Leto 1993. je bilo ekstremno toplo i dugo. Rat je divljao iz sve snage u Bosni i Hrvatskoj, razmere ofanziva i bitaka oko gradova za koje smo nekad i čuli, i sela i brda za koje niko živi pre toga nije pojma imao gde su, jasno su mogle da se prate po broju invalida, ratnih gubitnika prve klase, koji su se kretali u okolini „Ruda“.
„Rudo“ je bila bolnica, nekakav „zavod“ gde su izrađivali veštačke ruke i noge za ljude koji su imali bar onoliko sreće da ih eksplozije i meci koji su im otkinuli udove – ne ubiju.
Živeo sam u blizini i posmatrao ih kako svake večeri pevaju ratne i patriotske pesme ispred obližnje prodavnice, jedine do koje su mogli da dođu. Posle pesme, kako bi ih slamale vrućina i alkohol, počinjale bi često svađe, vređanje prolaznika i neretko i tuče. Ljudi su uglavnom prelazili preko dobacivanja i uvreda, nije bilo nikakvog smisla vraćati rečima onima koji su izgubili toliko toga.
Ipak, u tom letu u kome nije bilo mnogo novca jer su inflacija, rat i sankcije prema tadašnjoj zemlji učinili svoje, sa invalidima se trgovalo. Kurs nemačke marke, tadašnjeg totalnog monetarnog etalona, bio je osetno niži u zoni u kojoj su invalidi mogli da se kreću. Njihova marka sa kojom su ih slali na lečenje u Srbiju ovde je vredela malo manje. A naš bezvredni dinar malo više. I roba je ovde za tu invalidsku marku bila malo skuplja.
Jednog dana sam sreo nekog poznanika sa zavežljajem u rukama, nosio je u kesi umotane najnovije Reebok patike koje su u radnji koštale nedostižnih 250 maraka. Iznenadio me je odakle mu jer su mirisale na novo ali su umesto kutije iz radnje bile umotane u kesu.
„Ništa me ne pitaj“, rekao mi je. „Ukrao sam ih olako iz neke prodavnice ali sam imao maler“, kaže. „Uhvatili su te i prebili?“, pitam ga, ali vidim da mu ništa ne fali. „Ma jok, gore je“. „Pa o čemu je reč“, pitam ga već nervozno.
„Ukrao sam dve leve.“
„Molim?“ pitam zapanjeno.
„Maler. Dve leve“, ponovi.
Osvrće se oko sebe i kaže: „Ali, imam rešenje“.
„Vratićeš ih u tu radnju“, kažem ironično, zatečen tuđim očajem.
„Ne, imam drugu ideju“.
Iste večeri sam ga sreo ispred „Ruda“, u potpuno dobrom raspoloženju. Na nogama su mu se caklile nove Reebok od astronomskih 250 maraka.
„Sve sam završio“, kaže euforično. „Hepi end, a?“, pitam.
„Da. Otišao sam u drugu radnju, ukrao desnu od istog modela, bilo je čak lakše nego prethodni put, sklopio sam sebi par, a levu patiku viška sam prodao i to za 50 maraka, tako da sam i u plusu, kaže uz širok osmeh čoveka koji je pobedio zlu sudbinu.“
Ne padajući mi na pamet ko bi mogao da bude mušterija za samo jednu patiku, zbunjeno se osvrćem. „Neki iz Krajine, isti broj nosi i ima samo levu nogu. Nisam mogao da mu je poklonim, sa novcem se ne treba razbacivati, vidiš kakva su vremena...“
—
Bane Gajić
