|
Datum: 1. jun 2008. Šetali: Goga, Nenad, Iva, Lazar Ne, nismo ovo uradili samo da bi putopis imao rimovan naziv - zapravo je ideja bila da idemo biciklima. Međutim, kako to tako često biva, pozajmica bicikla otkazana je u poslednjem trenutku pa je jedan član ekipe ostao bez prevoznog sredstva. Zbog toga se družina u sastavu Goga, Iva, Nenad i Lazar zaputila pravo na železničku stanicu... 
Odredište ovoga dana bio je odsek zemlje prošaran velikim brojem malih rupa, preko koga prelazi nadvožnjak na autoputu E-75, neposredno ispred mosta kod Beške.  Ovaj geomorfološki fenomen zainteresovao nas je zbog toga što smo, nekoliko dana ranije, prolazeći ovuda autobusom, videli jato ptica kako uleće i izleće iz ovih rupa koje su im očigledno predstavljale gnezda, i odlučili da pobliže osmotrimo šta se to tamo dešava.
Sat vremena kašnjenja voza proveli smo u vedrom raspoloženju u kafeu železničke stanice, gde smo po kratkom postupku pojeli sve zalihe sendviča i grickalica i popili celokupan kontigent domaćeg soka od zove sa kockicama (zapravo lopticama) zaleđenog čaja od nane. Elektromotorna garnitura nas je, zatim, odnela do Beške gde je, oko 17 časova, započeo pešački deo avanutre. Do ptičje naseobine trebalo je preći oko 5 kilometara kroz selo (dobro zbog obilja višanja kraj puta koje kao da su se same spuštale u šake putnika), a zatim kroz njive zasejane kukuruzom, žitom, i nečim za šta želimo da verujemo da je industrijska biljka iako deluje kao polu-sasušena mesnata trava.
Kako bismo se utešili zbog propale misije, rešismo da krenemo peške od Beške preko čuvenog mosta, pa sve do Kovilja, za koji smo precizno znali da "sigurno nije daleko". Most kod Beške očigledno nije pravljen da bi ljudi preko njega tabanali zarad panoramskog razgledanja, te je stazica za pešake svedena na apsolutni minimum i povremeno isprekidana nekakvim zarđalim konstrukcijama koje je potrebno preskakati i obilaziti. Unutrašnja ograda staze, ona prema autoputu, na više mesta je iskrivljena i iskidana, a sama staza predstavlja pravo automobilsko groblje zasejano obiljem retrovizora, branika, mirisnih jelkica i predmeta neobičnog oblika koji bi ulepšali dan svakom automehaničaru. Pogled je spektakularan i prošaran lastama koje se verovatno gnezde pod mostom. Plan je glasio: peške preko mosta, onda proizvoljan broj kilometara (takođe peške) autoputem do prvog nadvožnjaka, i zatim levo, pored Kraja Sveta (čarde) do manastira Kovilj, odakle u 21.50 polazi autobus za NS. Pešačenje ivicom mračnog autoputa bilo je ulepšano tutnjavom kamiona, kao i različitim primercima spljeskane faune koji su nam pravili društvo (ptice, sitni glodari, psi, neidentifikovani oblici života, barske kornjače i jedan plišani Šilja sa kanapom oko vrata).  Tik uz ivicu ovog dela autoputa žive i neke ogromne bube koje u rojevima prate prolaznike (prolaznici na autoputu?) i povremeno ih lupe u čelo ili im se zalete u uho.
U Kovilju nas je čekao poslednji nadrealni prizor tog dana - kapelica Svete Petke sa suvim drvetom, gnezdom i rodom, i nedaleko od toga - ulična svetiljka sa rojem sitnih insekata, što pokušasmo da ovekovečimo stavljajući foto-aparat na zemlju i jedni drugima na glave. Autobus je stigao k'o poručen - dva minuta po našem prispeću pred manastirsku kapiju. Za više fotografija, izvol'te pogledati u galeriji... |
Uz bračne prepirke oko toga da li je objektivno potrebno fotografisati istu njivu više od nekoliko desetina puta, kićenje devojačkih kosa bulkama, mimohod pored ogromne zaklane ovce koju kao da su za obred pripremili pripadnici neke neobične subkulture, i veliku kesu Tutku Kakao kremali mozaik bisküvi-ja kojom smo se opskrbili, stižemo na odredište. Momentalno se pretvaramo u vešte ornitologe, snimamo situaciju, znalački škiljimo u pravcu odseka, šunjamo se kroz visoku travu (pssst, uplašićeš ih!), zauzimamo najbolja mesta za vrebanje dok nam se u mislima već prikazuju veličanstvene fotografije dramatičnog ptičjeg leta na pragu ovih neobičnih gnezda...
