici u Požegi dobrodošlicu mi je prvi poželeo taksista. „Je l' treba prevoz?“ upitao me dok sam montirala i vezivala bisage na bicikl. „A kako tebi izgleda?“ Nije shvatio da se šalim, pa sam mu pojasnila: „A što misliš da imam bicikl nego da se prevezem?“ „Dokle ideš?“ „Danas do Katića.“ „Sa svim tim?“, pitao je pokazujući na moj tovar, naoko a i stvarno, težak dvadesetak kilograma. „Aha.“ „Imaš pedeset pet kilometara do tamo; do Prilika i nekako, al' posle ti je sve uzbrdo. Ajd, daću ti popust, vidiš kako je pripeklo.“ „Hvala ti, ali ja putujem biciklom.“ Zgranuto me je gledao nekoliko trenutaka a onda je, kao da ima posla s nekim ko nije savim svoj, rekao pomirljivo: „Ako je tako, onda nek ti je srećan put.“ „Hvala!“ odgovorila sam, zajahala bicikl i krenula.  Nije bilo ni daška vetra, put je bio naizgled ravan a ja odmorna i orna, ali činilo mi se, a i moj brzinomer je to potvrđivao, da pedale okrećem zabrinjavajuće sporo. Svaki čas zagledala sam da mi se nije izduvala zadnja guma, ali s biciklom je sve bilo u redu. Shvatila sam šta je u pitanju tek kada sam zastala ispred jedne radnje da kupim zalihe vode. Osvrnuvši se, otkrila sam da je put sve vreme pod blagim usponom, onim skoro neprimetnim, koji može da registruje samo GPS. Odahnula sam s olakšanjem, ali i dalje nisam mogla da se otmem utisku da će mi se desiti neki peh, i to vrlo brzo. Naprosto, morala sam da imam vatreno krštenje, makar u vidu probušene gume. I ono je zaista usledilo nakon nepunih trideset kilometara. S leve stane puta nalazila se vulkanizerska radnja a do nje kafana, ispred koje je pet-šest muškaraca ispijalo pivo. Znatiželjno su me pratili pogledima dok sam silazila s bicikla i prelazila na njihovu stranu kako bih se u senci servisa i restorana sklonila od sunca. Najlakše bi mi bilo da im priđem i zamolim ih za pomoć, tim pre što nikada ranije nisam sama zamenila gumu. Ali svrha mog puta bila je upravo oslanjanje samo na sebe, barem u lako rešivim situacijama. Stoga parkirah bicikl van njihovog vidnog polja i uradih sve ono što sam nebrojeno puta gledala da čine moji drugari-džentlmeni. I očas posla, guma je bila zamenjena a ja ponovo u sedlu. 
Slika: mesto kao poručeno za pauzu Nagazila sam pedale kako bih sustigla jednog seljaka koji je na dvestotinak metara ispred mene 'okretao točak' na tipičan, starinski način – potpuno uspravnih leđa i sa široko izbačenim kolenima u stranu. Nazvah mu dobar dan i krenuh uporedo s njim. Slika: planina Mučanj, pogled s puta "Svaka čast! Izdrži, mi smo uspeli!", dobacili su mi dok su se sjurivali u podnožje. Slika: Na cilju prvog dana I najzad – vrh. Kao zaslužena nagrada, usledio je spust koji me odvodi u samo središte Brezove. Prethodno sam stala da fotoaparatom ovekovečim moj bicikl, i današnji podvig, pored table na kojoj piše „Katići“. Slika: Katići, napuštena kuća u Brezovi i Mučanj u pozadini
Na terasi restorana u sklopu ovdašnjeg najpoznatijeg kompleksa privatnih pansiona – „Obradović“, prepoznala sam svog daljeg rođaka. Sišla sam s bicikla i skinula kacigu. Slika: Put ka Brezovi, današnja Staza zdravlja Sa uskovitlanim osećanjima koja me uvek obuzmu kad dođem ovde, približavam se rodnoj kući mog oca. Sazidana je 1900. i od tada se malo šta na njoj promenilo. U podrumu, među buradi, moja baka porađala se na plastu sena kao i sve žene u tim krajevima od pamtiveka – skrivena od pogleda, često i bez pomoći babice. Gore, u najvećoj prostoriji, koja se danas koristi kao dnevno-trpezarijsko-kuhinjski boravak, nalazilo se ognjište, oko koga se danju odvijao život, a noću je pretvarana u spavaonicu za svu čeljad. Druga prostorija, koja je sada pregrađena u dve manje – polusobu za strica i spavaću sobu za brata i snahu, bila je gostinjska i u nju domaći nikad nisu zalazili sem da je pospreme. Slika: Prizor na putu ka Brezovi Kuća ima prednji i stražnji ulaz, prvi okrenut prema putu odozdo, iz podnožja masiva, odakle je u ratna vremena dolazila opasnost od neprijateljskih vojski, a u mirnodopska su odatle pristizale bande, hajduci i ostali odmetnici od zakona, dok je stražnji korišćen kao izlaz za beg uzbrdo, prema teško pristupačnom Mučnju. Sve to očuvano je zahvaljujući mom bratu, koji je kao zavet primio molbu mog oca i jednog od stričeva da ništa ne dograđuje i ne ruši na kući; sitni ustupci modernom vremenu i pomalo kič-ukusu, poput roze fasade, nisu suštinski narušili njen originalni izgled. Slika: očeva rodna kuća Dozivam strica i brata, kod kojih sam došla, da izađu. Nastaje opšte iznenađenje, svi me grle, pozdravljaju, ljube, grde što im se nisam najavila („Jest', pa da onda spremate tu svašta i trošite se“, odgovaram), guraju me unutra, pomažu da se raspakujem, nutkaju slatkim, kafom, večerom. Glas o mom dolasku brzo se pronosi po selu i kuća se očas napuni svetom. Pola Brezove videlo me je danas kako pedalam uzbrdo i bez obzira što većina smatra da sam suluda jer putujem biciklom, ipak mi se dive. Na kraju krajeva, oni su samo ljudi sa sela, a tamo u gradovima rade i gore ludosti od ove moje i o tome snimaju čak i TV emisije – čitam im sa lica kako razmišljaju. Slika: krovovi kuća u selu Katići Srećom te je danas ilindanski vašar, pa se razilaze čim počne da pada mrak kako bi se spremili za večerašnji 'izlazak'. Ostajem nasamo sa stricem, bratom i snahom, koji su složno izjavili da ih sabor ne zanima jer je svake godine isti. Ja sam pak previše umorna da bih bilo gde pošla, a i rano ujutru treba da nastavim put. Tako će Radojičići verovatno biti jedini u Brezovi koji će večeras sedeti u kući, pretpostavljajući priču sa i o svojima narodnom veselju. |
