Crni oblaci nad Čardom na kraju sveta. Fotkano pre 2013
– Niko vas sad neće vozit preko – Čika Nikola pogladi brke i zagleda se u oluju nad Dunavom – osim, možda, Pevca. A šta ćete tamo? To su vam ritovi, mulj, ništa. Kovilj je daleko u tri materine.
– Idemo na Kraj sveta. Na staru čardu. Je l' istina da ih zatvaraju?
Brka odmahne rukama i zavuče se dublje pod strehu. Okrenemo broj telefona.
– Alo? Jeste, ja sam Pevac, ja – glas natopljen alkoholom. – Da vozim? Pa nisam ja... taksi! Ja sam alas! Nemam ja... vremena. Je l' vidite vi ovaj... kijamet? Oćete da se podavimo ko mačići?
Posle nekoliko špricera, eto nas nasred Dunava. Idemo na bačku stranu. Vetar tera kišu u lice, Pevac se umotava u mokru vijetnamku i nateže rakiju. Mrmlja kako izumiru stare porodice, boemi, čudni špicnameni. Danas se svi isto zovu. Niko, kaže, ne zna njegova tri prezimena. Veber, Avramovič... treće pojede grmljavina.
Foto: LUKA KNEŽEVIĆ-STRIKA
Nebo je nisko, voda smeđa i nemirna. Za nama, sa karlovačke strane, krstovi seku oblake. Preko, nad Koviljskim ritom, dvostruka duga: sedam boja tone u mulj. Na sremskoj strani, podvrćemo nogavice do kolena i gacamo raskaljuženom stazom. Mokre ledine, vrbe se crne u vodi, nigde žive duše, a do Kovilja petnaest kilometara. Nailazi traktor koji vuče balvane u prikolici. Mašemo da stane. Penjemo se na vr' drvljanika.
Prosijava Sunce. Sa dolme, naša senka talasa po zelenim njivama. Traktor zanosi, šlajfuje, muči se kroz glib. Noktima stežemo balvane, polivajući po grudima karlovački portugizer iz Kišovog podruma, dok ispitujemo drvoseče šta misle o tome što manastir zatvara čardu.
– Ne pamtim kad sam bio u crkvi – kaže mlađi.
– Ako ću birat izmeđ crkve i kafane – doda stariji – ja znam di ću.
U koviljski manastir stižemo u smiraj dana. Gurnemo nos u praznu crkvu, gluve dvore, konake i nedovršene zgrade, prešpartamo avliju, šacnemo spiralni minaret, pa teramo dalje, ka Kraju sveta, za koji ne znamo ni koliko je daleko.
Kiša, mrkli mrak. Kolena popuštaju, kičma krcka, ruksaci puni knjiga i vina. Farovi proseku mrak, kola stanu. Gazda Varenika nas pokupi i odveze do čarde.
Stigli smo, ko što smo i obećali. Ni cela četir sata ne kasnimo.
Dve čatrlje, omalane stihovima, crtežima riba, ptica, neobičnim mustrama, jedva se naziru u kiši i mraku. Ovde su pili naši očevi, dedovi, pradedovi, čukundedovi, navrndedovi, kurđeli, kurlebali, a danas pijemo mi... kurajberi.
Upadamo u topli mrak čarde, mokri do gaća. Sveće, karirani stolnjaci, nakrivljeni sulundar. Mrak do kolena i nad glavom. Preko celog čeonog zida, oslikana diploma: Za osvojeno prvo mesto i zvanje majstora fiš super klase u carstvujuščoj Vijeni. Sa ikone nad vratima zbunjeno gleda Rastko.
Čika Varenika nas smešta do bubnjare, a njegov sinovac i imenjak Đoka meće čorbu na astal. Devet vrsta ribe, piše na zidu. Deverika, šaran, bandar, karaš, manjov, protviš, kesega, krupačica i štuka.
– Pre svega da vam kažem, deco, al da s' ne naljutite – čika Đoka nas prekorno pogleda – niste vi baš svi svoji. Po ovakvom vremenu na reku, ta to b' samo lud kreno. Nemojte više nikad.
Oborene obrve, tople oči, razmaknute, malko suzne. Svaka reč velika i spora kao dunavski šlep.
– Kurajber – kažemo – zar nije to kurđelov otac? Davni predak, tamo negde oko bele pčele?
– Ne, ne – namršti se. – Ima dve priče. Jedni kažu da smo kurajberi mi – mi živi, što se kerimo po kafanama, što ne valjamo. Drugi, pak, da su to oni poslednji, što su ostali i nemaju dece.
Kratka tišina. Šerpa lupa o šerpu. Napolju dere oluja, cepa i lomi.
– Je l' istina da se čarda zatvara?
– Dođe meni – počne Varenika polako – tu oko Nove godine, jeromonah Nikon. On im je ekonom, tu u manastiru. Ja stojim pred kućom, gledam, streha procurela, treba menjati trsku... Kaže on meni, čika Đoko – mi smo na vi – čika Đoko, nemojte vi to niš' popravljati. Mi ćemo to, manastir uzima čardu – tako mi kaže, ni u kuću da smo ušli, da sednemo, pa dudaru... – Vi ste ovde još do Uskrsa, kaže, a onda vam dajemo petnajz dana da s' iselite – s nogu, kao usput, a sve gleda u zemlju! – Ma, znate, daćemo vam i dvajz dana.
– Šta ste mu odgovorili?
– Šta sam mogo? Dobro, reko, kad tako oćete.
– A čije je ovo?
– Nekad je bila manastirska štala. Onaj prag tamo, to je iz 1848. Posle im komunisti uzeli, a sad im je vraćeno. Ja sam zakup plaćo opštini, posle toga manastiru, a sad, eto, tutanj.
Čika Đoko, kažemo, je l' istina da je ovde sedeo i Gagarin? Ne, ne. Drugi jedan astronaut, Leonid Popov. Al novinari... Gagarin, pa Gagarin.
– Šta će čarda tom ekonomonahu? – pitamo. – Daleko od manastira, usred ničega...
– Eh, šta će mu? Ovo mesto ima priču, ljudi vole da dođu. Sad će oni to da srede, dignu tavanice, uvedu struju... Ima manastir i svoju rakiju. Kanda će i nju da prodaju. Misle da će dolaziti ista klijentela... – gazda Varenika zastane. – Možda neki i oće.
Kafana je, kaže, otvorena posle Drugog rata. Smenila se dva vlasnika, a zatim njegov otac, deda Pera, i sada on. Slikarske kolonije, crtači, glumci, pesnici. Ni vode, ni struje, a voleli ljudi.
– Da je ovo napolju, u Evropi – gazda Varenika povisi ton – da je tamo ova tradicija, na to niko ne bi smeo prst da stavi, a ne da uzmu i zatvore. Al ovi ništa ne vide. Prvo su mi rekli, to će manastir da vodi, a sad pričaju da će da raspišu neki tender, pa će, navodno, smeti da konkuriše i stari gazda... Ma, ništa od tog nema – on odmahne rukom. – I, znate šta? Uvek kad se kafana renovira, ubiju joj dušu.
– A da se žalite?
– Kome? Nema, oni kad uvrte u glavu... Eto, recimo sad da neko kaže, da ovo i dalje bude Varenikino. Šta vredi? Ima da podmeću nogu na svakom koraku. Sila boga ne moli.
Sveća dogori i polako se ugasi. Gazda Varenika zapali drugu. Senke zaigraju po licima.
A sve te pesme po fasadi, čika Đoko, ko je to malao? Razni, kaže. Pa i ja. I vi pišete? On skrene pogled, kao da se postideo. Ode u mrak i vrati se sa tankom knjižicom. Setni zvuci. Otvori i našara posvetu: Bili ste na Arkanju. Jednog proleća došli ste po kiši i peške. Ovo je uspomena na taj dan.
Prelistamo par strana.
Zimsko doba, napolju je mrak,
Proš'o je i osmi sat.
Kapija zaškripala, stara majka pitala:
Ko je to bio?
Nema nikog napolju, vetar ljulja kapiju,
Stara majko.
Na poleđini, fotografija jednog mlađeg čika Đoke.
– Prošlo je sve to – kaže tiho. – I neka. Mož bit je i dobro. Dosta sam ja druge dvorio. Možda je vreme da se penzionišem, da malo mene služe. Da mi neko očisti ribu, skuva čorbu, donese špricer... Malo i ja da sednem u čardu.
– U ovu, na kraju sveta?
– Ne – on odmahne glavom. – Ne u ovu.
Čarda "Na kraju sveta" zatvorena je i srušena krajem maja 2013. godine, nekoliko dana po objavljivanju ovog teksta.
