Reportaže

Vozili: Jovan Eraković, Damir Andrić, Marko Branković, Snežana Radojičić
Fotografije: Marko Branković, Snežana Radojičić

Kada putniku na biciklu pomenete Euro Velo 6, njegova prva asocijacija biće Dunav. Iako ova biciklistička ruta koja počinje na Atlantskom okeanu vodi pored nekoliko reka, više od polovine njene celokupne dužine prati tok Dunava, skoro od njegovog samog izvora do Crnog mora. Na tom putu, tamo gde Dunav na mapi ćurliče praveći se važan što je narastao toliko velik i silan, transevropska biciklistička ruta prolazi kroz neke od najlepših predela istočne Srbije: Golubac, Đerdapsku klisuru, Kladovo, Lepenski Vir. Upravo o tom delu Euro Vela 6 dvoje novinara sa berlinske televizije rešili su da snime reportažu.

Nemci ne bi bili Nemci kada sve ne bi detaljno ugovorili i organizovali unapred – ovo dvoje su to uradili još pre pet meseci. Ali ni mi ne bismo bili Srbi kada ne bismo čekali poslednji trenutak, pa je tako tek noć uoči početka snimanja neko iz Turističke organizacije Srbije prvi put obavestio Jovana Erakovića, čoveka bez kog ruta kroz Srbiju ni do danas ne bi bila obeležena, da novinarima za ujutru treba i troje 'glumaca' – putnika na biciklima koji će im biti na usluzi dva i po dana. Uz pomoć trikova, vadeći kao zečeve iz kacige obećanja o dobroj zabavi, plaćenim troškovima pa čak i simboličnoj zaradi, Jone je uspeo da im nešto pre ponoći, usred radne nedelje, obezbedi troje biciklista odgovarajućeg opisa (da su u dobroj kondiciji, da imaju bisage i da izgledaju 'evropski', šta god to značilo): Damira, Marka i mene.

Đerdapska klisura

Ali sutradan, uprkos dobroj volji, sve je počelo naopako: nas troje, u Damirovim kolima s natovarenim biciklima, jedva smo se izvukli iz gradske gužve da bismo potom promašili isključenje za nasip kod Rama; zbog našeg kašnjenja Nemci su propustili jutarnje sunce i ostali bez dva planirana snimka; ja sam uspela da oblačeći dres (na golo telo dakako) sednem u žbun koprive i dobro se ožarim; Damiru je pukla guma čim je spustio bicikl s nosača a Nemica nije htela da čeka još tri minuta dok je zameni, nego ga je isključila iz daljeg snimanja; on je tad odbio da nas vozi narednih dana te je Jone hitno morao da obezbedi druga kola, što se ispostavilo kao nerešiv problem.

Dok sam se ja besomučno češala, Damir opravdano besneo, Jone nervozno telefonirao, a nakrivo nasađeni Nemci galamili, s desne strane nasipa ukazao nam se prizor sasvim izmešten iz vremena – seljak koji ore ralom dok petoro žena i muškaraca, očito cela porodica, okopavaju motikama parče zemlje. Složna sirotinja, predano posvećena obezbeđivanju hleba nasušnog, jedva se obazrela na ovo dvoje sa kamerom koji su pojurili u njivu oduševljeni zbog kadra sa 'autentičnim isečkom iz života srpskog seljaka' (o organskoj poljoprivredi, ekološki održivom plugu i etno-motivima na odeći i da ne govorimo). Snimili su ih u prvom planu, dok mi, u sintetičkim dresovima jarkih boja, sa ergonomskim kacigama i UV naočarima promičemo u pozadini kao Marsovci. Kada se svetovi sudaraju, režiser je suvišan, pa nas Nemica prvi put nije vratila da više puta ponovimo istu scenu.   

Kazan

Zasmejavala nas je tolika ozbiljnost s kojom nam je izdavala uputstva, ljutilo nadobudno odbacivanje svih Jonetovih predloga za mesta koja bi trebalo videti, opterećivala neprestana žurba i kritika što kasnimo. Od vožnje, kojoj smo se nadali, nije bilo ni pomena – sve se svelo na: tovari bicikle na kola, vozi do planirane lokacije, skidaj bicikle, montiraj bisage, vozi ispred kamere ne tako nego ovako... i tako ukrug. Ali dobro raspoloženi slučaj nije dopustio da nas beskrajno ponavljanje scena i njeno nezadovoljstvo svim i svačim sasvim zamore, nego je opet uneo malo živosti u scenario, nameštajući nam susret sa dvoje stvarnih putnika na biciklima.

Bio je to par mladih Belgijanaca, polovina ekipe koja je na rekumbentima, ležećim biciklima na dva točka, krenula ka Crnom moru, odakle će produžiti na Himalaje. Zna se da je svet mali, a biciklistički pogotovo – za ove putnike čuli smo pre par dana kada su im u Beogradu, iz dvorišta kuće našeg poznanika koji ih je primio na smeštaj, malte ne pred nosom ukrali sva četiri bicikla. Svi smo bili u neverici, jer iako se u Srbiji krade mnogo bicikala, nikada se nije desilo da žtrve budu stranci i to sa rekumbentima. Ali uprkos toj neprijatnosti, o našoj zemlji i ljudima imali su samo reči hvale. Rado su pristali da odglumimo naš susret i da pred kamerom ispričaju kako su ih Srbi svugde oduševljeno pozdravljali, bodrili i pozivali u svoje domove. Krađu su pomenuli samo uzgred, više zbog neplaniranog ostanka u Beogradu dok im ne stignu novi, klasični bicikli, koje sad voze. Osmehnuti, produžili su lagano svojim putem, a mi, dirnuti njihovim rečima, u momentu smo oprostili Nemici zbog njenog odnosa prema nama. Damir je odlučio da ipak ostane do kraja snimanja, kao naš vozač, a ona je prihvatila Jonetov predlog da odemo na jedan vidikovac.  

Golubac i intervju sa Jonetom

To što do njega ne vodi nikakva staza, nego se veoma strmom i skliskom uzbrdicom treba probiti kroz šipražje i gusto drveće, govori o njegovoj dostupnosti samo pravim posvećenicima, revnosnim istraživačima skrajnutih bogaza i ovisnicima o ostajanju bez daha usled nestvarne lepote vidika. Prisustvo ovih programiranih i napornih Nemaca predstavljalo je njegovo skrnavljenje, ali ako se među budućim gledaocima reportaže bude našao samo jedan kog će ta slika privući da ovde hodočasti, Jonetu će biti oprošteno. Radi tog nepoznatog sabrata pristao je i da šest puta, sve dok Nemica nije bila zadovoljna dužinom a posebno tonom intervjua, ponavlja priču o najširem osmehu Dunava na ovom mestu, utvrđenjima s obe strane reke podignutim radi odbrane Rimskog carstva od varvara, srednjovekovnoj Golubačkoj tvrđavi i njenoj kuli na vodi, rumunskom mestašcu Koronini preko puta, steni Babakaj koja se iznad vode izdiže kao predstraža dunavske klisure, te ličnim razlozima da se ovde ispenje svaki put kad prolazi Dunavskom rutom a ima vremena.

Sumrak nam je došao kao oslobodilac od celodnevne jurnjave i nervoze, mada su Nemci pokušali da ga prevare i sa vidikovca više Donjeg Milanovca ugrabe još neki snimak. Ali briga smiraj za njihovu žurbu, pogotovu na ovakvom magičnom mestu – Kapetan Mišinom bregu – nazavnom tako po Miši Atanasijeviću, koji je, prema priči, odavde voleo da posmatra svoje brodove kako plove Dunavom. Dok se veče zdravilo sa Mesecom propuštajući jata zvezda na nebesku žurku, krenuli smo u razgledanje neobične izložbe na otvorenom vlasnika ovog imanja, Žike Stefanovića. Unikatni predmeti u kamenu i drvetu, koje Žika nalazi u prirodi kao napola formirane skulpture koje potom dorađuje, oslikavali su fantazmagorični svet njegove mašte, a možda i iščezlog života na Zemlji – zmajevi, vile, reptili, kiklopi i brojna neimenovana stvorenja koja kao da iščekuju još samo onaj završni, đepetovski potez svog oca da bi oživela.

Intervju s njim, kao i scenu našeg dolaska na njegovo imanje, Nemci su hteli ne hteli morali da pomere za ujutru. Večeras je u glavom kadru bila trpeza i na njoj medovina spravljena po tajnom receptu iz davnina, krompiri pečeni na žaru, ovčji sir, salate i povrće tek ubrani iz bašte, te domaća vina. Raskravljeni, Nemci su počeli da pokazuju interesovanje za nas, nevezano od činjenica koje bi mogli upotrebiti u reportaži, pa je razgovor na momente bio čak i prijatan.

Neobične skulpture Žike Stefanovića

Ujutru su opet bili oni stari, strogo poslovni, zahtevni i nadmeni. Od čitave Žikine priče o životu punom tragičnih događaja i neočekivanih preokreta, njih je najviše zanimala njegova privrženost staroj Jugoslaviji i liku i delu Tita, o kome je u jednoj od kuća postavio izložbu. Do maločas rediteljka turističke reportaže, Nemica se najedanput preobrazila u angažovanu političku novinarku koja provocira sagovornika. Ali čovek koji svoju snagu crpe direktno iz energije zemlje, zbog čega vazda hoda bosonog bez obzira na vremenske prilike, mogao je da govori samo o ljubavi i razumevanju.

Odušak rastućoj netrpeljivosti prema Švabama, kako smo tog jutra počeli da ih zovemo, našli smo u šalama na njihov račun koje nismo prestajali da zbijamo ni za vreme snimanja (kad bi nam prethodno dopustili da pričamo u sceni). Kao deca radovali smo se pomisli kako će se naši sunarodnici u Nemačkoj slatko smejati dok to budu gledali, samo ako se tokom montiranja snimaka ne bude našao neki Srbin pametnjaković koji će Nemcima otkriti šta smo zapravo pričali. Ali ta mala osveta vratila nam se kao bumerang u narednim scenama vožnje kroz Đerdapsku klisuru, kad smo morali da dahćemo i glumatamo veliki umor i na sasvim blagim uzbrdicama, i sve to vozeći nedozvoljenom, levom stranom puta. Zalud smo im objašnjavali da ćemo svakom, ko je biciklom putovao makar na izlet van svog grada, delovati smešno – nisu razumeli ili nisu marili.   

Kako im onda objasniti da naprosto moramo da stanemo kod jedne kamene ograde, od koje se pruža neosporno najlepši pogled na klisuru. Hteli su da snimaju nekoliko stotina metara dalje, a dok su potom pakovali opremu u kola, mi smo iskoristili trenutak i brzinom omađijanih zatočnika otpedalali do nezaobilaznog mesta za poklonjenje lepotama Dunava. Zanemeli, posmatrali smo poprište orijaške borbe između kopna i vode u pradavno doba, kada su se okolne planine rastvorile ostavljajući među svojim strmim liticama moreuz kroz koji će isteći Panonsko more; u potonjim vremenima, preko nataloženih morskih naslaga ovuda je potekao Dunav. Dva preuska tesnaca nekadašnjeg moreuza, u tursko vreme nazvana Mali i Veliki Kazan, krote danas silobatnu reku i teraju je da se primiri dok se prelije iz jednog u drugi, pre nego što još goropadnije provali iz klisure. Verovali smo da će Nemci ipak morati da stanu budu li pogledima samo okrznuli prizor te moći. Ali nisu se ni osvrnuli.

U gradaciji svih mogućih uzroka zbog kojih su se neprestano nervirali, najveći nas je sačekao u Tekiji: potraga za čamcem i ribarom. Zbog niskog vodostaja tih dana, bezmalo smo dva sata tražili nekog ko bi nas odvezao do Trajanove table, dostupne jedino s vode. I jedva smo pronašli jednog ribara, još golobradog, koji nam je ulivao poverenje koliko i njegov uzak i nestabilan metalni čamac sa prebučnim motorom. Skupili smo se na klupicama složno nastojeći da ne talasamo ni pokretima ni komentarima, no brzo smo se uverili da se na tog momka može primeniti ona izreka 'odrastao na čamcu'. Delovao je samouvereno i vešto upravljao kormilom, a pri tom je bio pun priča o doživljajima ribolovaca uz 'mutno Dunavo' duž granice s Rumunijom i večitoj igri mačke i miša sa rečnim patrolama. Dok naše dežuraju samo s kopna, iz kola, rumunske prate saobraćaj preko satelita i čim neko zaluta na njihovu polovinu reke, one se gliserima, koji su dar Evropske unije, stušte za njim. Čisto radi zabave, počeli smo da razrađujemo scenario u kome rumunska rečna policija presreće naš čamac, nas hapsi a novinare iz Unije pušta, pa Švabica diže međunarodni skandal što snimanje neće moći da završi na vreme.

Pripreme, Trajanova tabla, Dunav u svitanje i Euro Velo

U nekoliko navrata zbilja smo se opasno primakli zamišljenoj graničnoj liniji kako bi kamerman snimio približavanje Trajanovoj tabli sa sredine reke. U trenutku sam poželela da smo zagazili u rumunske vode i naš scenario se obistinio jer tada ne bismo morali da crvenimo zbog ižvrljanih grafita na mermernom spomeniku (na šta bi tek ličio da je dostupan i sa kopna?). Kada ove Švabe budu montirale snimke, otkriće da imaju više nego dovoljno materijala i za drugu reportažu, koja bi mogla da se zove „Znamenitosti kao otpad u Srba“. Njena priča tekla je paralelno, u pozadini ove prve: tvrđava u Ramu poput kakvog ukletog zamka, sa bedemima zatrpanim deponijama smeća; u korov zarastao Golubački grad sa planski potopljenim podgrađem; rimski put duž klisure i Trajanov most nepovratno predati za stanište ribama; isečena i nesrećno preseljena tabla rimskog imperatora... I nebo se crvenelo dok smo plovili nazad.

Pod utiskom svega što smo doživeli, bili smo pomalo rezignirani, mnogo umorni i neizdržljivo gladni budući da od doručka ništa nismo jeli (dok su Nemci s nogu smazali pljeskavice neposredno pre ove vožnje). Ali oni su planirali još jednu scenu za koju su imali samo maglovitu ideju, te su prvi put sami zatražili naše mišljenje. Hteli su da prikažu uobičajeno ponašanje cikloturista nakon celodnevne vožnje, ali od svega što smo im predložili –  podizanje šatora, spremanje večere, druženje u kampu – njima se činilo efektnijim da dve siluete samo onako sede na obali i zaneseno gledaju u daljinu, dok im se treća približava, izuva patike i ulazi u vodu do kolena. Odigrali smo tu prilično besmislenu scenu, jer ubeđivanje s njima tek ne bi imalo smisla, i najzad dočekali kraj današnjeg snimanja.



Sutradan nam je ostalo još samo da poranimo na vidikovac više Lepenskog Vira, ispružimo se na livadi i posmatramo buđenje dana nad Dunavom. Ispred nas, u pravoj seoskoj idili, trčkarale su koke sa obližnjeg gazdinstva a nešto niže ovce i krave na opuštenoj ispaši horski su meketale i mukale uz zvuk klepetuša – scena kao izmišljena za poslednji kadar. Nakon nje, pozdravili smo se s Nemcima ne štedeći uzajamne fraze zahvalnosti – oni što smo im pomogli da snime dobar materijal, a mi što su nam priuštili novo iskustvo. Pošli smo kućama, iako bismo se odatle najradije zakotrljali dalje na svojim biciklima i nastavili da otkrivamo, prvi ili po ko zna koji put, veličanstvene blagoslove prirode duž naše obale Dunava – bez kamere, bez glume, u stvarnoj avanturi koju ne može da dočara nijedna reportaža.