Opet Afrika: Alice Street murals (Community Rejuvenation Project). Foto: Tavon Cooke, Oakland, 2017.
Bantustan – kolekcija priča tri putnika, ispričana prvo kroz blog, a zatim kroz knjigu, mape i crteže – je izašla 2015. kada sam i sam bio na jednom putu. Dugo vremena sam želeo da je pročitam, potpirujući sopstvenu zaintrigiranost afričkim kontinentom s kojim imam stabilan, ali nekako varirajući odnos. Dobio sam je za prošli rođendan, nakon što me je prijateljica pitala šta bih želeo (što uopšte nije loša fora za poklone). Knjiga me je zatim gledala sa police pokraj kreveta neko vreme. Jedva sam čekao da je pročitam, ali sam početak malo i odlagao. Listao sam je, dodirivao, mirisao i čekao pravi trenutak. Prethodnog proleća i leta me je dunuo talas čitanja knjiga, što zbog studija, što zbog ličnog zadovoljstva, koji je minuo početkom jeseni. Od čitanja knjiga zaredom, ponekad čak i nekoliko knjiga istovremeno (Goodreads kaže da je to bilo više od 30 knjiga), nastupilo je očekivano zatišje. Odlučio sam da Bantustan ekspresno ne progutam, već da ga čitam malo po malo (za šta su kratke blog-priče svakog putnika jako zahvalne), prema raspoloženju, puštajući srcu i glavi da obrađuju materijal. Posle skoro tri meseca sporog čitanja, priča na papiru se završila, a druga oblikovala u umu – ovo pisanije nije toliko o samoj knjizi, koliko refleksija na neke teme koje se provlače kroz nju, kroz lično iskustvo. Kao kada praviš žabicu – tanki oblutak napravi najveći prvi odskok od površine vode, pa zatim joj nekoliko sve manjih dok ne potone u vodu, a koncentrični krugovi svakog odskoka se pomešaju na površini vode.
Pre svega, Bantustan me je podsetio koliko su putovanja važna, ali i koliko se dobar deo putovanja odvija u sebi. Inspirisan radom jednog umetnika, završio sam jedan tekst sa „Put van je uvek i put ka unutra.” Tri prijatelja – Uroš, Marko i Lazar – putuju ne samo kroz mesta, gradove i zemlje, već i kroz priče (tuđe i svoje), lične istorije, motivacije, ideale. Neki od njih imaju intimne, zamišljene likove s kojima se kao čitaoci upoznajemo – projekcije sebe iz detinjstva – koji snažno odjekuju u dodiru – ili bolje rečeno sudaru – na terenu. Knjiga je intertekstualna građa, gde se prepliću fizički i imaginarni putopisi, uz brojne reference na lične svetove, pesme i knjige, istorijske ličnosti i geografske mape, zvezdano nebo... Uz sve to, glavni likovi ove knjige prolaze kroz faze, što čitanje čini zanimljivijim. Od početnog entuzijazma, preko rastućih nesuglasica, zamalo raspada prijateljstva i odustajanja od putovanja, do ponovnog ujedinjenja i odluke da se put i priča dovrše, knjiga prati transformaciju svakog putnika pojedinačno. Put stavlja ogroman pritisak na putnike, naročito ako putuju zajedno. Strahovi, mane, uvrežena mišljenja i ponašanja, sumnje i ego, „sramote” kako kažu njih trojica, slobodno isplivavaju napolje, neopterećeni zonom komfora, a podstaknuti dinamizmom putovanja. Na kraju, put vodi do lične transformacije i odbrane nekih ideala. Kako jedan od njih kaže povodom izlaska knjige krajem 2014: „Zadaci koje smo sebi postavili zahtevaju posvećenost, upornost i veru. Ne veru u to da ćemo jednog dana stvoriti taj zamišljeni svet, već veru da je stremljenje ka njemu vredan način življenja.”
Bantustan na polici. Foto: Srđan Tunić, Beograd, 2018.
Jedno od mojih najvećih imaginarnih putovanja je bilo takođe preko knjiga i umetnosti – „krivac” je slikar Pol Gogen. Taj diplomski iz 2008. sam doživeo jako lično, pokušavajući em da napišem prvi zaista stručan rad, em da ga provučem kroz ideje i razmišljanja koje su mi se motale u glavi u to vreme. Putovanje sa Gogenom kroz istoriju, njegov život, Tahiti i Markiška ostrva na kojima je živeo i radio (a na poslednjim i umro), njegovu umetnost, razloge, ideale i poraze, iziskivalo je empatiju prema ovom ludaku, ali i sumnju da li zaista mogu da razumem i doživim nešto od čega me odvajaju godine, kulture i nedostatak ličnog kontakta (da ne spominjem i znanje francuskog jezika). Morao sam da popunjavam rupe i tražim svedočanstva drugih putnika i istraživača. Neki od njih, poput Bengta Danielsona (Bengt Danielsson) i Stivena Ajsmana (Steven F. Aiseman) su me približili Gogenovom, ali i svetu koji je bio provučen kroz njihovo vreme, interese i doživljaje. Bio sam takođe opsednut orijentalizmom Edvarda Saida i pisanjima Cvetana Todorova. Sam Gogen je jurio jedan ideal, primitivizam i sinergiju umetnosti i kultura, kao reakciju na zapadni svet. Taj ideal je i slikao, a ne „čistu” realnost. Njegov beg mi je bio izuzetno zanimljiv, eskapistički primamljiv i na momente egzotičan, podstaknut mojim ličnim osećajem autsajderstva, maštanjima o drugim kulturama i mestima, kao i stalno prisutnoj frustraciji o tome da se „ode van zemlje”. Međutim, kroz njega sam shvatio da je svaki beg od sebe nemoguć. Uvek sa sobom vučemo kofer napunjen lepim i lošim stvarima, tj. same sebe. Taj kofer ne može da se izgubi na nekom aerodromu, ma koliko to želeli ponekad. Gogen je stalno bežao – u Panamu, Bretanju, Polineziju – tražeći i nalazeći (gradeći?) sebe.
Pol Gogen u Smitsonijanovom Nacionalnom Muzeju, Vašington (DC), 2014.
Ta želja za eskapizmom mi je bila pogonsko gorivo za neka putovanja – bilo da se radi o imaginarnom svetu, istoriji, ili realnim prilikama za putovanja. Zapravo, to je frustracija trenutkom sada i ovde. Možda i samim sobom. Ponovo sam se podsetio toga kada sam – dok sam živeo u inostranstvu, distanciran od Balkana – pisao o radu Muhe, umetnika i prijatelja iz Sarajeva, „bosanskog japanca”, koji slika inspirisan japanskim ukiyo-e grafikama i pop kulturom. Da bih razumeo njega i njegovu fascinaciju Japanom, morao sam da kopam i po sebi i shvatim zašto me privlači taj momenat bega od sopstvene sredine. I zašto. I odakle sve to, taj nemir i radoznalost. Odatle i Tahiti, Afrika, čak i naučna fantastika. Zapravo, verujem da sci-fi literatura istražuje baš to, odnos prema drugome. Čitajući o kolonijalizmu, razmišljao sam o dalekim svetovima i alternativnim društvima, i obratno. Herbertova Dina mi tako strašno miriše na Saharu, koji želim da vidim jednog dana, sve uz zvuke benda Tinariwen u pozadini.
Od Tokija, preko Sarajeva, do Beograda: The Great Super Mario Wave of Čukarica, oš Đorđe Krstić (Muhamed Kafedžić Muha). Foto: Marija Konjikušić, Beograd, 2013.
Dodir sa drugim ljudima i (mikro) svetovima kroz iskustvo pisaca Bantustana mi se čini da je stalno bio na klackalici između guranja nosa u tuđe živote (i patnju), i stvaranja „malih prolaza”, veza i konekcija između ljudi. Odnosno, jedno moralno pitanje. Za tako nešto, direktan dodir sa ljudima je neophodan. Empatija. Većina mojih putovanja kao klinca su se odvijala u nekakvoj zoni komfora – prvo su to bili roditelji sa kojima sam putovao, ili familija koju sam posećivao u inostranstvu, a malo kasnije sa društvom iz gimnazije/fakulteta. Deo aranžmana je bio skroz turistički, a drugi se odvijao kod poznanika. Kad vratim film, do jednog trenutka sam se u inostranstvu družio skoro pa isključivo sa drugim srbima. Na plaži, brodu, u hotelu, stanu, restoranu. Opet, mikro svetovi i mehurići poznanstava koji su imali malo dodira sa lokalcima. U Čikagu sam kao tinejdžer bio u srpskom crkvenom kampu (gde sam 95% vremena pričao srpski sa dijasporom), u Nemačkoj u poseti porodičnim prijateljima. U Grčkoj i Crnoj Gori na odmoru. Moja porodica mi je usadila i odnegovala želju za putovanjem, za šta sam im večno zahvalan – njihove priče idu od stare Juge, preko severne Afrike, do Irana – a na meni je bilo da to personalizujem. Možda to ima veze sa odrastanjem i nezavisnošću, ali sam u jednom trenutku želeo sam da istražujem i pravim sopstvene kontakte. U par trenutaka sam govorio sebi i drugima da neću da obilazim (samo) srbe po inostranstvu. Kad mi je prošla ta „alergija”, zamislite mene sa par prijatelja iz Ljubljane u Meksiko sitiju, na tradicionalnoj godišnjoj balkanskoj večeri kod jednog srbina, oženjenog sa meksikankom, gde klopamo gibanicu i pijemo rakiju. Órale.
Atmosfera pred nikad živopisniji Dan mrtvih: pijaca Jamaica. Foto: Srđan Tunić, Meksiko siti, 2015.
Mislim da nas putovanja često suočavaju sa sopstvenim strahovima i manama, i, ukoliko put nije kratkotrajan i turistički, kao da se iznova gradimo kao ličnosti. Kad sam prvi put bio u Zagrebu 2007. na povratku sa festivala na Jarunu sam pripito gledao mapu u tramvaju ne bi li skontao gde silazim. Prišla mi je devojka i pitala na engleskom da li mi treba pomoć. Nastavili smo na engleskom. Kada sam izašao na mojoj stanici, osećao sam se smoreno i razočarano u samoga sebe. Mogli smo da pričamo na našem jeziku, jer je ona bila iz Hrvatske. Zašto nisam? Neki potajni strah koji mi je bio nabijen medijima i upozorenjima roditelja. Rekao sam sebi da to više nikada neću uraditi.
Pet sitting i prijatelji u Berkliju. Foto: Srđan Tunić, San Francisco bay area, 2014.
Kad sam prvi put krenuo da živim na duže u inostranstvu (SAD i Meksiko), i dalje sam lovio kontakte prijatelja i poznanika, poput nekih sigurnih luka i delića (makar lažnog) poznatog, u kontrastu sa velikom nepoznatom okolinom. Tada je iz mene iskočilo nešto što nisam ni očekivao, i čega me je i dan danas sramota. Bila mi je frka da izađem do prodavnice na drugoj strani okruga ili grada. Da uzmem bus i odem do novog kraja koji ne poznajem, ili čak do muzeja koji me zanima. Da uopšte izađem iz stana, bez mape i telefona (koji nije radio). Mogao sam da nađem informacije na netu, da se snađem, pitam ljude, sve piše, ali ne. Kao da mi je neko povukao otirač zone komfora pod nogama. Zazirao sam od ljudi. Moja introvertnost je otkrivala svoju destruktivnu stranu. To je takođe bilo vreme kada sam prolazio kroz razne depresivne faze i nisam znao šta želim i kuda idem. Spolja gledano, verovatno sam nekima zvučao razmaženo jer sam bio OK obezbeđen, i više od toga. Osećao sam se kao da sam sebe gradim iznova, što jeste bolelo, ali je bilo i neophodno; ali mi je više prijalo da ostanem u nekim pričama koje su bile vezane za prošlost, za mesta odakle sam otišao, ljude koje već poznajem... Trebalo mi je vremena da se otkravim, da krenem da istražujem i pešačim – što mi je dan danas najbolji način za istraživanje novih mesta. Par puta sam se izgubio, šetao sam sam i sa dragim ljudima, napravio rituale i omiljene rute. Ambijent je postajao poznatiji, manje stran, hrabrio sam se i terao, čemu su pomogli i prijatelji. U jednom trenutku u Meksiko sitiju sam shvatio da sam okružen i da se družim samo sa drugim strancima – ponovo određeni mehurić priča, poznanstava, jezika. Odlučio sam da ga održavam, ali i da pravim nove lokalne veze – zbog čega sam na kraju krajeva učio španski?
Grupna fotka studenata kursa Traducciones Descolonizadoras. Foto: MANU(EL)LA, Espacio escultórico, UNAM, Meksiko siti, 2015.
Da bih se malo više uključio u lokalni život, prvo sam aplicirao za jednu umetnčku rezidenciju koja mi je otvorila veze sa umetničkim svetom. Zatim sam upisao besplatni kurs o feminizmu i vizuelnim umetnostima na UNAM-u, koji mi je omogućio da vežbam jezik, obnovim gradivo, upoznam ljude i saznam kako se određene teme tretiraju ovde (tj. tamo). Puno mi je značilo upoznavanje sa drugačijom percepcijom iz perspektive Meksika i generalno Latinske Amerike, odnosno određeno uzemljenje. Bilo je puno prevođenja „ja, ovde” i „ja, tamo”, „nekada” i „sada”. Pustio sam da me ponese, da upijam i da se menjam. Inspirisan likom i delom Glorije Anzaldue, koja je bila spiritus movens kursa, napisao sam retrospektivan tekst koji možda najbolje ilustruje moje tadašnje promene, između teorije i lične refleksije. Još uvek nije objavljen i nekako me hvata malo sram ako bude bio. Osećam se kao da sam tada bio neko drugi. A možda bi i trebalo da se podsetim.
U potrazi za uličnom umetnošću: projekat Infiltri na istraživačkom putu u Bejrutu. Foto: Annalisa Cannito, Beirut, 2013.
Jedan od intervjua sa autorima Bantustana je naslovljen sa „Nije teško putovati, teško je ispričati priču.” Veći deo mojih putovanja i posebno tog puta i života u Amerikama osećam da nije ispričan. Pokušavao sam da pišem blog i tako delim i priče i fotografije ljudima koje poznajem i porodici. Deo razloga je bio čisto pragmatičan – da ne bih pričao svima iznova, evo linka. Išlo je glatko prvih meseci, pa sam krenuo da zastajkujem. Što bih negde duže ostajao, bilo mi je teže da pišem; što se više novih priča nagomilavalo, manje mi se pisalo. Još uvek imam negde spisak situacija i događaja koje nisam opisao, a želeo sam. Hejtovao sam Fejsbuk, pa dosta fotografija nisam ni delio javno. Odlučio sam da ću to da uradim uživo sa ljudima, u zavisnosti od inspiracije i trenutka. Po povratku u Srbiju, shvatio sam da svima pričam jedno te istu uopštenu verziju, jer je i najviše bilo kratkih razgovora o putovanju koje je preveliko i prekompleksno da se sabije u 5-10 minuta. Postepeno, nisam znao kako da pišem, niti da pričam ljudima o tome, a da ih ne smaram. Pokušao sam kroz par intervjua sa prijateljicom i novinarkom Anom Vučković, plejlistama na Mixcloud-u, i kratkim putopisom za časopis hispanista Reflejo, i još uvek mislim da toga ima još. Priča živi u meni. Meksiko se nekako nastavlja, kroz neobične spojeve – prošlog leta, jedan poznanik iz Meksiko sitija je dolazio do Balkana da istražuje fenomen yu-mex muzike. Želi da napiše priču o Jugoslaviji i Meksiku, kroz fiktivan svet u kafani Camarrones. Jedva čekam da vidim šta će da napravi.
Projekat Trans-Cultural Dialogues, studio fotografa Abdeslam-a Khelil-a. Foto: Hichem Merouche, Alžir, 2013.
Povratak Africi – dok će se Bantustan sada preseliti na policu sa knjigama i čekati ponovo čitanje u nekom trenutku, razmišljam o mojoj Africi. Neobično, pisanje o Gogenu i Tahitiju, dodiru sa i izlaganju drugih kultura u muzejima, kolonijalizmu i mešanju kultura, mi je bila dodirna tačka sa Afrikom koju do tada nisam poznavao. Posle rada u Muzeju afričke umetnosti u Beogradu, ta priča je malo minula, ali sam shvatio da nije nestala. Sećam se reči moje mentorke iz muzeja – u Afriku se ili zaljubiš, ili je uopšte ne voliš. Muzika je najviše preživela, kroz kustoski rad i aktivno slušanje, kao i istraživanje tzv. muzike sveta. Sećam se koncerta Konono no. 1 u Domu omladine gde je samo par nas igralo u prvom redu. Međutim, imao sam isti problem kao sa Gogenom – zašto bih se ovim bavio ako nemam direktan kontakt? Sa ljudima, mestima, a ne samo preko knjiga, tuđih iskustava, prepričavanja? To se promenilo krajem 2012. kada sam postao deo Cultural Innovators Network i imao prilike da upoznam brdo sjajnih ljudi iz celog Mediterana i proputujem nekolicinu novih gradova. Želja da kročim na Afrički kontinent se pomešala sa željom da vidim zemlje gde su se moji roditelji upoznali i čije slike i 8mm snimke sam sa uživanjem gledao kao mali – Alžir i Tunis. I tu ima nekoliko neispričanih priča, ponajviše o Trans-Cultural Dialogues, projektu koji je nas desetak sa raznih strana pokrenulo i koji se dešavao u Alžiru. Stvaranje nečega od ničega, na bazi lične motivacije, ideala i ideja, u ravnopravnoj saradnji sa drugima, kroz zajedničke vrednosti... Trenutno radimo arhiv, pa će i ta priča izaći u (digitalni) etar nadam se ove godine. Eto materijala za nastavak ove priče!
