Osećaj je jako čudan biti u Parizu, hodati njegovim ulicama, voziti se metrom, možda stoga što je pariska legenda oživela. Te večeri sam otišao kod svog domaćina Patrisa koji je čudo koliko i sam Pariz. To je čovek koji je prešao četvrt planete, čija glava je i bien pleine (puna znanja) i bien faite (naučena da dobro misli) i čija gostoljubivost se proteže koliko i Pariz koji je sa okolinom najveće naseljeno mesto u Evropi. Odmah smo otišli do centra da doživim Pariz noću. Obalom Sene duž koje se protežu veličanstvene građevine stigli smo do mosta Pont neuf sa kojeg sam prvi put ugledao Ajfelovu kulu. Istorija se deli na vreme pre i posle Hrista, ali možda čovekov život se treba deliti na vreme pre i vreme posle dana kad je ugledao toranj koji kruniše Pariz kao što Pariz kruniše Francusku.
Sledeća dva dana su za mene bila maraton od 9 ujutru do 10 uveče u kome sam obišao kompletan centar grada. Pohod je počeo od Opere Garnije, monumentalne Madlen i trga Konkord na kome se čovek gubi od veličine trga i građevina okolo, zatim kroz bašte Tiljeri do Luvra, najvećeg muzeja na svetu ali za mene i najimpresivnije zgrade. Čuvena piramida oko koje su zidovi ukrašeni figurama prosto deluje hipnotišuće. Zatim ostvrvce na Seni sa Palatom pravde i Svetom Kapelom u kojoj vitraž opčinjuje, i naravno Notre Dame, čuvenom gotskom katedralom; zatim Conciergerie, zatvor u kojem su držani Robespjer i Marija Antoaneta i bulevar Jelisejska polja koji vodi do Trijumfalne kapije. Sa Patrisom sam se našao u Luvru u koji me je uveo svojom propusnicom. Čovek u Luvru ima osećaj da je sva umetnost sveta sabijena u ovu zgradu kroz koju sam trčao da bih video sve. Luj David me je očarao, Engr oduševio, Delakroa iznenadio, Miloska Venera ostavila ravnodušnim a Mona Liza razočarala. Sutradan ujutru je usledio pohod na levu obalu: Latinska četvrt, Sorbona, Panteon, misa u crkvi Saint Séverin, Luksemburška palata i bašta... napredovao sam ka svojoj finalnoj destinaciji. Predah sam napravio u muzeju Orsay koji kao da je bio stvoren da me usreći. Mone, Mane, Roden, Dega, Van Gog i najposle Renoar. Napredovao sam dalje, preko Invalida stigoh do travnjaka Champs de Mars odakle se u punoj veličini ukazuje Ajfelov toranj.
Uspeo sam se stepenicama do drugog sprata i ugledao Pariz na dlanu. Bio je to jedinstven trenutak. Na kraju sam otišao do Trokadera odakle se pruža najlepši pogled na toranj. Uveče sam otišao na večeru sa Patrisom i njegovim prijateljima i užitak u predjelu fois gras, jelu cuisse de canard i vinu Charantais, najvećim specijalitetima francuske kuhinje, mi je podobro istanjio novčanik. Francuska hrana je izvrsna ali nedovoljna da zasiti. Inače, dve stvari čovek mora biti u Parizu: turista, jer zbog poznatih stvari na svakom koraku mora stalno da drži foto-aparat na gotovs, i gladan, jer su cene takve da sam, nemajući srca da 'prolijem' tolike evre za hranu gladovao po ceo dan.
Potom sam sjurio do četvrti koja je pariski Menhetn – La défense. Usred oblakodera pruža se pogled na Trijumfalnu kapiju u daljini. Nešto pre ponoći sam rekao au revoir Parizu i ušao u voz za Tuluz. Do mene je sedela Anita, crnkinja kojoj je bilo hladno te sam je pokrio svojom jaknom a ona me je u Tuluzu, zauzvrat, odvela na kafu. Naše poznanstvo je bilo kratko jer sam ubrzo uzeo voz za Bordo.
|
Prodor na Zapad
Strana 3 od 6