Krajem 1940. razbuktali su se politički štrajkovi u Beogradu. Započela je strašna skupoća, to je bio razlog pred javnošću a znao se pravi uzrok. Nakon što je štrajk propao, svi smo izgubili mesta a policija je tražila učesnike. Otputovala sam u Bosnu a potom je došao moj muž. Nismo smeli spavati kod kuće u Prvči jer su ustaše već počele proganjati Srbe i komuniste. Kad sam zatražila propusnicu da odemo u Beograd, službenik je rekao: „Trebalo bi da pređem preko prijateljstva naših matera, pa da vam ne dam propusnicu već da odmah idete u logor. Ali evo vam propusnica, pa odmah u Zemun.“ Potpisao se: Ante Junašević, a ispod potpisa, umesto zanimanja stavio: ustaša. U vagonima smo videli ljude sa belim trakama na rukama na kojima je pisalo: pravoslavac. Kasnije su ustaše te trake povukli jer su pravoslavci bili i Rumuni a oni su se priključili Hitleru.
U Beogradu je bila velika zbrka, policija je hapsila sve koje prepoznaje, pa smo muž i ja otišli u Banat kod jednog prijatelja. Prvi dan, on je prošetao sa nama kroz selo, da nas narod vidi sa njim da i mi dobijemo autoritet. Tamo su bili Nemci na vlasti ali nas niko nije znao te smo se deklarisali kao ’izbeglice iz Bosne’. Ja sam privatno podučavala decu i predstavljala se kao Milica Šakić.
Posle rata, nisam otišla u Beograd jer sam se stidela što nisam bila u partizanima iako se nisam uprljala već osvešćivala pojedinačno ljude.
Vratila sam se u Prvču u kojoj sam, kao i u okolnim selima, agitovala za novu vlast. To nije bila baš laka stvar u to vreme jer je bio jak uticaj crkve na narod. Prođe kroz selo katolička prošencija s popom, krstovima i pevanjem pesama: „Zdravo Marija! Moli za nas za vojnike za koje se ne zna! Oćemo kralja, mada ne valja! Oćemo Petra, mada je ko metla!“
Kada su se svršili izbori u Prvči, sa većinom za republiku, vratila sam se u Beograd. Uspešno sam pisala za „Rad“ godinama a od 1948. bila sam i član partije.
Godinu nakon komentara posle pročitane priče hrvatskog književnika Jože Horvata, kako smatram da u njoj vređa srpski narod, uhapsili su me tokom povratka iz pozorišta. Bila sam osuđena po krivici protiv naroda i države a posle samo za agitaciju i propagandu.
Od određenih osam, robijala sam četiri godine.
--
Prilagođeni odlomci iz „Razgovora sa Milkom Žicinom“ Marka Nedića iz 1973. objavljeno u „Bibliografskom priručniku“ IKUM-a. Milka Žicina bila je književnica, autorka dela "Kajin put", "Devojka za sve", "Sama", "Sve, sve, sve", "Zapisi sa onkološkog" itd.
