Veliko ratno ostrvo

Datum: 02. avgust 2008.

Išli: Jagoda, Bojana, Jasna, Srđan, Iva, Gorana, Lazar, Nenad, ...

Veliko ratno ostrvo leži na ušću Save u Dunav, gotovo u centru Beograda, tačno preko puta Kalemegdana. Zauzima površinu od nešto jače od 2 kvadratna kilometra, i predstavlja zaštićeno prirodno dobro, mali izolovani svet bujnog rastinja, ptica i insekata, drugim rečima - netaknutu džunglu u samom srcu prestonice.

Sastanak je bio zakazan za subotu, 2. avgust, u 16:45 kod terazijske česme. U 17h stižemo, i primećujemo tri odvojene grupice - svi nekoga čekaju. Ispostavlja se da svi čekaju nas, ali se ne poznaju međusobno. Goga i Neša su sjajni saputnici, ni na najkraći izlet se ne odlučuju bez povećih zaliha najrazličitijih đakonija. Za ratno ostrvo pripremili su, kako i priliči - ratne zalihe, tako da nas, zabavljeni jednim velikim grozdom, nisu ni primetili kada smo stigli. Petorku koja se od vrelog sunca zaklonila u senku česme sačinjavali su Srle, Jasna, Nataša, i njihovi prijatelji nedavno pristigli iz Berlina. Tri devojke koje su se, nešto dalje, osvrtale oko sebe, još uvek nismo ni mi poznavali: Jagoda i Bojana nove su članice Kluba, a na današnju turu povele su i svoju prijateljicu iz Engleske.

Petnaesticom sa Zelenog venca, preko Brankovog mosta do Zemunskog keja, tj do malo dalje jer je bus sasvim neočekivano skrenuo u suprotnosti sa našim planom. Na keju smo brzo pronašli mesto odakle prolaze brodići za Veliko ratno ostrvo - 80 din povratna karta, između 8 i 20h, dođeš kad oćeš, vratiš se kad oćeš, čak dobiješ i lepo odštampanu kartu. Vožnja traje između 5 i 10 minuta a brodić pristaje pravo na Lido, čuveno zemunsko kupalište.

Prvi utisak na Lidu - polugoli ljudi obavijeni prašinom koja se diže od stopala igrača odbojke na pesku. Par trenutaka proučavamo mapu, i zatim krećemo stazom ka jugu. Prolazimo pored mini-ambulante u šatoru, koja služi za potrebe kupača na Lidu, i u kojoj upravo nekom klincu previjaju stopalo. Staza zatim zalazi u vikend naselje, koje čini niz od dvadesetak drvenih sojenica, od kojih su neke autentično oslikane sa puno maštovitosti i razvijenim smislom za bizarno. Sojenice izgledaju kao da su ih njihovi vlasnici napravili i ukrasili svojim omiljenim igračkama iz detinjstva, zanimljivostima koje je naplavio Dunav i brojnim drugim predmetima koji se obično vuku po podrumima i ćoškovima onih koji nemaju tu sreću da poseduju svoje mesto pod suncem na Velikom ratnom ostrvu. Pokućstvo se sastoji od hibridnih komada nameštaja koji predstavljaju kombinaciju dasaka, panjeva, stilskih fotelja i puno žice, kanapa i eksera. Domaćini sede u svojim dvorištancima, seckaju salatu, kuvaju ručak u gomili šerpi i lonaca, i klimanjem glave pozdravljaju prolaznike. Dok jedemo ponuđene nam šljive, saznajemo da Dunav često plavi ostrvo, i to prvo sredinu, koja je niža, a zatim i obod, na kom se nalaze ove sojenice. Obično su pod vodom samo stubovi na kojima stoje kućice, osim kada, kao 2006. godine, Dunav prelije celo ostrvo pa samo krošnje drveća ostanu nad vodom. Oko sojenica su brojne baštice sa pasuljem u cvetu, a tu je i poneko stablo oraha, kruške ili već pomenute šljive.

Idemo dalje, stižemo do kraja vikend naselja, a tamo, na ivici šume - rimska patrola! Do đavola, nismo ih očekivali ovde! Crveni plaštovi, sjajni oklopi, koplja, štitovi, šlemovi, i neizbežne sandale koje ostaju na zemlji posle Obeliksove intervencije. A mi potpuno nespremni i bez čarobnog napitka, imamo samo flašu vode. Na sreću, ovi Rimljani su miroljubivi, prilaze nam da se fotografišemo zajedno, i objašnjavaju kako se tu snima mizanscen za nekakvu predstavu u Viminacijumu. Deo naše ekipe, opčinjen ratnicima, ostaje da posmatra snimanje, a ostatak nastavlja dalje ka unutrašnjosti ostrva.

Kada se zađe malo dublje u ostrvo, klima postaje lepljiva tropska, rastinje se pretvara u džunglu, a rojevi insekata obleću oko noseva i ušiju, i povremeno se samoubilački zalete ka vašem oku. Put izgleda kao tunel u zelenilu, nad kojim se povijaju različite biljke od kojih najpre prepoznajemo koprive, visoke i preko dva metra, od kojih nas poneka, u prolazu, prijateljski potapše po ramenu. Hodamo pažljivo zbog žabica koje stalno prelaze put. Ogromno drveće bori se za sunčevu svetlost sa bujnim puzavicama koje ga u potpunosti prekriva. Sa svih strana nas okružuje gusto, ispreplitano zelenilo kome ova klima očigledno pogoduje te se razvilo do razmera u kojima se inače ne sreće.

Dok hodamo po stazici koja svojom gnjecavošću povremeno ukazuje na to da se nalazimo veoma blizu močvare, gledamo oko sebe i zamišljamo kako je sve ovo moglo da izgleda. Lako se moglo desiti da se umesto predimenzioniranog tropskog rastinja u muljevitom tlu ovde sada nalaze sportski tereni, tržni centri (koji Mišković ne bi poželeo kompleks tipa Delta Island?), beogradski Menhetn, zoološki vrt, kockarnice sa egipatskim, astečkim i inim skulpturama... Za najkreativniji predlog, ipak, proglašavamo onaj koji sugeriše da je ostrvo upravo savršeno mesto za izgradnju kopije Tadž Mahala. Srećom po nas i 196 vrsta ptica koje ovde žive, veoma jaka struja koja propagira značaj ekosistema koji ostrvo čini zajedno sa dvema rekama i Kalemegdanom obezbedila nam je autentičan doživljaj mirisnog, vlažnog vazduha ispunjenog rojevima komaraca.

Moglo se isto tako desiti i da umesto ostrva tu bude - ništa, samo da se ostvario plan iz 1948. godine, da se zemljište koje čini ostrvo iskoristi za zatrpavanje močvare na kojoj danas leži Novi Beograd. Na kraju se ipak ispostavilo da je eksploatacija nemoguća zbog mulja koji Dunav neprekidno gomila na tom mestu, te je mnogo zgodnije uništiti Malo ratno ostrvo, što je i učinjeno. Tako je od Malog ostrva ostao samo uzak pojas tla dužine 300 a širine 60 metara, prekriven drvećem, između južnog oboda Velikog ostrva i zemunske obale Dunava.

Veliko ratno ostrvo svoj militantni naziv duguje istorijskim zbivanjima čije je poprište bilo, kao sjajna strateška tačka sa koje je Beograd čas napadan, čas branjen. Tokom opsade Beograda 1521. godine, Turci su svoje napade započinjali upravo odavde. Tri veka kasnije, 1806. godine, Karađorđevi ustanici su odavde topovima gađali Kalemegdan. Ostrvo su 1915. u slične svrhe koristili i Austro-ugari, čija je imperija počinjala upravo tu, od Zemuna i kule Gardoš. Toliko o dosadnoj istoriji.

U samom srcu ostrva prolazimo pored močvarnog kanala Veliki Galijaš, a uskoro izbijamo i na Dunav, i to upravo preko puta kule Nebojša, gde se može videti najveći deo onoga što je Dunav ovde naplavio a što, pored poroznog drveta, obuhvata i veliki broj predmeta koji se svakodnevno upotrebljavaju za domaćinstvo, među kojima su ubedljivo najbrojnije one plastične rešetkice koje se stavljaju u slivnik sudopera. U jednoj zgodnoj uvalici nastanila se kolonija štapića za koje naslućujemo da njima valjda cela Evropa čačka svoje uši.

Sada smo presekli ostrvo po sredini, pa skrećemo ka jugu i južnim obodom stižemo do Lida, taman na vreme da uskočimo u poslednji čamac i izbegnemo da postanemo hrana komarcima dok se sumrak spušta na Zemun.