Šetnja oko Kejp Tauna

Jedne nedelje…

Bila je nedelja i mi smo, kao skoro svakog vikenda u poslednje vreme, odlučili da krenemo u jednu dužu šetnju. Tog jutra smo uspeli da izbegnemo svađu oko doručka, vremena i sličnih gluposti. Skoknula sam do radnje i kupila hleb, mleko i jaja. Kao i obično, ja nisam mogla da doručkujem. Zaista se ponekad divim samoj sebi sa koliko malo hrane preživljavam... tj koliko mi je malo hrane potrebno za život. Manu je doručkovao jaja, margarin i rastopljen sir na tanjiru. Ja sam napravila sendvič s paradajzom, za kasnije.

Oko jedanaest i nešto smo napokon krenuli. Išli smo prema moru, za šta je trebalo proći kroz nekoliko naselja, popeti se ispod same planine Table pa se spustiti sa druge strane brda, gde se nalaze mnoge plaže na atlantskoj obali. Otprilike dva sata pešaka. Izašli smo iz naše zgrade, koja je u ovom kvartu bila jedna od starijih, ali je restaurirana i ima predivnu baštu za stanare. Kad god prođem kroz tu baštu omađija me jak miris cvetova sa tri drveta Frangipane, ubistvo za alergične. To je drvo nižeg rasta, sa svega nekoliko listova, i mnogo većom količinom cvetova.

Fridenhuk je jedno izuzetno lepo naselje koje se izdiže iznad samog Cape Town-a. Čini mi se da se iz svake ulice vidi ceo grad i more ispod. U ovom naselju nema puno zgrada, ili su veoma male. Uglavnom su u pitanju privatne kuće i posedi. Jedna od stvari koje se odmah primećuju je da su ljudi izuzetno dobrostojeći, i da su luksuz i prestiž ovde ključne stvari. Preskupa kola ispred prelepih vila, bazeni, i još što-šta. Naravno da takvo bogatstvo sa sobom nosi i onaj dobro poznati strah od krađe, pa je tako svaka kuća očigledno opremljena raznim merama zaštite. Upozorenja velikim slovima da je kuća obezbeđena alarmom, žicama sa strujom, pitbulima... Sva sreća što smo moj muž i ja belci, pa nismo tako sumnjivi. Moram da priznam da nije prijatno videti sve to... zbog tolikih mera opreza čovek i sam počne da se osvrće oko sebe. Policijska kola često prođu gore-dole ulicom...

Ovo naselje, pa i ono pored njega.. uopšte ovaj deo grada... podignut je u holandskom stilu, pa se čovek na trenutak oseti kao da je zaista u Holandiji. Čak su i boje kuća plave, zelene, šarene... Sa druge strane brda mogu se videti i tipične holandske vetrenjače, jedna od turističkih atrakcija. Odmah iznad Fridehuka počinje nacionalni park Table M, ali mi smo odlučili da prođemo kroz naselje i malo posmatramo kuće.

Nikada ranije nismo tuda prolazili, i kad smo napokon prošli naselje, našli smo se u parku koji vodi ka gornjim ulicama. Park je izgledao pomalo mračno i sumorno, sa cevima kanalizacije koje vire iz zemlje, i poluspaljene veštačke šume. Veštačke, u smislu da je posađena.

Međutim, iako skoro nijedno drvo ovde nije samo izraslo, ona veoma uspešno rastu i postaju džinovska stabla. Najviše se može videti eukaliptus donet iz Australije, a potom i mediteranski bor. Vegetacija koja ovde prirodno raste je uglavnom žbunasta i retko se nailazi na veće drvo. Najpoznatiji žbun je afrička ruža, poznatija kao protea. Ova biljka ima jedinstvenu osobinu - da bi mogla da ispusti seme iz cveta, mora da bude spaljena, i samo pomoću vatre protea se može razmnožiti tj. nastaviti da postoji. Požari su ovde jedna od normalnih stvari, ali otkako je stigao moderan čovek, požara ima manje... ali ne mnogo, jer se ispostavilo da je neko od drveća koje je doneto, na primer eukaliptus, veoma lako zapaljivo, gori kao šibica. A ni mediteranski borovi nisu ništa bolji, jer šišarke koje na njima rastu mogu lako da se upale i postanu male zapaljene komete koje šire vatru na sve strane. Vatra ovde može da bude katastrofalna, ali ne mora... u svakom slučaju, ovom ekosistemu je neophodna.

Penjući se uzbrdo, izašli smo iz parka i našli se na glavnom putu koji vodi na drugu stranu planine. Odatle je trebalo da se spustimo prema plažama. Od tri puta izabrali smo onaj u sredini, nemajući pojma kuda vodi. Jedno ovakvo mesto moglo bi biti vrlo opasno. Ubrzali smo hod, i na sreću se našli na novom putu. Odlučili smo da hodamo ulicom koja se spuštala krivudajući. Prolazila su mnoga kola. Zastala sam da fotkam... i u istom momentu videla lika koji je krenuo prema meni izašavši iz žbuna. Uplašili smo se i na vreme uhvatili štraftu, a on je odmah odustao kada je video da nas je dvoje.

Evo nas napokon iznad same plaže... neki likovi sede... leže... svuda okolo flaše... neugodna situacija, jer moramo da prođemo baš pored njih. Primetila sam da sam zaista postala preterano oprezna otkako sam stigla ovde, i istina je da sama nisam kretala mnogo i daleko. Ovde su kontrasti još uvek ekstremni, kao što su i bili. Reklo bi se da život vredi malo. No da ne dužim, moram da spomenem i to da je Južna Afrika zemlja sa najviše obolelih od side na svetu. Postoji i statistika koja kaže da je svaka šesta žena silovana. Aparthejd (na afrikansu "aparteid", odvojenost) napravio je rane koje izgleda teško zarastaju. Ovaj narod je uglavnom nesrećan i siromašan, a ksenofobija se često pominje na vestima. To je još jedna posledica aparthejda, ali teško je razumeti, a još teže prihvatiti tužnu realnost ove zemlje.