Duhovni slučaj dr Miloša Perovića izvanredno je zanimljiv.
Bio je učesnik u oba Balkanska rata, istaknuti nacionalist svog vremena, u Prvom svetskom ratu je ranjen (na Adi Kurjačici, 1914), amputirana mu je noga, tako da je 1915. zarobljen, kao invalid na štakama, kod Peći, i odatle deportovan u logore Braunau i Jozefštat. Umro je 1918. u Parizu, u jednoj bolnici, gde je završio nakon francusko-nemačke razmene zarobljenika.
Ovaj samrtnik, bivši romantičar-nacionalist prešao je ogroman put, za koji su čitavoj kulturi potrebne decenije: od svoje tragedije Karađorđe, do male sveske u kojoj je, pod naslovom Beilage zur Nirvana, u logoru, pisanoj najpre na nemačkom a zatim na srpskom jeziku, zabeležio i ovakve reči:
"Teturajući na svojim štakama često dođem u opasnost da padnem da ne bih zgazio mrava; ali sam u stanju da mirne duše streljam četu neprijateljskih vojnika. Žudnja za zločinom u mojoj duši, nepojamna za mene, navukla je masku patriotizma."
Dr M. Perović bio je sposoban da prihvati protivrečje života, neusaglašenost između racionalne misli i žive egzistencije, između morala i gladi za životom. Svoje oduševljenje životom prihvatao je i iskazivao istovremeno sa prihvatanjem svojih užasnutosti.
Učio se oduševljenju kroz užas, i naporedo sa užasom.
—
Prilagođeno iz: Filosofija Palanke, R. Konstantinović. U Narodnom muzeju u Beogradu navodno postoji bista doktora M. Perovića, koja nikada nije postavljena. Naziv Ulice Miloša Parovića, u njegovom rodnom Užicu, sadrži slovnu grešku, koja nikada nije ispravljena.
